ЛШ: Лондон се и даље сјећа Буње...

Више би му легла Премијер лига 2019. године, него 2001… Дарен Андертон, Кристијан Циге, Лес Фердинанд и други о легендарном штоперу Црвене звезде и Тотенхема. . .

Фудбал 22.10.2019 | 11:48 Енглеска је тих дана играла са Белгијом на Светском првенству. Вест о смрти Горана Буњевчевића некако се затурила. Али међу навијачима Тотенхема није прошла неопажено. И ако је на Вајт Харту Лејну играо променљиво Буњевчевића памте по добром. Они који су били у клубу још више него навијачи. А и међу навијачима је било оних који су заговарали идеју да у Буњину част Црвена звезда и Тотенхем одиграју пријатељску утакмицу.

Био је то јун 2018. године и та се утакмица није одиграла. Али сада, 16 месеци касније, Тотенхем и Звезда ће ипак бити једни преко пута других. Само не на ревијалном мечу, већ на утакмици Лиге шампиона. Али некако је природно, на страну сад бодови и милиони, да се и овом пригодом подсетимо шта је све за живота направио Буњевчевић, сада с акцентом на период од 2001. до 2006. године, када је играо, мање или више, баш за Тотенхем.

Сајт Тхе Атхлетиц, који с чита само уз интернет претплату, опширно је писао о Буњином мандату у Лондону. И што се тиче терена. Али и ван њега. Све је почело лета 2001. када Глен Ходл у клуб доводи мршавог централног бека који баш и није личио на штопере карактеристичне за острвски фудбал на почетку 21. века.

“Глен је желео да играмо на одређен начин и Горан је био савршен. Био је либеро који је знао са лоптом и врло добор читао игру. Није био најбржи, није био највећи, али врло ретко би испао из игре”, присећа се Дарен Андертон, саиграч из тог времена.

Тотенхем тада није имао много везе са овим данашњим Маурисија Покетина. Просечан премијерлигашки тим. Не баш познат по доброј одбрани. Тих година Тотенхем је умео да код куће изгуби 3:5 од Манчестер јунајтеда или 3:4 од Манчестер Ситија (оба пута је водио са 3:0), па и 4:5 од Арсенала. Али је покушавао да игра фудбал што у то време није било баш посебно популарно у Енглеској где се углавном лопта “набијала на палац” па куд пукне. Аутор текста зато и примећује да би му пре легао данашњи фудбал Пепа Гвардиоле него ондашња острвска туча.

“Одмах је било јасно да се осећа комфорно с лоптом у ногама што баш и није био чест случај са штоперима у то време. Сећам се чак и да ми је наместио гол или два, то се памти”, врти филм Лес Фердинанд.

Имао је дакле технику, али не баш и физикалије за Премијер лигу. Врло брзо након што је стигао сломили су му слепоочницу. Повреде су му често реметиле ритам. Али је “преживљавао” пуних пет година. Не случајно.

“Био је екстремно памета фудбалер. Није био најјачи, али је био висок и елегантан и прелепо је читао игру”, сведочи Клајв Ален, који је био тренер резервног тима у коме је Буњевчевић због свих тих повреда често дизао форму.

Међутим, тек кад се склонимо са терена моћи ћемо да заиста схватимо колико су Буњевчевића волели у Лондону. Кристијан Циге, Маурисио Тарико, Штефен Фројнд, Густаво Појет и Кејси Келер, сви они су му били блиски пријатељи. Мада су умели да га задиркују јер је био превише скроман, па се чак и извињавао противницима када би их оштрије ударио.

“Били смо тесна група момака, увек посећивали један другог по кућама. И на стадиону је био локал где смо могли да сместимо сву децу, па смо се и тамо дружили. А Горан је био фантастичан момак. Заиста прјатељски тим, веома паметан. Био је и духовит, али није био тип човека који би стално причао. Он је више ћутао и слушао, али је имао сјајан смисао за хумор… Умео је да се укључи у шегу кад би се момци накачили за врат некоме у свлачионици. Дивно се носио, увек са осмехом на лицу”, говори Циге за Тхе Атхлетиц.

Ти људски квалитети долазили су до изражаја и на тренинзима. Свако ко је радио са њим рећи ће да је био врхунски професионалац.

“Јасно је да му је било тешко на почецима у клубу, али све је задатке обављао врло професионално и заиста се трудио. Неки играчи дођу у нови клуб и очекују да играју одмах, Горан, иако је пролазио кроз тешке тренутке, никад није клонуо и забушавао. Увек је тренирао максимално, спремао се тако, организовао. Играо сам са странцима који су долазили и никако нису могли да се уклопе, постали би изоловани од екипе, као да су навукли себи грбу на леђа. Он није био ни близу томе. Држао се са екипом, играчи су га волели”, сећа се Фергусон, а исте успомене има и Андертон.

“Сјајан професионалац, никад ниси могао да га видиш како излази и пије. Он је све своје радио како треба. Уживање је било играти уз њега. Никад ружну реч није рекао о неком”.

Колико је у ствари био посвећен тиму можда најбоље говори сцена са почетка сезоне 2005/2006, његове последње у Лондону. Сада здравог Буњевчевића гурају у резервни тим, јер се тек појавио талентовани Мајкл Досон. И шта мислите ко му је највше помогао?

“За младог момка попут мене он је био даса прве класе! Много ми је помогао, а није то лако кад не играш, а уговор ти истиче. Увек се трудио, увек тренирао како треба, по томе га највише памтим. Био је прави пример за нас млађе”, каже баш Досон.

Ипак га је изгурао из тима, а Буњевчевић је морао међу резерве. А тамо? Ништа! И даље максимално посвећени Горан.

“Понашао се фантастично. Узор за младе. Апсолутни професионалац. Као тренер такве играче посебно цениш”, говори Ален, понављамо, тада тренер резервног тима Певаца.

На лето 2006. године Буњевчевић је ипак отишао. За Певце је током пет сезона одиграо 58 утакмица. Постигао је и два гола, против Олдама и Болтона у Лига купу у сезони 2004/2005. Није баш идеалан учинак, али у клубу га се и даље сећају по добром. Уосталом, имао је навику да, када би био измењен, уместо да се дури отрчао до линије да што пре изађе и не краде време. Потом је отишао у АДО Ден Хаг и следећег лета се пензионисао.

Сада више није с нама. Али памтимо га. А памте га и у Тотенхему. Па нека овај сутрашњи меч буде и за Буњу.

Извор: моззартспорт

ФОТО: Реутерс