Типсаревић: Повратка у врх није било, али...

. . . била је важна жеља да истрајем! Јанко Типсаревић је пре Њујорка објавио да ће се на крају године повући. Желео је бољи резултат на УС Опену, али није га било.

Тенис 01.09.2019 | 22:10 Штета, било би заиста лепо да је успео да на свом последњем великом такмичењу оствари резултат по мери, али то се није догодило и треба наставити даље.

Јанко каже да му и јесте и није жао због тога што је изгубио на старту такмичења на Флашинг медоузу.

“И јесте ми жао и није. Јесте из разлога да сам изгубио прво коло мог омиљеног Гренд слема. Са друге стране ово је био показатељ да је време за пензију. И у мојим најбољим годинама и када нисам био у топ десет, био сам увек физички добро спреман и јак. Мечеве сам углавном губио због неких тениских ствари. Јако мрзим када губим мечеве због физичких проблема и физичке неспремности, што је сада био случај. Професионалац не само у тенису, него у било ком спорту, мора да зна када је право време да се повуче. Мислим да је моје време дошло. И немам за чиме да жалим”, поручио је Типсаревић.

Све што му се догађало последњих година свакако га је “погурало” ка томе да донесе одлуку да је дошло време за свођење рачуна у каријери.

“Није била толико тешка одлука, јер је условљена физичким проблемима које имам. Имао сам седам операција у последњих пет година. Свашта ти пролази кроз главу. Међутим, први пут сам на почетку 2019. почео да размишљам и да уколико не остварим добар ренкинг да би потенцијално могао да се повучем. Мисао је оживела тамо после Мајамија и Хјустона. Играо сам на Флориди друго коло, четвртфинале у Тексасу. Већ следеће недеље у Мексику ја сам морао да предам јер су делови тела почели да „отпадају“, додао је Јанко.

Нису само повреде кумовале одлуци да подвуче црту. Било је ту и разлога приватне природе.

“Први је разлог као што сам рекао физички проблем. Други је стабилност у породици. Последњих пет година Биљана, Емили и ја то нисмо имали. Да ли ћемо имати друго дете, када ћемо друго дете, да ли играм, да ли се оперишем, да ли се опорављам, да ли сам у Србији, да ли сам у Немачкој. Све ово што се издешавало је оставило јако пуно менталног трага на мене. Једноставно желим да 2020. годину почнем са неким планом шта ћемо радити, где ћемо бити, да ли у Београду или у иностранству”.

“Последња ствар је развој Академије. Ушао сам у воз, који не може да стане. Сви ти људи рачунају на мене. Академија има своје франшизе за сада у Тел Авиву, Шенжену, Канкуну и Њу Делхију. Морам да будем ангажован. Не могу да кажем, хајде станите, морам ја сада мало да се играм тениса, још годину, две па да наставимо. Ова три разлога су била више него довољна да донесем ову одлуку”, подвлачи некада осми тенисер света.

Јанко ће остати у свету тениса упамћен и као неко ко се никада није предавао.

“Јако сам поносан на тај део. Та чињеница да ја нисам успео да се вратим, није толико важна када се гледа глобално моја ситуација. Дао сам све што сам могао и покушао све да се потенцијално вратим. Нисам успео. Међутим, тај став, ментални склоп, што је и синоним моје Академије, је нешто што прелази у остале аспекте и сфере нашег живота. На великој скали ствари, да ли као родитеља, да ли у послу чини победника. Ако у овом примеру ниси успео, не значи да нећеш на следећем".

Познато је и да ће бити део репрезентације Србије на турниру Дејвис купа у новембру у Мадриду. Каже да би волео да да свој допринос и да се понови успех из 2010.

“Не бих волео сада да дајем притисак Новаку или било коме. Моја улога у Дејвис купу биће више као неког „хибрид“ играча који може да одигра дубл или сингл. Ја волим Мадрид, увек сам тамо добро играо, али мислим да моја улога ту неће бити претерано велика. Нећу ја да носим репрезентацију на својим леђима, ка освјању, али било би феноменално да се то деси.”

Када би могао да промени неке ствари у својој каријери, каже да би се вратио на сам почетак.

“Волео бих да могу да исправим почетак моје сениорске каријере. Било је ту пораза за којим жалим, од Ферера на Ју-Ес опену у четвртфиналу, од Федерера у Аустралији 2008, од Бердиха на Мастерсу у Лондону. Опет са друге стране има и мечева које нисам заслужио да победим па сам победио. Моја прва титула на шљаци у Штутгарту, ја сам од четири меча које сам добио, три решио у своју корист тако што сам спасио меч лопте. То се заборави. Али кад изгубиш мечеве које треба да добијеш, е онда то јако боли”.

Каже да је свестан где је грешио.

“Период од преласка моје екстремно успешне јуниорске каријере у сениорски тенис. Ту сам се једноставно понашао као кукавица и глумио ајде да кажем мангупа. Не бих волео да ово мангупа буде у наслову, јер условно из свега ја лепо што кажем увек се извуче нешто што не желим. Нисам био 100 посто посвећен и професионалац. Иако сам тренирао по пет, шест сати дневно, мој мозак и моје понашање нису били потпуно усресређени ка тенису. Тај неки период од 18. до 21. године бих волео да сам био више посвећенији, јер онда тај свој максимум не бих почео да доживљавам са 25, 26 већ са 22 или 23 године” закључио је Типсаревић.

Извор: Б92