Како човјек од 9.000 евра, прави играче од по 5.000.000?

Бојан Остојић је играма и понашањем заслужио да управа Партизана призна грешку и одужи му се новим уговором.

Фудбал 24.05.2019 | 22:00 Еуфорија је опасна играчка. Зна човек да каже или уради свашта кад је под налетом позитивних емоција, кад не мисли рационално шта га чека сутра, кад га “дрма“ утисак да може све и да му нико не може ништа. Ако би се пратиле навијачке реакције, делује да су Гробари листом за то да Бојан Остојић остане у Партизану, траже посредством друштвених мрежа нови уговор за стрелца одлучујућег гола у финалу Купа Србије, захтевају да остане у Хумској под обавезно, јер им је разгалио срца, држе плачеве да га од лета опет виде у црно-белом дресу.

И – греше.

Остојић не заслужује уговор зато што је преварио Милана Борјана, нити што је у последњој утакмици сезоне поставио барикаде пред Владимира Стојковића да је изгледало да ни мува не може да пролети, а камоли фудбалер који је матирао Ливерпул. Не, 35-годишњи дефанзивац потврдио се много пре окршаја са Црвеном звездом, на људском, професионалном и играчком плану да би једино логично, природно и разумно било да управа која га је шиканирала дуже од годину дана призна грешку и понуди му наставак сарадње. И да тим чином Парни ваљак добије један од ослонаца, пошто је за три године на Топчидерском брду бивши првотмац Чукаричког дао клубу више него што се види простим погледом на семафор стадиона “Рајко Митић“, где поред резултата 0:1 светлуца његово име.

Остојић има 35 година и сваки озбиљан клуб, који држи до себе, мора у кадру да има искусног штопера. Хоће ли бити први избор или ће ускакати по потреби или неће играти уопште већ само значити екипи на тренинзима питање је струке и опредељења тренера. Чак је и традиција показала да је Партизан највеће успехе у овом веку правио кад је у последњој линији тима имао људе на заласку каријера, коју су харизмом вукли екипу на терену и шмекерским ставом давали тон ван њега. Тарибо Вест 2003, Младен Крстајић 2010. Оба пута резултирало је Лигом шампиона. Да се ту зауставимо, јер није Бојан Остојић калибар ни Нигеријца, ни актуелног селектора – нити су црно-бели у прилици да се боре за елитни куп – али су године стажа у Суперлиги учиниле своје да тачно зна шта је потребно да уради у домаћем фудбалу, а да то буде корисно тиму. Притом, важи за козера, шаљивџију, а такав један је потребан свлачионици после повлачења Саше Илића.

То је онај део који јавност не уочава на први поглед. Онај опипљивији, такође, говори у корист БојанаОстојића и потребе да остане. Кад би у канцеларијама Хумске 1 прешли преко сујете схватили би да нису Никола Миленковић и Страхиња Павловић сами од себе никли и без обзира на јасан потенцијал, сазнање да су извучени из рудника дијаманата званог “Земунело“, морао је неко да их бруси. Пре две сезоне, кад је Партизан освојио дуплу круну, играјући у пару Блекијем, између осталог, ка Серији А погурао га је баш Остојић. А баш је Миленковић, стрелац победничког гола у финалу Купа из 2017. године, пре овог финала из 2019. имао један занимљив телефонски разговор...

“Баш сам се чуо са Блекијем пред утакмицу, рекао ми је да ћу дати гол и ето, остварило се”, открио је Остојић новинарима после меча.

И у данима кад се завшрава трансфер Павловића у Јувенту опет заслуге иду и на Бојанову адресу. Можда би и Миленковић и Павловић сами од себе успели да се подигну до нивоа потребног за Италију, можда би то успели уз неког другог, као што је Страхиња неколико утакмица одиграо са Марком Валијентеом, али није случајно што је оба пута поред изданака клупске школе био баш Остојић. Ваљда иде и њему неки део заслуга што ће, кад буде реализован трансфер садашњег му парњака, цифра за обештећења за двојицу голобрадих дечака пребацити 10.000.000 евра.

Јер, ако су могли да се доводе играчи који су само примали плату, а терен нису видели, да се троши новац на странце сумњивог квалитета, разне суме, драмане и вакулке, да се продужетком уговора части фудбалер касније вређан на клупској телевизији, онда, ваљда, може, да се направи такав аранжман да Бојан Остојићостане макар још годину дана. Не због емоција, већ чисте фудбалске потребе. Поготово што не би много коштао. А помогао би у ротацији. Чак је и Саво Милошевић прецизно објаснио да му није није јасно што се ових дана многи опраштају од штопера са 99 утакмица у црно-белом дресу, па се да закључити да би тренер волео да остане. Још само да се сагласи управа и Милош Вазура потпише један папир. Тешко да може да оптерети клупски буџет. Штавише, по садашњем слову уговора Бојан Остојић зарађује 9.000 евра месечно. Мала је то цена у односу на оно што је играч његових врлина способан да врати.

А враћа уложено. Чак и пребацује. Без обзира што ће бити оних који ће казати да је “киксара“, последња два окршаја са Црвеном звездом су показала да његово време није прошло и да у фудбалу какав се игра у Србији још може да пружи. Да уз њега расту неки нови Блеки и Калаба, а да остатак Партизанове дечурлије схвати како је пад само шанса да се подигнеш. То су лекције вредније од новца. Да кад ти тренери не верују, а руководиоци склањају зато што држиш до себе и не савијаш кичму, увек има начина да се вратиш, после годину дана одсуства постанеш јунак финала Купа, твоје име засветлуца на семафору и натераш друге да размисле рационално. А не ношени еуфоријом.

Извор: моззартспорт

ФОТО: Стар Спорт