Прича: Године које су појеле Скакавце...

Било некад, сад се уздише: прича о посрнућу Грасхоперса она је о стварању нове елите и о томе колико самозаљубљеност и надобудност могу да вам се обију о главу, и колико ушушкани дверјани немају додира са реалношћу и обичним ''пучанством''. . .

Фудбал 16.04.2019 | 23:45 За неке од нас тај ће клуб увек бити подсетник на једну јесен после које је уследило једно пролеће после чега као да више није било ничег, или је било само јефтиних имитација.

И симбол, пре свега, времена када се малодушност могла победити и снагом и јединством; и вером у оно што имаш и што знаш.

Грасхоперс, најтрофејнији швајцарски клуб, биће занавек инспирација, од септембра и октобра 1990. године; и када се десе екерени и ксамакси и неки још болнији порази, мислићемо на то како је једном Црвена звезда играла лоше код куће, а онда, под највећим притиском, отишла на страну и извукла уши ривалу и отела деци играчке.

Али за Швајцарце, клуб чудног и препознатљивог имена, био је и тада када су мислили да могу да прођу Југословене, и пре и после тога, нешто друго.

Најтрофејнији, највећи, за главу, злато и дијаманте изнад свих осталих, оригинално и једино престижно фудбалско племство у земљи која је волела фудбал чак и ако је по фудбалу нису препознавали.

Било некад, сад се уздише: прича о посрнућу Грасхоперса она је о стварању нове елите и о томе колико самозаљубљеност и надобудност могу да вам се обију о главу, и колико ушушкани дверјани немају додира са реалношћу и обичним пучанством.

Од 2003. године најуспешнији клуб у Швајцарској није освојио ниједну титулу првака. У овом веку појавили су се неки нови изазивачи, најбољи фудбал не игра се више у Цириху, ма ни принети – иако је градски ривал ФЦ Цирих и даље четврти на вечној листи – и ако данас питате људе која им је прва фудбалска асоцијација на ову земљу (а да то нису момци пореклом или крштеницом са територије јужне српске покрајине), сва је прилика да ће вам рећи Базел, чак и Јанг Бојс.

То, више од последњег места које тренутно заузимају у Супер лиги, после градског дербија у којем су једва извукли 1:1, више од предвиђања да ће догодине играти у другом рангу такмичења (ту су били само годину-две, непосредно по Другом светском рату), више од празних трибина и чињенице да су некада верни навијачи дословно окренули леђа свом клубу, то више боли све којима су Скакавци близу срца.

Ово је, рећи ће вам то с поносом који се меша с добром дозом горчине, клуб Карла Рапана, Отмара Хицфелда, клуб у којем су играли Ђовани Елбер и Гинтер Нецер и Виорел Молдован, али пре свега клуб који је дао осовину најбољем швајцарском саставу свих времена: Ален Сутер – Кубилај Туркилмаз – Ћиријако Сфорца.

И ако се питате где је Стефан Шапуиза, и он је морао продефиловати древним Хардтурмом, јер је Грасхоперс био оно што је Бајерн у Немачкој, магнет који је привлачио најбоље.

Били су богати, били су ноблес, разбацивали су се новцем, утицајем и блицевима фотоапарата, били су гламурозни и вољени и заштићени, били су сурови и неутаживи владари, и били су арогантни, јер све претходно не иде без потоњег.

А ароганција, схватају то сада, највише кошта.

Више од петнаест година од последњег успеха, Грасхоперс је клуб који нико не би додирнуо ни шугавом мотком, бушан као швајцарски сир и покварен као што ниједан скупи сат никад не би смео да буде.

Хајде што су на зачељу табеле, него су, после тренерске вртешке у коју су редом долазили само они што би се баш дуго задржали знатижељно гледајући у рингишпил, сада спали на потпуно анонимно тренерско име, немачког ђака хрватског порекла Томислава Стипића, који није ни крив, а никоме ни дужан, с обзиром на играчки кадар састављен од једнако неугледних имена, махом балканске провенијенције.

Пет бодова од клуба који ће играти бараж за опстанак и великих 11 од праве сигурне луке, Грасхоперс је показна вежба како не треба радити.

Док су проблеми расли, а играчки кадар бивао све тањим, тренери су били једини који су плаћали цех. Председник, спортски директор и генерални директор, млади Мануел Убер, остајали су на својим местима и убеђивали све око себе, а себе понајвише, да ће неким чудом, неком срећом, а никако разумом, ствари саме од себе кренути набоље.

На прелазу два века, Грасхоперс је постао први клуб у Швајцарској који је изашао на берзу, и мислило се да ће њима – баш њима! тако популарним, тако важним! – тржиште обезбедити доминацију и у наредном миленијуму. Но већ 2004. били су на ивици банкрота, због прекомерног трошења, све време најављујући велике планове, попут изградње новог стадиона.

Колика су постали спрдња можда најбоље говори бизаран случај који се и даље у Хелветској Конфедерацији прича уз грохот, или се о њему, ако сте навијач циришког великана, гласно ћути.

Године 2009. појавила се прича да ће и Грасхоперсу стићи велики мецена са истока, што је тих година већ увелико постајао тренд у Европи.

Причу је било лако продати: у земљи у којој је лепо живети, у граду који воли фудбал, постоји посрнули великан који (тада) већ пола деценије нема трофеј, и ево богатог газде, па још краљевског порекла, вољног да од Грасхоперса направи редовног учесника Лиге шампиона, за почетак, и свргне све суровијег претендента из Базела.

Човек се звао Мохамед ал Фајсал, био је саудијски принц и обећао је улагање од најмање 300 милиона франака, чим му легну паре од брата.

Ако већ звучи сумњиво и као она “нигеријска превара” са свачијег мејла, то је зато што стварно јесте.

Човек се није звао Мохамед ал Фајсал, него Фолкер Екел, серијски преварант с југа Немачке, и сем Грасхоперса, успео је да стигне и до разговора са директорима Келна, пре него што је истина изашла на видело.

Ове зиме, док је тим падао све ниже, док је по ко зна који пут мењан тренер (отишао је Торстен Финк, иако би таквог борца ваљало имати у својим редовима када је густо), генерални директор је отишао на одмор, на Карибе, брчкао се пуне две недеље, што је толико ражестило јединог преосталог финансијера, Рајнхарда Фрома (име његове компаније пише на дресу) да је одмах најавио да ће се повући из спонзорског уговора, оставивши у неизвесности чак и да ли ће бити наредне плате, а камоли наредне сезоне.

Записао је некад, мислећи наравно на једно друго предузеће, једнако убеђено да је најбоље на свету и једнако близу понора, велики Борислав Пекић и овакве редове:

“Имам утисак да смо до сада имали више среће него што смо је заслужили, али да смо с разумом почесто били у мањку. А да смо мање среће имали, више бисмо се на разум морали ослањати.”

Није што је наречени цитат из дела “Године које су појели скакавци”, да, баш Скакавци, него што је – велики писци имају универзалне мисли, то их великима и чини – лако примењиво чак и на један далеки (мада, рекли смо, из сентименталних разлога нама блиски) клуб у једној земљи коју зовемо уређеном, толико година након што су речи исписане.

Да је Грасхопер клуб Цирих раније дотакао дно, да се нису извлачили са дна на име, срећу и традицију, можда би се ресетовали, па би победио разум, па би се вратили тамо где припадају; но неколико сезона које су биле ту да замажу очи и тријумф у купу натерале су многе да се уљуљкају, пре него што је, с пролећа 2019, и на очај бројних кладилаца који су решили да их изваде (“Ма где Грасхоперс да испадне, есе сећаш како су играли у Београду?”), све полако дошло на наплату.

Извор: моззартспорт

Фото: Реутерс