Интервју - Кузман Бабеу... Сјећате ли га се?
Питајте Салета Илића и Декија Станковића да л' смо поштено узели титулу. . . Легенда YУ фудбала деведесетих, икона Обилића и један од симбола тима који се окитио титулом шампиона Југославије 1998, отворено за МОЗЗАРТ Спорт о најконтроверзнијој сезони нашег фудбала, Жељку Ражнатовићу Аркану, Џаји, Толету, намештаљкама, пропалом трансферу у Звезду. . .
Фудбал 20.03.2019 | 23:44
Жељко Ражнатовић Аркан, у слављеничком интервјуу поводом јесењих почасти за ФК Обилић 1997. године.
Фебруар 2019. Један од оних блажих зимских дана у престоници. Ветар милује на обронцима Пашиног брда, горе код Архитектонске. Ту смо на тромеђи. Врачар – Звездара – Вождовац. Спуштамо се низ Господара Вучића. Коначно одредиште – број 189. Прошло је више од 20 година... Идемо у сусрет 21. Пуно и право пунолетство најконтроверзније титуле последње Југославије. Арканов Обилић - једини клуб што ће од распада СФРЈ прекинути доминацију Црвене звезде и Партизана. Ништа ту више није исто као поткрај деведесетих. Радни дан, нешто иза поднева. Требало би да буде као у кошници. Увек је било. Сад више није. Тужно је, сиво и оронуло.
- Погледај ти то. Све напуштено, затворено, заподенуће причу наш саговорник док тражи паркинг испред стадиона. Некада немогућа мисија, данас рутина за доброг возача. Не “пецамо” се. Полако. Прво сликање. Стиже фотограф Срки. Тачан у минут.
- Биће најбоље доле код командантовог мурала, шта мислиш?
Слаже се и уметничко око... Ту је на зиду осликан и трофеј првака, шампионски састав. Сунце незгодно “пада” на источну трибину. Не, ипак неће бити проблем.
Кажу за крупне људе - ко одваљени од стене. Човек који ће стати пред мурал Жељка Ражнатовића више је као цела једна стена, планина. Ма, спреман за гарду! У доброј је форми и даље, види се. Па сад замислите како је било онима што их је чувао, док је озбиљно тренирао.
- Кузмане, станите овде. Може рука на зид. Е тако, одлично. То је то.
Срки приводи крају свој део посла...
Јесте, Кузман Бабеу! С ове временске дистанце гледано слободно можемо да кажемо легенда YУ фудбала деведесетих. Икона Обилића и један од симбола тима који се окитио титулом шампиона Југославије 1998. Дуго је већ у Кини. Тамо живи и ради. На кратко је посетио Београд. Имали смо среће да га ухватимо. (Све заслуге Милану Здравковићу, пре свега на идеји).
- Штета само што не можемо да уђемо на стадион, биле би добре фотке, добацује Срки док пакује опрему.
Прекопута је стара кафаница, намеће се као логичан избор. Бабеу нема ништа против, али у последњи час...
- Ма, не бре! идемо у Дивајн да седнемо. Ту иза, у Војислава Илића. Ту су играчи Обилића одлазили свакодневно у оно време.
Већ смо кренули, у колима смо...
- Бакиии? - дозива дозлабога забрађен, неугледан човек, док нам прилази лаганим кораком. Капа скоро преко очију, маскирне панталоне и некаква шерпа у руци. Ко би га препознао? Па вероватно ни рођена мајка...
- Гавране, јеси то ти?
Бабеу у чуду. Познао га ваљда по гласу.
- Ја, Баки.
- Је ли, имаш ти кључ од ове капије, да уђемо на стадион. Дошли ови људи да ме сликају. Хоће да праве интервју са мном?
Туц-муц, хоће-неће... Бабеу еврићима “подмазује” старог познаника. Не да се Гавран. Мора, каже, да пита Јефту. Директора. Љубинка Јевтића.
- Дај, бре, Гавране, отварај! Ја сам овде и Јефта и Аркан. Само ти отварај и ништа не брини!
И уђосмо некако...
“Ово вам је Гавран“, објашњава Бабеу. “Из Пећи је. Био члан Арканове гарде некад. Пазио је на командантовог тигра поред терена кад смо играли против Бајерна. Ето колико година је прошло... Он и даље чува овде. Каже, то је све командантова имовина, не да никоме ништа да пипне. Шта вреди, све што је вредело већ су однели. Знаш шта њему значи ово мало пара што сам му дао. Ко 5.000 евра. Има да живи месец дана с тим“.
Тужно је споља, још тужније унутра. Терен скроз пропао, рђа свуда около. А некада најмодернији стадион у држави.
“Да су паметни ови из ФСС да узму све ово, да среде и да се игра фудбал. Може млада репрезентација да игра овде, да тренирају клинци...“
Још један сет фотографија и то је то. Идемо на главну причу. Стигосмо коначно и у тај Дивајн, некада друга кућа Витезова. Плајваз на готовс! Нишани! Право “у главу”.
Много се последних година говори о туробној стварности српског фудбала. Пореди се неупоредиво, вуку паралеле, мери ко је више украо... А тај Обилић и та чувена сезона 1997/98. некако му увек дођу као мерна јединица за непоштење и лакрдију. Питање свих питања: да ли сте те '98. поштено постали прваци?
“Знате како, пуно прича има. Обилић, Аркан, намештена титула, купљене утакмице, ово-оно... Ја не могу да улазим с људима у ту причу. Само ћу да их усмерим на два човека - Сашу Илића и Дејана Станковића. Њих двојицу да питате да ли смо ми заслужили ту титулу или не. Нека они то кажу! Заиста смо били најспремнија екипа, жељни успеха... Потрефила се таква генерација. Као Звезда у Барију 1991. Тад и никад више. Тако је и код нас било. А командант, председник Жељко, све је то испратио с парама. Није тачно да није све у парама, јесте. Код нас нису касниле плате, премије су биле редовне, одмах после утакмице... Нема ништа сутра или прекосутра. На крају утакмице одмах добијеш на руке то што си зарадио”.
Нема месеца да се у Србији не појаве наслови како је Обилић био тумор српског фудбала. Миша Косановић тврди да је све зло кренуло од Аркана. Како се осећаш када прочиташ то?
“Тешко ми је зато што људи не знају каква је била ситуација. Ми смо те године играли и са Звездом и са Партизаном. И побеђивали их. Није могао Аркан све то да покупује, како се прича. Звезда је била прва, ми смо је у последњем јесењем колу добили на Маракани са 1:0, по оном леду. Могу да причају колико хоће. Ето, Аркана више нема, а у нашем фудбалу данас још веће зло. Ја сам у Кини, по целом свету знају шта се овде код нас ради. Зато мислим да је српском фудбалу потребан још један Аркан“.
У ком смислу?
“У сваком. За дисциплину, рад, однос, понашање. У време када сам ја био у Обилићу, није постојало оволико менаџера као данас, да се тате и маме питају за све. Ево вам пример, једном ја на тренингу млађих категорија ОФК Београда, јер волим тако да гледам тренинге, пошто увек можеш да спазиш неког талентованог клинца, и ту неки земљак поред мене. Онако, 150 кила, млад момак... Јавља се на телефон. Каже, гледам тренинг на ОФК-у, ја сам менаџер. Који си ти менаџер, бре, земљак?! Где си, бре, ти играо фудбал? А таквих има на хиљаде код нас и изједају фудбал”.
Обилићев шампионски тим био је познат по дисциплини и снази. Много више неголи по фудбалском знању...
“Тако је. Играли смо на дисциплину, снагу и велики рад. Буквално се потрефила таква екипа, добри момци, жељни доказивања. Дошли сви из малих средина... А у Обилићу све ишло како треба. Од првог дана”.
Ко вас је окупио, ко је формирао ту екипу?
“Цопе Новаковић. Он је ишао по утакмицама Српске лиге. Жељко му је рекао: иди по Србији, види где има добрих играча и доведи их овде. Нас је из панчевачког Динама дошло највише - шесторица. И после тога још четворица”.
ДИКА МИ КАЖЕ ДА СУ У ЗВЕЗДИ ТАЈ МЕСЕЦ УЗЕЛИ СВЕ ШТО СУ МОГЛИ… А МИ УЗЕЛИ 10 ПУТА ВИШЕ ПАРА
Који те тим данас подсећа на тај “раднички“ фудбал што сте ви играли?
“Атлетико Мадрид. Зато што је Симеоне био такав играч, дисциплинован. На снагу је решавао све, добијао дуеле, на галаму. Такав је он. Играли смо и против њега. Не чуди ме што је као тренер изградио исти стил какав је форсирао као играч”.
Да ли је шампионском Обилићу уопште био потребан озбиљан тренер?
“Како да не. И одмах да вам кажем, није се Жељко мешао у рад тренера како се често прича. Те шампионске сезоне три тренера су нас водила - Милољуб Остојић, Драгомир Окука и Бошко Продановић. Окука је био шампион на крају, а током лета за Лигу шампиона на клупу је враћен је Остојић”.
Сећаш ли се дуела са Јовичићем, Перицом Огњеновићем?
“Сећам се свега. Ја сам био играч задатка. Шта ми тренер да, ја сам одрадио максимално. Увек је била прича, немој да идем ја на Перицу, много је бржи, али за мене то није био проблем. Физичка спрема је била мој адут, ја сам увек био максимално спреман”.
Причало се чак да је и то била Арканова заслуга, војнички режим на тренинзима, по његовој наредби...
“Не, не... Имали смо сјајног кондиционог тренера, Јову Почучу”.
А анегдота да је малтретирао играче, склекови за грешке?
“Ни то није тачно. Ево, био сам у Обилићу четири године, три и по са Арканом. Долазио је понеки пут на тренинге, на Млади Обилић, да погледа, али није се никад мешао у вођење тима или тренинга. Знао је он да није за то. Плаћао је тренера, кондиционе тренере, па зашто би се он мешао некоме у посао?”.
Суштина је, дакле, у парама. Није тајна да је Аркан добро плаћао...
“Предобро за то време! Па ми смо били много плаћенији од играча Звезде и Партизана. Сећам се сусрета с Диком Стојановићем у супермаркету у Војводе Степе. И наш разговор... ‘Где си мајсторе, шта има'… И он каже мени: 'Гурате добро финансијски’. Ја кажем врхунски. Каже он мени: ‘Ми смо овај месец убили! Узели смо све што смо могли. И бодове и премије, негде око 1.300.000 динара’. Не знам колико је то било у маркама тада. А онда је њему кажем: 'Је л' знаш ти колико смо ми узели? Око 13.000.000 динара. А Дика ми стегне руку и каже: ‘И треба да будете шампиони’. Онда ме пита како толико и ја му објасним. Имали смо победу против вас, добили смо 5.000 марака. УНовом Саду нам је дуплирао премију, уместо 1.500, по 3.000 марака сваком. У купу победа, није требало ни да буде премија, али смо добили по 1.000 марака. Рачунај 9.000 марака само премије, плус за 12 бодова још толико. За исти учинак звездаши десет пута мање пара”.
Слажете се да је Звезда имала најбољи тим те сезоне?
“Пази, велики су играчи то били. Станковић, Јовичић, Перица Огњеновић, Гојковић, Братислав Живковић, па Ђоровић, Његуш. Све играчи који су направили врхунске каријере. Капа доле. Данас када се сетим утакмице на Врачару, 4:3 за нас, какав фудбал... Пуца на све стране. Данас таквог фудбала нема у Србији. Дуго нисам овде, али кад гледам утакмицу Суперлиге језа ме хвата. Разумем ја да изгубиш, али не могу да разумем да не желиш да се бориш. Не могу да разумем ни да тренер овде не може да спреми екипу да трчи 90 минута. Хајде да пробамо, кад већ немамо добре тимове и играче, хајде да их спремимо да бар трче, да не падају у 70. минуту. Толико споро се игра, толико без дуела, не знам шта се дешава…”
КО ЈЕ БИО АРКАНОВ ОМИЉЕНИ ИГРАЧ?
Какав су однос играчи Обилића имали према Жељку Ражнатовићу – страх или поштовање?
“Рекао би страхопоштовање. Било је играча који су били дуже од мене у клубу и они су га ословљавали са Жељко. Ја сам га звао председниче”.
А да ли је Аркан имао омиљеног фудбалера?
“Било је приче да је волео Лазетића...као... Све нас је волео. Стварно. Можда Шекија највише. Он нам је био спортски директор. Жељко му каже: 'Матори, уплатио сам ти 100.000 марака'. А Шеки: 'Ајде не зајебавај. 'Не сери, матори, знам да волиш младе жене, требаће ти. Шекуларца је Аркан волео баш много. Шеки је био велики шмекер, много ми је било жао сад кад је умро”.
ЖЕЉКО БРАТЕ, ДОЂИ, ТУ СУ РИБЕ, СВИ СМО ГОЛИ ПО СТОЛОВИМА
Звезда ко гром, а ви шампиони. У последњем колу те сезоне играли сте у Зрењанину, против Пролетера. Како је изгледала ноћ пред утакмицу?
“Мислим да нико није спавао. Јер Звезда је била на бод од нас. Знали смо да ће њима бити тешко у Железнику, домаћин се борио за опстанак. Али и Пролетеру је био потребан бод против нас. Звезда изгубила на крају 2:3 или 2:4. Лепо се на крају завршило по нас. Прелеп је осећај бити шампион Југославије. Било је одрицања. Мислим да смо тада били у карантину 58 дана у хотелу Југославија. Нисмо изашли из хотела. Само на тренинге и утакмице. Срећа па су нам се утакмице заређале, полуфинале и финале Купа, играли смо стално среда-недеља, па смо то лакше поднели. Обично смо и пре и после утакмице ишли у карантин. После погибије левог бека Данијела Марковића у саобраћајној несрећи Жељко нам никада није давао да возимо, него одмах са стадиона аутобусом у хотел. На масаже и третмане”.
Да ли је Аркан улазио у свлачионицу да вас бодри, да држи говоре?
“Ретко. Врло ретко. Ако је и улазио чисто је било бодрење неко: ‘Ајмо сада, знам да сте најбољи, хоћу да газите данас’. Када види да смо пали или када уочи да се понашамо као да смо већ добили утакмицу није нам давао да се опустимо. Говорио је да не жели да будемо Срби, да хоће да будемо Немци, да газимо 90 минута. Да се боримо. Против Звезде и Партизана је улазио у свлачионицу само да нам каже колика је премија и то је то. Сећам се утакмице против Звезде, кад смо добили 1:0 на Маракани. Зима, лед. Морам да погледам снимак... Мислим да смо кренули да излазимо у дресовима са дугим рукавима и онда нам је рекао: ‘Назад! Сви у кратке рукаве, не фали вам ништа, ви сте тигрови’. Кад смо кренули ка тунелу, он нам виче: ‘Ало, Витезови, окрените се сви овамо. Хоћу данас да разорете Маракану, је л' јасно?’ Ми сви углас - јасно! ‘Је л' јасно?’ Ми опет – јасно! Одјекује Маракана. Да се најежиш. И ми победимо голом Ранковића”.
Милан Обрадовић говорио је својевремено да је Жељко терао Цецу да вас зове ноћу када нисте у карантину. Да пита да ли гледате тај и тај филм, да би знао да ли сте код куће?
“Ух, сећам се, голман Димитријевић из Лучана имао је тај проблем. Цеца га звала, а он био на сплаву. Није имао тај број меморисан у телефону. Ми смо сви били на 201, Жељко је био на 203. Овајмало попио и није видео добро број, мислио да га зове неко од нас. Јавља се и каже: ‘Где си, брате?’ А Жељко на другој страни виче: ‘Где си, магарчино?’ ‘Дођи брате, ту смо! Рибе, сви смо голи на столовима… Каже му Жељко: ‘Ало, дијаболо, је л' знаш ко је овде?’ Овај не хаје, не чује ваљда.'Само дођи, видећеш какво је зезање. Аркан је умро од смеха. Овај после трчао у стан да се јави. Сутрадан на тренингу сви очекују неку одмазду, а Жељко се шали, каже: ‘Је ли, бре, овај Димитријевић једини шмекер, зове ме на женске и у провод, а ви сви код куће седите’. А онда озбиљан тон: ‘Мајмуне, немој да те нађем више у кафићу’”.
Карантин уме да буде најгора казна за играче...
“Јесте. Било је пуно играча који су били ожењени, имали децу. Кад смо ишли на славље у хотел Југославија, после Зрењанина, повели смо жене, девојке, ко је шта имао. Прво што је Жељко урадио те вечери - захвалио се породицама. Сећам се, Савићу, левом беку, била је болесна ћеркица. И вече пред једну утакмицу Жељко нареди да нам се одузму мобилни телефони. Увек су нам мобилне узимали у 10 сати увече. А Савић му каже: ’Председниче, ја се извињавам, дете ми је болесно, је л'могу да имам телефон поред себе?’ Жељко каже не може, ја ћу да брнем о твом детету, то је сад моје дете колико и твоје. Ти мирно спавај. Каже после његова жена да је Аркан целе ноћи звао, хтео да шаље лекара, рекао да не иде нигде, да ће он да дође лично да је вози где треба. Такав је био командант”.
ДА ЛИ ЈЕ БИЛО ДОГОВОРА СА ПАРТИЗАНОМ?
Много је анегдота и урбаних легенди везаних за Жељка Ражнатовића из тог периода. И далеко од тога да су све бајне као претходна прича. Од оне да је судији Мракићу на зиду нацртао коња и терао га да узјаше – полицијска фора што ће касније бити екранизована у једном домаћем филму - до организовања убиства првог човека УЕФА Ленарта Јохансона, јер му овај наводно није дозволио да иде на реванш са Бајерном.
“Ма то је глупост. Шта је ту могао Јохансон. Аркан није могао да изађе из земље, имао је забрану ЕУ, нема то везе са Уефом”.
Да се вратимо још мало на чувену Обилићеву шампионску сезону и наводни договор са Партизаном „вама титула, нама куп“. Бабеу тврди - договора није било. Чињенице су, међутим, следеће: у финалу Купа Обилић није играо у најјачем саставу, док су у првенственом судару у Хумској црно-бели извели други тим...
“Ми смо изгубили 0:1 на Обилићу, а реално је требало да буде 10:1 за нас. Шта је све Краљ одбранио тада... Неће нас гол и неће. На Партизану их добијемо 2:1 и после тога смо имали отворен пут ка титули. Партизан јесте извео тада други тим, али није било никаквог договора. Можда је желео да тиме нашкоди Звезди, то је њихова ствар. Лаж је да смо их пустили касније у финалу купа. Нисмо, ми смо изгубили поштено финале купа. Па имали смо премију 10.000 марака. Жељко нам каже уочи реванша у Хумској: 'Ови из Партизана траже да им дам куп. Нећу да им поклањам. Извешћу тим са три стандардна првотимца и осам резерви. Ако ме победе - победе, не могу пред играче да станем икажем им да пусте утакмицу”.
Остаће за сва времена приче да је Аркан претио судијама и тако свом тиму обезбеђивао “поштено суђење”. Да ли сте чули да је претио и играчима противничких тимова? Још једна урбана легенда каже да је Жељко на једној утакмици против Звезде устао са клупе, пришао терену и отворено запретио Перици Огњеновићу: “Смири се, мали, хеклером ћу да ти оперишем колена...“
“Можда, ја то нисам чуо. Перица је сад скоро изјавио нешто као - нерегуларна титула, да је тада Звезда била најбоља. Али, стани мајсторе, ти си имао утакмице с Обилићем и ниједном нас ниси победио”.
Појединци иду толико далеко да се не либе да кажу како Обилићу треба одузети титулу из 1998...
“А колико би онда титула требало да се одузме и Звезди и Партизану?”
НАЈТЕЖИ ПОРАЗ ОД - ТОЛЕТА КАРАЏИЋА
Стриц Милорада Улемека Легије – Михајло, био је један од потпредседника Обилића у шампионско време. У једном интервјуу он је испричао како је Томислав Караџић покушао да подмити Аркана, односно да му искешира 100.000 марака како би Обилић препустио победу суботичком Спартаку, чији је Толе тада био председник. Играли сте ту утакмицу?
“То је била Прва Б лига. Шта се десило ту... Изгубили смо, али то је Жељкова грешка била. Када је водио Приштину у Другој лиги, Аркану је био потребан бод против Спартака. Дошао он и каже Толету да повуку мало ручну. А Толе каже - нећу, мене то не занима. И Приштина изгуби. Жељко је после тога хтео да му се реваншира, па замоли тренера Остојића, каже му овако: ‘Молим те, три недеље ми одмарај целу екипу пред Суботицу’. Каже Остоја где ћу да их одмарам, у топ форми су, газе, не иде то тако. Аркан: ‘Јок, молим те, мораш да их одмориш, нећу да се повреде. Једно осам, девет играча одмарало та два кола. Добили смо рутински. Онда одемо у Суботицу. И знаш оно кад те ништа неће. Жељко дуплирао премије, само да их избацимо из лиге. 'Хоћу да их згазите', виче. Али не вреди, кад те неће - неће. Нисмо три недеље играли такмичарску утакмицу, наравно да нисмо победили. Жељко полудео, за сат времена стигао из Суботице до Београда. Ми дошли на стадион, он нам одузео телефоне, ј..е мајку. 'Од сутра имате два тренинга, трчите 100 пута 100 метара'… А сезона готова. Али прошао га је бес после два, три дана. На вечери каже да нам никад неће опростити ту Суботицу. 'Ајде на одмор, је л' имате пара? Ко нема нек дође после код мене'. Тако је то било...”
Као шампиони Југославије играли сте против минхенског Бајерна који ће те сезоне доћи до финала Лиге шампиона. Сећате се те утакмице?
“Како да не. Салихамиџић, Кан, Хелмер, Куфур, Баслер, Елбер… У Београду играмо, а имали смо лепу, белу гарнитуру дресова. Овде смо имали по 10.000 марака за победу. Пази, само за победу, а већ смо изгубили тамо 0:4. Улази Жељко у свлачионицу и каже: 'Бољи сте од њих, добићете их 5:0, пролазите даље. Ја верујем у вас. За победу имате 10.000, за пролаз одма после утакмице 100.000 марака на руке. По човеку! Он излази из свлачионице, ми се смејемо. Ето ти га, враћа се: 'Шта је, бре, пич...е, ја верујем у вас, а ви не верујете? Шта се смејете, бољи сте од њих. И тада нам је после утакмице дао по 1.000 марака. Сећате се какав је гол Матеус тада дао у 88. минуту? Брате, мени се небо отворило, све време гледам према југу, на семафору 75, 80, 85. минут, 10.000 већ трошим, имамо 1:0. Они мртви, лето, врућина... И дају нам тај гол. Искоса, из мртвог угла - Матеус. Каква кифла… За три минута избио ми десет сома из џепа”.
Звезда вам тада није дозволила да играте на Маракани?
“Није! Џаја рекао Жељку да не дају Делије да се игра. И Аркан, бивши вођа, позове те старије навијаче које је знао. Пита да л' је он то заслужио. Они му кажу да немају појма о чему се ради ида су чак причали између себе да подрже Обилић против Бајерна, као што су Витезови навијали за Звезду против Барселоне, када је на истоку стајала застава “Уз Обилић до смрти”. Да се играло на Маракани можда не би био пун стадион, али дошло би их 20-30 хиљада. Из поштовања према команданту”.
ЗБОГ ЗВЕЗДЕ САМ ОДБИО 200.000 МАРАКА ОД СМЕДЕРЕВА
Мало је позната прича да је Кузман Бабеу на 24 сата практично био играч Црвене звезде...
“Имао сам 2000. године договор са Звездом. То је клуб који сам волео као клинац, био сам навијач у младости, а и када сам почео да играм за Обилић - опет сам волео Звезду. Те 2000. имао сам и понуду Котбуса. Дарко Шушњар завршио посао. Мени истиче уговор у Обилићу, али опет 200.000 марака обештећење клубу за играча који ће бити слободан. Цеца каже супер. И пре краја првенства, три пута ме Џаја звао на разговор. Рекао ми је овако: 'Мајсторе, сигурно долазиш на лето у Звезду, то је договорено, немој само да кажеш Цеци. Да не правимо проблеме. Теби истиче уговор и немој да бринеш - то ти је завршено”.
И, где је запело?
“Запело јер нисам хтео да кријем. С њим (Џајићем) сам спреман да се суочим где год треба... Ја знам да долазим у Звезду, имам договор с њима, а треба да играмо утакмицу на Маракани. Ми смо дуго били први, па код куће кикснули против Чукаричког. Победили нас и ми склизнемо на табели. Били смо уочи утакмице са Звездом у карантину у хотелу Палас. И долази покојни Бомбона, Арканов кум и Џајин велики пријатељ. Велики звездаш. И каже ми овако: 'Бабеу, морате да пустите Звезду, мора Звезда да буде шампион. Ја кажем – не мора! Он опет: 'Морате да пустите'. Ја кажем нећу ни ја нити било ко други из тима. Каже ми: 'Ти идеш у Звезду'. Па шта ако идем у Звезду. То је била утакмица на Ђурђевдан, 30.000 људи, Звезди само победа треба, ми изгубили шансе за титулу. Али увек смо гризли против Звезде и играли добро. То је било неколико месеци после Арканове смрти. Бомбона: 'Иди реци играчима, имате 10.000 марака вас петорица, осталима дајте по 1.000. Ја одем код Варгеца, Зорића, Новића и Кораћа. Ми најискуснији причамо - нећемо да пустимо. Не долази у обзир. Трећи смо па смо трећи, како год. Не можемо да будемо први, али нећемо ни да их пустимо. Ја се вратим и кажем му да нећемо да пустимо, а Бомбона ми каже: 'Слушај овако, Џаја је поручио да ако Кораћ не пусти гол, неће ићи на Европско првенство у Белгију и Холандију. А Кораћ је био тада трећи голман репрезентације. Каже ми дечко и не морам да идем на Еуро. Седнемо ми да причамо, поведе се тема... Ајде немој да се играмо са животима, заштиту више немамо. Да је Жељко жив не би овај смео ни да нам приђе, а камоли да тражи тако нешто. Знамо с ким имамо посла... Видиш докле је то ишло? Да буквлано хоће да ти униште каријеру. Јер кад одеш на европско или светско, макар као трећи голман, ти си направио трансфер у иностранство. И тако ми дамо Звезди бодове и Звезда буде шампион”.
А шта је било са трансфером?
“Е, пази сад. Кажем, три пута сам лично преговарао са Џајом тог пролећа на Маракани. И четврти пут када сам био у клубу он ме пошаље право код Мише Маринковића да се договорим за услове. Требало је да буде уговор на две године, ја сам имао 29. Пита ме Миша колику хоћу плату, ја лупио 100.000 марака. Али рекао сам му одмах после: Звезда је Звезда, да видимо колико може, нећу да пропадне све због пара. Он ми каже овако: 'Буња има 80.000 по години као капитен'. Ја га питам је л' могу ја исто толико. Он каже може. Сутра долазиш ујутру, идемо у Фудбалски савез Београда, потписујеш уговор, враћаш се овде и добијаш на руке 40.000 марака. Само сам једну молбу имао - да добијем одмах 60.000 и да ми остане рата у децембру 20.000. Женио сам се, правио крштење… Каже Миша да неће бити проблем. Он окрене Џају, овај на плажи у Будви... Каже, Драгане, све је ок, дечко је тражио само 20.000 више. И каже Џаја да нема проблема. Да ми везу са Џајом, ми се испричамо... Каже ми да сутра потписујем уговор и поручује да поподне кренемса другом екипом да тренирам, јер прва има продужени одмор после дупле круне. Кажем, нема проблема. Долазим кући, а један породични пријатељ ми саветује: немој да идеш у Звезду, иди у Смедерево. Мени Сартид и Дуле Матковић у том тренутку дају 200.000 марака на руке, кеш”.
Била је дилема?
“Ма какви, одбијем људе лагано због Звезде! Дођем ујутру, син Андреј мали био, ја кажем жени обуци га лепо идемо на Маракну на потпис уговора. Потписујем за Звезду, ј.... ти сунце. Велика ствар, бре. Одем ја тамо, а Миша Маринковић поцрвенео у лицу. Бабеу, извини, морам да ти кажем, није у реду према теби, не могу да верујем да се баве таквим стварима... Џаја каже да имаш 29 година, консултовао се с Муслином и Достанићем. Неће имати где да те продају. Не потписујеш уговор. Да сам тад имао динамит, кунем се да бих дигао у ваздух целу Маракану. Новинари долазили, промоција била заказана, имам код куће Вечерње новости, наслов је био Зорић и Бабеу у Звезди. И Џаја ме тако заврне, уништи ми каријеру. Имао сам, кажем, и тај Котбус. Без пробе. И њих одбијем због Звезде. Да сам отишао у Немачку спојио бих седам, осам година, решио егзистенцију, постао милионер. Био сам у опасном искушењу, кунем се, кад нисам имао пара датету за паштету, мало ми је фалило да узмем пиштољ... Мајке ми. Не желим то никоме. Да дође у ситуацију да нема за хлеб, не дај боже никоме. А Цеца ми је лепо говорила. Каже, Бабеу, не иди код ових. Немој код њих, молим те. Ратко Достанић ми је касније потврдио да је само Џајићева одлука била да не потпишем, да су он и Муслин дали зелено светло”.
Колико сте још остали у Обилићу?
“Још шест месеци. И видео сам да то није више то”.
Да ли се предосећао крај после Арканове смрти?
“Јесте. Завладала је недисциплина, ушао сам у сукоб са неким играчима попут Лазетића, баш због тога. Он је кренуо да вилени, да изиграва шерифа. Нисам му дозволио. И знао сам да од тога нема више ништа. Цеца је инсистирала да као једног од најстаријих слушају мене. Рекао сам јој да не могу да изигравам Аркана, а да не може ни она. После су дошли Бина и неки други људи у клуб. Кренуло се са преплаћивањем, било пара колико хоћеш, долазили су разни, али никога нису продали, сви су отишли за џабе. И клуб је пропао”.
Сећате ли се где вас је затекла вест о убиству Жељка Ражнатовића?
“На Кипру, на приремама смо били. Вратили смо се у Београд на сахрану нас осморица, староседеоци. Остали га нису ни познавали много, тим се већ био доста изменио”.
ЏАЈА И ЗЕКА СУ ТАТЕ, НЕ КАЧИ СЕ СА ЊИМА
Кузман Бабеу не крије да има лоше мишљење о Драгану Џајићу. У прилог својој моралној оцени Звездине легенде “ставља” сећање на један сусрет са Дејом Савићевићем...
“Савићевић је тад био постао селектор... Седимо у кафићу, ту су Киза Ранковић и Саша Ковачевић. И долази Дејо, тај дан промовисан: 'Ђе сте, Витезови? Сео он са нама. Прича како му је жао Жељка, волео га, каже, као ћалета. 'Знате шта сам му рекао једном. Жељко, ја тебе волим, али смешан си за Џају и Зеку'. А Жељко ће њему: Ко, ја?! Ма ј.... им мајку. 'Слушај овамо', даље ће Дејо: 'Смешан си. То су ти такви преваранти... Можеш овако, али што се тиче фудбала, они су тате. Не можеш им ништа. Ту су много јаки'“.
КРСТАЈИЋУ, ПРИЈАТЕЉУ, ИМА МАЛО ВЕЋИХ ТРЕНЕРСКИХ ИМЕНА ОД ТЕБЕ
Прошло је више од две деценије. Какве данас емоције буди сећање на шампионски Обилић?
“Увек је лепо сетити се тих дана. Али тешко ми је када видим у каквом је стању све оно тамо, нема клуба... Тешко је јер знам како је било када сам ја био ту и жао ми је што неко није узео тај клуб. Не мора да игра Суперлигу. Мислим да Обилић заслужује бар Српску лигу”.
Колико пратиш српски фудбал?
“Пратим. Искрено, када сам овде више гледам те ниже лиге и млађе категорије, то ме више занима. Нешто ту Суперлигу, право да вам кажем, мало слабије гледам. Пратим, али не као Прву лигу Србије, српске лиге или зоне”.
А репрезентација?
“Ево пре неки дан сам читао да је Жигић добио посао у Савезу. Немам ништа лично против њега, али да л' је могуће да ти први тренерски посао буде репрезентација?! Човече! Мени само те наопаке ствари нису јасне. Крстајић. Мој пријатељ, добар играч, добар момак, али мало већих тренерских имена има у Србији од тебе. Немам ништа против, али ти си био помоћник Муслину. И то кратко. Ајде да си бар две, три године стицао искуство поред тог Муслина, Антаре... Сад и Жигић. Па је л' знате колико је великих имена без посла? Ја не патим од тога да будем тренер у Звезди и Партизану, на крају крајева - нисам тамо ни играо, али је л' могуће да у та два клуба, у млађим категоријама, раде тренери који никад нису играли за Звезду и Партизан. Дражен Болић, Драган Исаиловић, Ђорђе Томић, Ушке Вучићевић... Зар је могуће да за њих нема места у Партизану. или за Горана Ђоровића у Звезди”.
Од тих “наопаких” ствари побегли сте у Кину?
“Мене само Кина занима! Да могу, потписао бих уговор на десет година. Већ 14 месеци тамо радим при једној основној школи, са децом од шест до 12 година. Тамо деца крећу у први разред са шест година и одмах на фудбал. А од 12. иду у средњу школу, нема седмог и осмог разреда. Кинезима је циљ да једног дана постану светски прваци у фудбалу”.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар