Ин мемориам: "Дао бих оба ока за бокс"...

Шампион, песник, поп икона, људска громада! У уторак је преминуо један од најбољих југословенских боксера свих времена Маријан Бенеш.

Остали спортови 04.09.2018 | 22:45 О његовим успесима у рингу се све зна, након неприкосновене аматерске каријере (272 победе, 16 пораза, 11 ремија) и титуле првака Европе (1973) покорио је "Стари континент" и у професионалној конкуренцији, а четири пута је бранио ЕБУ појас у велтер категорији.

"Не могу да буду као ја. То је немогуће, а мисле да је једноставно. Тешко је бити добар боксер, камоли Бенеш. Данас се боксом баве људи који не знају шта је бокс", рекао је пре неколико година Бенеш о потенцијалним наследницима.

Међутим, ретки знају да је Бенеш када скине рукавице свирао виолину и флауту и писао поезију, показавши свету да људи из ринга нису само борци.

Они који су га познавали причали су да је био "највећи трагичар нашег ринга, самоуверен и храбар", али и поносан, тврдоглав, заборављајући да увек постоји неко ко удара јаче. Због бокса је остао без ока.

"Дао бих оба за бокс", рекао је легендарни Бенеш, "Ломио сам лактове два пута, али нисам одустајао".



Такав је био до последњег дана, упркос Паркинсоновој и Алцхајмеровој болести и другим здравственим проблемима одбијао је препоруке лекара да оде на операцију како би спречио мождани удар.

Иако су кружиле приче да је мангуп, он је имао другачије виђење: "Био сам у канџама нељуди. Немам душу да бијем људе по улици. Не разумем људе који ударају по улици слабије од себе".

Живео је раскочно али и помагао људима знаним и незнаним, сви су му били битни.

"Био је у стању да нас остави без динара. Није истина да се тукао, био је сјајан човек и пријатељ, камо среће да је такав био према нама. Колико си новца поделио људима, пет милиона марака?", упитала га је пре неколико година супруга Стана.

"Више", рекао је Маријан, "Ја сам обичан и нормалан човек. Много тога сам добио у животу, још више изгубио. Десило ми се много ружних ствари, али мора се живети, макар како-тако".

Током ратног лудила на просторима бивше Југославије његова земља га је понизила. Из Бањалуке је протеран јер није био Србин, био је непожељан и у БиХ и у Хрватској, али се вратио у свој омиљени град после рата.



"Тамо четник, овде усташа", рекао је Бенеш којем је брат Ивица убијен 1992, "Ја сам све, и Србин, и Хрват, и Бошњак. Другим речима, ја сам и даље Југославен. У Хрватској сам био у логору у Новској, потом код пријатеља у Загребу. Живео сам на рачун сестре, која ми је помагала и без које данас не бих био жив. У ратним годинама нисам могао наћи никакав посао упркос успесима. Све медаље нису вредиле ни пола луле дувана. Рат ми је помогао да видим ко су људи, а ко ђубрад".

Током последњих година дана је проводио покрај Врбаса, где је на поздраве "Где си шампионе!" одговарао песницом која је прославила Бенеша и Бањлуку.

"Моја најдража победа је она против Елиса Обеде 1978. године. Он је 11 година био непоражен, али сам успео да га победим. У мечу против Сандија Тореса, који је одржан у Зеници, изгубио сам око. Знао сам да не могу да добијем тај меч, али сам се, свеједно, припремао за њега".



Боксовао је до 1983. кад је рукавице "обесио о клин", али бокс није напустио. Тренирао је младе нараштаје упркос болести и имао егзебиционе борбе.

Знао је да рецитује песме које је написао, показујући да се у “грубијану” крије сентиментално срце па није ни чудо што суга жене обожавале.

"Кад сам боксао, то је било незамисливо. У оно време бокс је био углавном спорт радничке класе, а ко је онда од радника писао поезију? Имао сам таленат, једноставно ми је ишло од руке. Знао сам деци у школи написати 10-15 састава на једну тему за врло кратко време. Много се боље изражавам на папиру. Хтео сам преко пеесама да приближи деци спорт јер је спорт најбољи родитељ. У души сам спортиста. Али знам како изгледа и друга страна медаље", рекао је својевремено Бенеш.

Покушао је да се бави угоститељством, али је његов локал чешће изгледао као ринг.

"Ма ја сам се у том локалу тукао по пет пута дневно. Људи су долазили из целе земље да би се са мном потукли. Једног дана сам се тукао 15 пута. Кући сам долазио сав крвав. И онда ми је прекипело, било ми је доста тог локала".

Два пута се срео са бившим председником СФРЈ Јосипом Брозом Титом, што је у то време била ретка част.

"Тиле је био лаф. Кад су ме први пут представили Титу, рекао ми је: "А ти си онај мали што онако опасно бије?". Ја сам му рекао: "Нисте ли ви друже Тито виши?". Загрцнуо се од смеха. Могу да пишу шта желе, али нико није јео из канте за смеће док је Тито био жив. Сви су имали плату и радник – и рудар, и чистач улица, и доктор. Сад господа једу из канте за смеће – и у Загребу, и у Београду, и у Бањалуци".

Извор: Б92