Прича: Дебели, зубати, стари наш Роналдо...

Укус и мирис, путеност и разврат, секс и лепота, чудо и реалност. Истина је била све што смо веровали да је он, давао нам је наду, данас се многи са страственим уздасима сећају његових саиграча и противника, а он је био изнад тога, изнад свих, наша машта, смелост, жудња и светло. . .

Фудбал 17.08.2018 | 00:00 Кад је оно скоро умро Оливер Драгојевић, неко је већ – можда је то био неки добар новинар, као Борис Дежуловић, или је то био неко га је већ знао, или тек неко ко је одрастао на Прокуративама – написао како је Сплит човека који је тај град прославио малтене као Хајдук називао “Ћоро”, и да би то свуда, сем у Сплиту, и код људи који су Оливера знали, била увреда.

Само, ето, није била уопште – Ћоро је био њихов, и знао је да је њихов, да је то онако, од милоште, па се никад не би увредио, веле да је после и сам себе тако умео да представи.

Тако сам се, као да сам добар новинар, или да сам неко ко га је већ знао, или тек неко ко је одрастао на “Qуелли цхе ил Цалцио”, осећао ових дана када су светски медији ужурбано јавили да се Луис Назарио да Лима, некима познат и као Роналдо, на Ибици тешко разболео, те да је хоспитализован, те да се не зна шта је с њим, и када су људи око мене почели да се фрљају његовим надимцима.

Зубати Роналдо. Стари Роналдо. Дебељуца.

Неко ко би гледао са стране можда би помислио да би се увредио Роналдо, или бисмо се увредили ми, али јок, чак није имало никакве везе што су гласине, како то обично уме да се деси, биле преувеличане – испоставило се да је Роналдо имао “само пнеумонију”, а ко је икада био на Ибици зна да то може да значи мноооого ствари – то, напосе, уопште није било важно, нити икоме ко га је знао и ко га је гледао могу да засметају надимци који би се објективно дали назвати поспрдним.

То јесте Зуба, и то јесте Дебели Роналдо. Али то је наш Зуба, и наш Дебељуца, и не бисмо га дали ни за три Ибице, пет Реала, четири младости, две Лиге шампиона ни за читаву дискографију, нека се не љуте романтичнији међу вама, нека не протестују националистичкији међу вама, Оливера Драгојевића. То је зато што ми у тим клиповима, за разлику од клинчадије којој се мора објашњавати да је био један Роналдо пре овог Роналда, уопште не видимо набреклу стомачину, округлу главу и дебеле прсте што водају неку нову цицу – представљају је као модну дизајнерку, и то је сасвим океј – по средоземним острвима.

Да, неки погледају тај видео и прочитају ту вест и учини им се да је то какав испушени лик што троши своје паре, а они мало образованији можда се и запитају “шта би било кад би било”, и почну да причају о повредама и о несрећама и о оном чудном финалу Светског првенства, равно су две деценије од тада, које никад неће престати да интригира јавност. А ми неки, одрасли на Меаци и на Камп Ноу и на Сантјаго Бернабеу и на Копакабани – само пробајте да нам кажете да никада нисмо крочили ни на коју од ових локација! – ми видимо неке друге ствари.

Гол Компостели, који је такав да технички уредници дневних листова покушавају да га дочарају и нацртају и годинама након догађаја.

Најбољу игру на свим мундијалима који су икада одржани, а то није чак ни финале у Јапану, у наше рано поподне када се игра са Оливером Каном и свим Немцима, и заокружује скор од осам голова на једном Светском купу, него меч који Бразил добија четири године раније, у Француској, када га даје Ван дер Саруна пас Ривалда.

То што је Роналдо одиграо против Холандије, та лакоћа покрета и тај страх дефанзиваца наранџастих, који су изгледали као зечеви ухваћени у фарове, то је, опростиће нам и он, само добило на значају када се догодила она митска повреда, или шта је већ било званично објашњење за мистерију што је Роналдо играо финале против домаћина, само што га уопште играо није.

Видимо, даље, и два милиона голова које је дао. Два милиона, да.

Грешка? Не бисмо рекли, ако лажемо ми, онда лаже Пипита, толико их је Гонзало Игуаин избројао и запамтио, тако је рекао, два милиона голова постигао је Луис Назарио да Лима и ја сам сваки одгледао и одглумио и само сам хтео да будем помало он.

(Није усамљен, и Златан Ибрахимовић одрастао је са постерима Роналда, и све што је генијални шведобалканац икада урадио била је верна копија – и свака му част! – његовог идола.)

Видимо еластику, видимо брзину какву нико није дотад имао, макар не у сазвежђу са техником, и иако смо закачили Марадону и иако смо имали људе да нам причају о Пелеу, ово је била комбинација те двојице за нашу генерацију, и нисмо хтели да га дамо никоме, и како другачије да га назовеш него “О Феномено”.

Ево дигресије у виду малог личног признања, пре него што ме се оптужи за склизнуће у непоправљиву носталгију и/или онострано: никада, или макар не у датом моменту, нисам волео ниједан тим у којем јеРоналдо играо. Никада нисам могао да навијам да он буде најбољи на терену, и волео сам да га мрзим и у исто време сам мрзео што га толико волим, јер нисте могли да га не волите ако вам је мио фудбал, ако вам је мио Бразил, ако вам је мио живот.

Давно пошто је Роналдо престао бити Роналдо, налетећу на култну књигу Петера Естерхазија, којег је само смрт спречила да постане добитник Нобелове награде – као што је, уосталом, Роналда само повреда, па још једна, па још једна, спречила да постане Највећи Икада, иако је то умногоме био, што важи и за Писца? – и који је о фудбалу покаткад писао лепше него што је фудбал то заслуживао (а сигурно лепше, упркос томе што је упознао и Флоријана Алберта и што му је други комшија био Хидегкути, него што је то хортијевски, дакле постнађовски, мађарски фудбал заслуживао!), и у њој, “Немачка у шеснаестерцу” је превод, мада на мађарском има неку другу ауру, у њој тек успут, онако као суви лист, цитат о Бразилу.

“Ево, ту су Бразилци, који нису реалност, а ипак постоје. Истина је све што верујемо да јесу, да знају да штопују у ваздуху, да стоји све оно о плесу, о песку, о Копакабани. Да постоји нада. И преплануле жене. А то бразилско у нашем срцу није свет снова, него је шанса за чудо које је у нама, прилика нашој машти, смелости, жудњама; Бразил је напросто светло, светло које је затајено или скривено у нама.”

Е то је, откако смо чули за њега док је као тинејџер грејао клупу Ромарију и Бебету на Светском у Америци, и кад је прешао у ПСВ као најскупљи млади Бразилац свих времена – тада се знао ред: прво Холандија, па у Шпанију, не као ови његови недостојни наследници што одмах улете у новце, спонзорске уговоре и шарене косе – и кад дође у Барсу, то је нама био Роналдо, понављам, чак и ако нисмо желели да освоји сваки пехар на који се затрчи.

Укус и мирис, путеност и разврат, секс и лепота, чудо и реалност. Истина је била све што смо веровали да је он, давао нам је наду, данас се многи са страственим уздасима сећају његових саиграча и противника, а он је био изнад тога, изнад свих, наша машта, смелост, жудња и светло. Он је био Бразил у који смо се заљубили и од којег нисмо одустали ма колико пута да је тај Бразил покушавао да нас превари и остави и да нађе другог и да нам каже да је одлучио да се смири и буде рационалан и нађе сталан посао.



То је и остао, чак и ако у овом тексту неће бити статистичких података, ваљда је важније, то је већ неки бољи новинар написао, важније је како ти очи засијају када неко каже Роналдо а ти знаш који Роналдо.

Онај због којег је цео стадион на ногама – у Италији, у Шпанији, у Француској, у Енглеској, у Бразилу, у Монголији – јер када он узме лопту на центру, можда ће предриблати све до једног бека, а онда то урадити опет.

Нисам велики стручњак за фудбал, волим га трапаво и аматерски, као и већина читалаца, ваљда се зато тако добро разумемо (сем када пишем о Ливерпулу, је ли, тада смо на зараћеним странама?), али једно знам: нико никада није трчао с лоптом као Роналдо.

И нико је није волео као он, а та је љубав била узвраћена, и још траје, ма колико центиметара да му је данас обим каиша, ма колико да су му плућа занемоћала од сланог ваздуха Ибице или од нечег мање безазленог...

Нека ми опросте двојица највећих играча данашњице, од којих је један његов имењак, али Луис Назарио много је мање личио на суперспремну машину направљену у каквој лабораторији и измужену до крајњих граница укуса, и то не само зато што су га повреде урнисале, мада има и тога; био је најбољи, а био је човек, са својим руптурама, са својим депресијама, са својим нестајањем, са својим каприцима, са својим туговањима

Био је један од нас, а био је Феномен. Као нико никада пре ни после њега.

Знао је то и сер Боби Робсон, први међу једнакима. Те ноћи када је Компостела постала неки фактор у нашим животима, веле да је прекрасни Енглез видео шта је урадио Роналдо и одмах се ухватио за главу, онако, да прекрије себи очи; шпански су новинари сутрадан написали да је господин Роберт Вилијам – никада неће престати да нам недостаје! – себе ослепео јер није могао да схвати да неко тако игра, али пре ће бити да је у том тренутку укапирао да ништа лепше никад неће видети и да би могао од тог тренутка, дванаести је октобар 1996, иза двадесетдва часа по локалном времену, да престане да гледа фудбал, заувек.



Важније је све то од пуког набрајања његових успеха, важније је то чак и од оног лета када је сваки припадник ромске националне мањине, а богме и бројни припадници националних већина у нас, носио бизарну фризуру са само шишкама напред, и када је најважнија фудбалска нација на свету пришила себи пету звездицу на срце.

Важније је то, заправо, од свега што ће они рационални међу нама покушати да вам продају; као, могао је он више само да није било повреда.

Јок, баш нас брига, ни са овим што је урадио не знамо шта ћемо, било је таман колико треба јер више не би било хумано, јер би се онда данас неки увредили када га виде тако задриглог на Ибици, и помислили би да не смеју да га назову Дебељуца, ни Зуба, ни “Стари”.

А овако бисмо им увек одбрусили: можете да га зовете како хоћете, јер он је наш, као што нико после њега није био.

Извор: моззартспорт

Фото: Ацтион Имагес