Прича: Фудбал који је волео возове...
Само је пруга путовање, само је пруга живот. Земља која занемари своје железнице, та земља нема среће, нема ни будућност, а најмање има веру, и што мање о тој земљи, то боље. А шта је фудбал него живот, и како онда да фудбал нема везе с пругом?
Фудбал 20.03.2018 | 23:10
Само је пруга путовање, само је пруга живот. Земља која занемари своје железнице, та земља нема среће, нема ни будућност, а најмање има веру, и што мање о тој земљи, то боље. Јер и Милош Хрма и Ана Карењина и пси који их воле и Оријент експрес што се клацка кроз Београд након убиства надомак Винковаца, и бркати кондуктери и странци са Лонелy Планетом у рукама и све оне песме о возовима, и шуштање новина и кашњење у поласку, па шта, све је то пруга, све је то живот.
А шта је фудбал него живот, и како онда да фудбал нема везе с пругом?
Како да нема? Историчари лепе игре нашироко ће подсећати на корелацију између развоја железнице и професионализације и раста популарности фудбала.
Тек почев од краја 19. века, а доминантно у првим деценијама двадесетог, када се јавни транспорт растегне до сваког иоле већег места у Енглеској, створиће се услови за нешто што би се данас могло назвати “организовано навијање”: одласци на гостовања, не само на домаће буњиште, донеће пуније трибине, раст цена улазница и омогућити клубовима да почну да плаћају играче. Дотад су они доле на трави били прекаријат, гладијатори у начичканим модерним колосеумима, ствари су почеле да се мењају са клопарањем гвоздених точкова...
Па и Манчестер Јунајтед се, ено, дичи бројем 1878, као да је тада настао он, а у ствари је започет Неwтон Хеатх Ланцасхире анд Yорксхире Раилwаy, оснивачи су били радници на одржавању вагона из депоа у Њутон Хиту...
Где смо кренули по овим чудним шинама? Зашто смо се одједном сетили романтике паралелних колосека, какве везе данас има ред вожње са фудбалом?
У недељу увече, духовни потомци некадашњих радника железнице из срца Трансилваније у готово отровном дербију упрскали су шансу да можда већ сада обезбеде титулу.
ЦФР Клуж – Цаиле Ферате Романе дословно значи “Румунске железнице” – остао је без победе у 90. минуту меча против Стеауе, иако је екипа легендарног Дана Петрескуа (памтимо га највише из Челсија, који ће толико волети да ће једној ћерки дати име по лондонском тиму!) водила готово читав меч.
У систему налик на овај наш, српски, са плеј-офом, мање популаран, али успешнији клуб из Клужа –Универзитатеа тавори у трећој лиги – и даље има велике шансе да освоји четврти пехар првака, мада ће им то после ове баксузне колизије бити нешто теже.
А то не би био, хоћемо да кажемо, тријумф само за великог Петрескуа, који тражи нову сребрнину након успеха са краткотрајним пројектом званим Униреа, него и за заљубљенике у железнице, радничке и “пружне” тимове широм света.
А има их, и не иде им лоше, ове сезоне...
Има их посебно у источној Европи, мада не само ту, скрајнути светионици поштења у мору клубова које би основала – или бих их подржавала – војска или служба...
И нису то никада обични клубови, како би могли да буду, када је у њих уткан и мрамор, и камен, и железо и туцаник, и плаве униформе и самозатајни понос који имају сви железничари широм света – да ли сте икада срели машиновођу који не воли свој посао? Ако у наредном животу не будем био кондуктер, поставите ме макар за скретничара! – и нека деца која се у прошлом веку разоноде после напорног посла тако што пикају фудбал, а онда одлучују да то и формализују...
Нама ће, наравно, прва асоцијација бити Жељезничар, најпознатији од свих истоимених клубова у бившој Југославији.
Свака част ФК Сарајеву на томе што је граду подарио прву титулу првака у оној великој земљи, и што су причали, не само шеретски него скроз искрено, да “боја феса – боја дреса”, и што су желели да нас убеде да је главни град Босне офарбан у бордо, свака част, не одузимамо им ни зеру историје, али...
Жељо је био контра томе, контра елити и политици и апаратчицима, Жељо је био клуб староседелаца, праве раје, радничке класе, написаће Миљенко Јерговић једном да је баш зато, отприлике са тим комплексом, морао ономад да изгуби од Видеотона, а ми ћемо рећи, па да, али само је Жељезничар, у земљи Босни која је своје пруге градила на омладинским радним акцијама још док су се по шумама скривали четници и усташе, само је плави Жељезничар и могао да дође до Видеотона и до шансе да то тако упрска, у једној земљи која је умела да цени своје пруге, пре него што државу диверзанти свих фела дигну у ваздух, а колосеке прекрију коров и заборав и нехај.
Само се Жељу, тврди вам као прагови стојимо, могао десити Осим. И обрнуто...
Док смо иоле волели пруге и возове, постојао је и онај стадиончић београдског Железничара у Бара Венецији, па један дан неко одлучио да колосеци нису важни, ни да историја није важна, ни да фудбал није важан, и сада су нам остали неки мање познати железничари у Србији, док се и њима не угаси семафор. (Како би се, уосталом, другачије и могао звати један пристојан клуб из Лајковца?)
Ако није био Железничар, била је Локомотива – она московска, наравно, па она из Лајпцига којој ће капитализам пожелети да украде навијаче и цео град, кад већ није могао да јој отме прву титулу шампиона Немачке и финале Купа победника купова 1987.
Губе га од Ајакса са Ван Бастеном, Бергкампом, Рајкардом, Виџгеом и тренером Јоханом Кројфом...
Чак и та генерација “локоса”, чији ће најпознатији представник бити Олаф Маршал, много касније слепи путник у екипи Бертија Фогтса на Светском првенству 1998. године, биће званично аматерска екипа, са радним књижицама у железничком предузећу у Лајпцигу, важном саобраћајном чворишту ДДР-а.
Па је, још смо на источним пространствима, била Локомотива из Софије, па из Пловдива, па загребачка коју су претворили у подружницу Динама. Или је могао да буде Работнички, или би био букурештански Рапид, док су и Румуни још сањали о брзим пругама, или би се колосеци скривали у некој скраћеници, као ДВСЦ, ДебрецениВасутас Спорт Цлуб, или би само прави познаваоци знали да је и седмоструки првак Пољске, Лех из Познања – и они се ове године, као и Клуж, као и Жељезничар, боре за титулу – дуго година, и то баш за време највећих успеха осамдесетих и раних деведесетих, био клуб радника железнице.
Постојало је, шта ти је био Варшавски пакт, чак и неко неформално такмичење које би се одржавало повремено, без икаквог, хех, возног реда, названо Куп Међународног спортског савеза железничара, а на којем су, од 1947. па све до 1987. учествовале железничке екипе из “подобних” држава (зато не и из Југославије!). О овом опскурном надметању данас се не зна много, сем да га је Локомотива Москва освајала пет пута, Рапид из Букурешта једном, баш као и казахстански Каират.
У напреднијим земљама, у либералним економијама које су једва дочекале да приватизују своје железнице, веза између пруге и фудбала убрзо би нестајала макар номинално, мада се одржао, рецимо, јапански ЈЕФ Унитед (ЈЕФ је у ствари ЈР Еаст Фурукаwа, по компанији која управља железничким саобраћајем на истоку Јапана), али генерално, ствари не изгледају добро по нас, љубитеље јединог хуманог превозног средства...
Зато је важно, стварно је важно, да Ђиђи Бекали не направи још неки хохштаплерај, зато ћемо пратити финиш румунског првенства и навијати за потомке железничких радника из срца Трансилваније, па за њихове колеге у Пољској, Босни, па да се Локомотива из Москве не нагне кроз прозор и не проспе бодовну предност коју има над Спартаком.
И нека их сви стерилни аеродроми и аутобуси, дајте нам један терен, не мора то да буде велики стадион, две трибинице и пруга у даљини, уместо семафора је воз, па “дизелка” поздравља голове отегнутом сиреном; дајте нам, на јесен, четири-пет железничких тимова макар у квалификацијама за Лигу шампиона.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар