Манчестер - 7 година, једно 1/4-финале и милијарда евра бачених у ветар!

Дајте још, ово није доста! Лукаку окривио саиграче да су се крили по терену, Мурињо каже да није смак света, на Острву се питају како би играо Јунајтед да га тренира Гвардиола.

Фудбал 15.03.2018 | 22:30 Живот тече даље, али у Манчестеру је време стало. У уторак, око 22.35, индустријски град у срцу Енглеске претворио се у место фудбалске страве и ужаса у коме Жозе Мурињо личи на приказу, а камермани траже оног ко је Јунајтед направио великим.

Није случајно, после пораза од Севиље (1:2) зумирана ложа и у њој скамењени сер Алекс Фергусон. Последњи велики тренер ког су Црвени ђаволи и острвски фудбал имали вероватно проклиње тренутак кад је у канцеларији Олд Трафорда, пре 15-ак година, рекао да је Португалац тај који ће једног дана водити славни клуб. Жеља му се остварила. Планови нису. И неће скорије.

Све док амерички власници буду посматрали Манчестер као бренд који им доноси новац, заборављајући да су спортски резултати важнији од економских или док самопрокамовани Посебни тренер не почне да се мења или прилагођава модерним токовима.

Или први другом не упумпају још новца. Изгледа да ових 350.000.000 евра, за две сезоне Жозеа Муриња на клупи великог клуба, не вреде ничему.

„Питате ме да ли морамо да трошимо још, а ја вам кажем да све мора да се мења. Баш све. Сви троше новац, зар не? Не само ми. Јесам ли у праву? То је природан процес, сваки клуб улаже, не купује само чисто промене ради. Нисмо ми једини који инвестирају у играче, сви то раде“, мирно је одговорио Мурињо, уз констатацију да пораз од Андалужана „није смак света“.

И није, али је поразно и неприхватљиво да Манчестер од 2011. и финала на Вемблију, кад га је тукла Барселона, у клупским алманасима до данас има још само једно четвртфинале Лиге шампиона (2014, реално ни тад се ништа није питао против Бајерна). Мало је то за клуб навикнут на највише. Зато је у једном ТВ студију Стивен Џерад био јасан:
„И даље мислим да су Манчетсеру потребна три или четири играча светске класе“.

А од поменуте 2011. и тог финала са Барселоном Манчестер јунајтед је у тим уложио 822.000.000 фунти. То је око 928.000.000 евра. Приближно исти новац бацио је Пари Сен Жермен (чак пребацио милијарду) од доласка арапских власника. И опет мућак на тој највећој сцени.

Зато Џерардов некадашњи саиграч из репрезентације Енглексе, Пол Сколс, није сагласан:

„Троше новац у сваком прелазном року и после сваког причају како им, наводно, недостају још три, четири играча да би били бољи. А ја вам кажем да у Јунајтедовом тиму има фудбалера који играју нападачки“.

Један од њих требало би да буде Алексис Сначез. Чилеанац је опет заборавио да дође на утакмицу. Други, Ромелу Лукаку, одаје утисак шпица који ће ако искористи прву шансу повести свој тим ка тријумфу, међутим, ако промаши онда настају проблеми који немају толико везе с ногама колико с главом. Не само кад је Белгијанац у питању

„Појединци су се крили од лопте. Неке ствари са одређеним играчима биле су погрешне. Свако од нас понаособ је очекивао више, а нисмо пружили партију у складу са својим квалитетом. Нисмо ни заслужили да прођемо“, оштар је Лукаку.

Наш Немања Матић је додао како „нема оправдања за елиминацију“, међутим, да ли су играчи криви? Да ли има нешто и до тренера? Какву поруку је Мурињо послао свом тиму одлуком да Маруан Фелаини - сјајан у дефанзивним задацима, али одавно посвађан с лоптом кад ваља кренути напред - почне уместо креативног Хуана Мате у ситуаицји кад је Јунајтедту потребан макар један гол? То је знак уплашеног човека који је сјано прочитала Севиља и чак 21 пут шутнула ка голу Манчестера.

Е, то је Жозе Мурињо... Некада на врху Европе (Порто 2004, Интер 2010), касније близу финала (трипут узастопно испадао у полуфиналу од Барселоне, Бајерна и Борусија Дортмунд на клупи Реала, односно од Атлетика на истој степеници док је водио Челси), али све даље од завршнице. Пре три сезоне избацио га је ПСЖ у осмини финала, сад Севиља.

Пада полако... Или брзо...

„Погледајте Манчестер Сити и видећете да су играчи на истој таласној дужини. Анализирајте, пак, Јунајтед и схватићете да су, као индивидуе, добри колико и њихови градски ривали, али нису колектив. Ако би та два тима могла да се споје у једно и буду вођена као што је случају са Ситијем, верујем да би и играли као Грађани. На пример, ако би променили тренере, Јунајтед би радио исто што и Сити сад, јер и на Олд Трафорду имају фудбалере из којих би Пеп Гвардиола знао да извуче најбоље. Не би играо на начин на који Мурињо инсистира“, оценио је Ијан Рајт, некадашњи нападач енглеске репрезентације.

Манчестеру је до краја сезоне остало да се бори још само за ФА куп (у суботу игра четвртфинални меч са Брајтоном). Прилично фрустрирајуће за тим који је Премијер лигу почео са четири везане победе без примљеног гола и о коме се крајем лета причало као кандидату за пехаре.

„Немојте ми само речи да Јунајтедови играчи не гледају Ситијеве утакмице и примећују како бриљантно и слободно игра њихов противник. Немојте ми ни говорити да баш тако Пол Погба, Маркус Рашфорд и Антони Марсијал не желе да играју“, додао је Ијан Рајт, мислећи на креативност коју Гвардиола даје свом тиму, за разлику од Муриња који своје играче третира као робове дужне да испуњавају тактичке замисли.

Најчешће погрешне. Није ни чудо што га остврски медији „брију“.

Извор: моззартспорт

ФОТО: Ацтион имагес