Прича: Енглеска дилема - кући или у иностранство?

"Мислим да је добро искуство да се преселите у другу земљу и видите ту разлику. . . Без тога, биће тешко за енглеску репрезентацију", рекао је Пеп Гвардиола.

Фудбал 15.03.2018 | 23:00 Пеп Гвардиола, чији је Манчестер сити потрошио 743,7 милиона евра на нове фудбалере у претходне три сезоне, има изванредан савјет за Енглезе који већ стријепе од новог неуспјеха на великим такмичењима.

Ипак, питање је у којој мјери је ова идеја могућа, иако нема дилеме око тога да би енглески фудбал од ње имао користи... Добро, не баш у Русији 2018, али у будућности - можда.

Наиме...

Иако су измислили најпопуларнију игру на свијету, фудбал, Енглези су само једном доживјели да њихов капитен, сер Боби Мур, подигне чувену "Богињу" и то управо на "Вемблију" 1966. године, када је "горди албион" у контроверзном финалу одлученом спорним голом побиједио највећег ривала, Западну Њемачку (4:2).

Од тада највећи "успјех" колијевке фудбала је био пласман у четвртфинале у три наврата, док на Мундијалу у Бразилу 2014. нису прошли ни групну фазу.

Енглези немају много бољи скор ни на европским првенствима - 1968. били су трећи, 1996. као домаћини испали у полуфиналу на том истом "Вемблију", наравно од Њемачке. На посљедњем ЕУРО 2016 у Француској испали су од Исланда у осмини финала, што је био дебакл раван оном из Бразила.

Због чега им на репрезентативном плану не иде ни приближно добро као на клупском, гдје је седам енглеских клубова освојило укупно 12 титула првака Европе (а, четири у периоду од 1999. до 2012. године), тема је која се деценијама подгријава и хлади у острвској јавности у зависности од близине наредног свјетског или европског првенства.

Једни сматрају да је узрок лоших резултата превелики број утакмица током сезоне, па се залажу за зимску паузу, која је све извјеснија у Премијер лиги, док други истичу "наивност" енглеских фудбалера који играју превише чисто и "дјечачки", што тобоже обилато користе "намазанији" Италијани, Шпанци, Французи...

Данас се у дебату чијег се почетка нико не сјећа, а чији се крај не назире, укључио и Пеп Гвардиола. Шпанац који обара рекорде са Манчестер ситијем у својој другој сезони на Острву, сматра би репрезентација Енглеске имала велике користи када би више играча те селекције један дио каријере провела у иностранству.

Иако се Премијер лига широко отворила према квалитетним и мање квалитетним фудбалерима и тренерима из цијелог свијета, а посљедњих година предњаче управо Шпанци, па и Французи, континентални дио Европе остао је затворен према Енглезима. Или Енглези према одласку са Острва, свеједно.

Енглеска није имала учесника Мундијала који није наступао у Великој Британији још од Њемачке 2006. године, када су у тиму били Дејвид Бекам и Овен Харгривс. Код актуелног селектора Гарета Саутгејта, који се и сам као играч није помјерао са Острва, нема фудбалера који раде "преко", а којих има укупно тројица у Серији А, Примери, Лиги 1 и португалској Примијери (Чарли Оутвеј - Бетис, Роландо Аронс - Верона, Крис Вилок - Бенфика).

Од одласка Џоија Бартона из Олимпика из Марсеја нема више Енглеза у Француској, а да Челси и још неколицина најбогатијих енглеских клубова не држи плејаду младих играча у Њемачкој, Холандији и Белгији... тешко да би и тамо био другачији случај него у комшилуку.

Утолико, Гвардиола има поенту. Колико је Премијер лига узнапредовала отварањем према Европи и свијету, толико би и репрезентација Енглеске постала боља за "форе" које се уче у Валенсији, Лисабону, Дортмунду, Фиренци, Монте Карлу, Амстердаму...

Повлчачећи паралелу са шпанским интернационалцима, који по бројности стижу Бразилце, Аргентинце и Французе, бивши тренер Барселоне и Бајерна рекао је...

"Када су се вратили у репрезентацију, били су јачи, били су бољи. Урадили су добре ствари које су помогле шпанском фудбалу. Може ли такве користи да има Енглеска? Мислим да може", рекао је Гвардиола, а пренио "ББЦ".

Ипак, и њему је јасно да ће то бити још мање изводљиво у годинама које настипају послије милијарди фунти вриједног ТВ уговора од ког је сваки учесник Премијер лиге добио новац какав ривали са континента могу само да замишљају.

Ове године просјечна плата у Премијер лиги "пробила" је границу од 50.000 фунти седмично, док пројекат ЕПЛ 2 (развојна Премијер лига за младе играче) узима маха и заслужује све већи медијски простор.

"Мислим да је добро искуство да се преселите у другу земљу и видите ту разлику... Премијер лига је богато такмичење, мада је могуће и да енглески играчи више воле да остану код куће. Мислим да је важно и да Премијер лига 2 буде све јача. Без тога ће бити тешко очекивати успјех енглеске репрезентације. То је моје мишљење", казао је Гвардиола.

У теорији ово звучи смислено. Али, да ли је реално да макар тројица-четворица Енглеза из Саутгејтових стартних 11 ускоро заигра у иностранству?

Искуство нас учи да је то права ријеткост.

10 најскупље плаћених Енглеза:
/у милионима евра/

Рахим Стерлинг (62,5, 2015)
Џон Стонс (55,6, 2016)
Кајл Вокер (51,0, 2017)
Рио Фердинанд (46,0 2002)
Енди Керол (41,0, 2010)
Алекс Окслејд-Чемберлејн (38, 2017)
Дени Дринквотер (37,9, 2017)
Лук Шо (37,5, 2014)
Дејвид Бекам (37,5, 2003)
Вејн Руни (37,0, 2004)

*напомена (1): само је Дејвид Бекам продат клубу ван Енглеске, Реал Мадриду;
*напомена (2): три најскупља играча довео је Сити, двојицу под Гвардиолом;

На листи десет најскупље плаћених енглеских фудбалера, не само да су играчи Ситија на прва три мјеста, већ је само једног платио страни клуб. И то Реал Мадрид, када је још 2003. у мега трансферу довео Дејвида Бекама из Манчестер јунајтеда за 37,5 милиона евра. Бекам је данас на позицији број девет ове листе, а остали су сви од реда прелазили из енглеског у енглески клуб.

Јер, реално гледано, питање је да ли клубови попут Лација, гдје се кратко задржала некада велика нада енглеског фудбала, Равел Морисон, Валенсије, Лиона, Борусије Дортмунд... уопште могу да размишљају о играчима који су на Саутгејтовом списку? За новац који солидном лигашком играчу могу да дају газде Лестера, Вест Хема или Саутемптона (шампион Енглеске од ТВ права добија 165, а посљедњи 110 милиона евра!?) неријетко је сума за коју играју перјанице Јувентуса, Бајерна, Атлетика и још неколицине клубова редовних учесника Лиге шампиона.

Остали?

Могу само да се помире са реалношћу и гледају како како се ВБА појачава у Лајпцигу, Вест Хем у Леверкузену и Милану, Лестер у Лисабону и Севиљи, Стоук у Гелзенкирхену и Порту, Кристал Палас у Амстердаму и Атини, Свонси у Минхену, Вотфорд у Рију и Барселони, Њукасл у Мадриду и Дортмунду, Брајтон у Ајндховену, Брижу и Валенсији, Хадерсфилд у Монпељеу, Порту и Копенхагену, итд, итд.

Пауло Дибала у Јувентусу има тек нешто већу плату од Џордана Хендерсона, Енди Керол примао је више од Антоана Гризмана док Француз није продужио уговор са Атлетиком, Јаја Туре и даље зарађује више од Роберта Левандовског... и тако бисмо могли "до сутра".

Елитне енглеске фудбалере могу да плате, реално, Пари Сен Жермен, Барселона и Реал Мадрид. Можда Јувентус и Бајерн Минхен.

А, граница је само виша и виша.

НБА лига је са просјеком од 110.000 фунти седмично једина професионална лига на свијету у којој је зарада изнад оне у Премијер лиги. Ипак, амерички профи тимови броје 15 играча, а имају право и на два "тwо-wаy" уговора. У неким професионалним фудбалским клубовима у Енглеској број фудбалера у "ростеру" је преко 40, што обара просјечну зараду на нивоу такмичења.

Извор: мондо.ба