Милорад Додик кандидат и пјевач

Издајници су сви који не мисле да само Додику треба бити добро у РС, али и сви они који вјерују да у овој земљи треба бити подједнако добро свим људима. Власт се очито с тиме не слаже.

Република Српска 26.02.2018 | 13:57 Има скоро мјесец како нас објективна гласила Владе Републике Српске свакодневно обавјештавају о ексклузивној вијести: Милорад Додик ће се кандидовати за члана Предсједништва Босне и Херцеговине. Остали медији, познати и по томе што их Додикови врли савјетници оптужују и прогоне, ову кандидатуру очекују већ годину, напросто зато што актуелни предсједник Републике Српске и нема другог избора. Њему је кандидатура за члана Предсједништва БиХ питање опстанка у политичком животу, карта за даљњи јарам Републике Српске којом суверено господари већ 12 година и савршена прилика да још једном пресвуче кожу и тако покуша скинути себе с америчке црне листе на коју је доспио минирајући сваки напредак ове земље.

Са све РС у њој, па шта кошта да кошта. Занимљиво: у његову побједу не вјерује само Додик, који обећава више од 50 посто гласова на својој страни, већ мање-више и добар дио федералне политичке сцене, нарочито они који су већ изградили с лидером СНСД-а релације најбољих непријатеља или којекаква пословна савезништва. Бирачи су овдје мало коме битни, од њих се очекује да слијепо слиједе националне вође и умјесто о празном стомаку размишљају о пуној кафани. А Додик - зна се - воли запјевати и нема тог оркестра у РС кога предсједник закитио није.

Но, да видимо шта осим пјесме Додик нуди у овом часу. Сваку ону ексклузиву о самокандидатури испратио је обећањима како - кад побиједи - неће ни доћи у Сарајево да преузме дужност, најавама како ће скyпом учествовати на сједницама и опаскама да Босна и Херцеговина није држава већ територија. Откуд онда толика силна амбиција да се постане дио трочланог врха територије?

Члан Предсједништва БиХ - по Уставу земље и оном истом Даyтону који не излази из уста кандидата Додика - један је од равноправне тројице, овласти су им подједнаке, ингеренције се тичу одбране и иностраних послова. Све се скупа чини као савршени механизам за трговину, која је кандидату Додику у овом часу бескрајно потребна. По неким информацијама, Додикова оданост Русији расте управо да би расла и цијена трговине, наводно већ постоји и план - заклониће се иза Вучића и њему фактурисати одлуку оданости аутопуту БиХ, а озбиљни извори тврде како његови емисари посљедњих седмица покушавају амбасадама европских земаља у Сарајеву продати његово обећање како ће постати кооперативан одмах након избора још уз егиду да Савез за промјене не може испоручити оно што Додик може, јер му Срби вјерују?!

Истина је: Срби су му вјеровали и када је 1998. на тенковима СФОР-а постао власт. У то је доба без икакве задршке и Радована Караџића и Ратка Младића звао ратним злочинцима. Срби су му вјеровали и те 2006. када је постао власт уз помоћ СДА. Нема сумње да му вјерују и данас када им умјесто пристојног лијечења и било каквог запослења нуди Пукни зоро уз објашњење како је ријеч о пјесми из Првог свјетског рата. Срби му вјерују јер виде да предсједник умије: своје је имање проширио, дјецу и унучад збринуо, кад иде у Београд, спава на Дедињу - јер је у међувремену и Израел одустао од закупа његове виле, по Републици Српској се воза хеликоптером и све у свему представља мјеру успјеха.

Мали је проблем што раст Додиковог стандарда никако не прати и раст стандарда у РС, али људи воле побједнике, а Додик убједљиво побјеђује РС: што је њему боље, народу је горе, но он је открио матрицу успјеха - заклињање у патриотизам.

На крилима патриотизма, у овој својој другој етапи власти, Додик против РС већ води са 12:0 и сад је заправо једино питање хоће ли му 13 бити сретан број. За 12 Додикових година господарења животом и смрти, наиме, РС је по свим параметрима лошији чак и од Федерације БиХ, мање су плате и пензије, већа је незапосленост, школе и болнице грцају у дуговима, фирме се распадају, порески систем се урушава, правосудни је под СНСД-овом шапом, медијима управљају Додикови савјетници, полиција нема честитих униформи, али зато набавља пушке, корупција цвјета и сви путеви воде до предсједника лично. Није ни чудо, кад му је узор Јужна Осетија, држава у држави у којој је остало једва 15 посто становништва. Остали су побјегли.

Трбухом за крухом данас се бјежи и из цијеле Босне и Херцеговине. Додиков идеал од 15 посто преосталог становништва, по могућности с исказницама његове партије, није стран ни осталим националним лидерима, оним истим с којим се сад па сад договори и око кредита омрзнутог ММФ-а и око већих акциза и око свега заправо што сваком од њих гарантује опстанак у добру на крилима различитих патриотизама.

За то вријеме, за економски напредак интензивно се залаже Мирко Шаровић и због тога је издајник, раван Драгану Мектићу, који је увјерен да је борба против корупције у подједнаком интересу свих људи у овој земљи. Издајници су и сви остали који не мисле да само Додику треба бити добро у РС, али и сви они који вјерују да у овој земљи треба бити подједнако добро свим људима.

Власт се очито с тиме не слаже, па је зато овогодишња кампања и започела још прошлог љета. Господари народа једину паузу правили су за властите годишње одморе. Остатак времена проведен је као у оном чувеном Yутеловом прилогу из деведесетих, кад голобради младић у униформи ЈНА насред словенског ратишта објашњава Ивици Пуљићу: Они би као да се отцијепе, а ми им као не дамо! Тако би и Миле као да се отцијепи, Драган би као да заима трећи ентитет, а Бакир би као да им не да.

Рат у Словенији је трајао једва десет дана, овај наш три и по тешке године и ниједан од побројане тројице није носио пушку. А нису се ни напатили. Данас би као да буду велики и важни политичари тако што лупају шаком о сто и говоре шта неће. Умишљено вјерујући да знају шта народ хоће. Но, не треба заборавити да Изетбеговић више не може бити кандидат, да Човић - колико год затезао - у коначници се обично врати своме еуропејству, а једино се Додик и даље мора погађати.

Питање је само шта добијају Срби. Пукни зоро?
 
Извор: Ослобођење