Исповест: Извини Боже, згрешио сам...!

Животна исповест Лоренца Инсињеа. О почецима у свету фудбала, о Роналду и првим копачкама, Марадони и краљу, Здењеку Земану и цигарама, Напуљу и породици. . .

Фудбал 20.02.2018 | 23:30 Сајт се зове Тхе Плаyерс Трибуне, а његова сврха је да професионалне спортисте приближи њиховим обожаваоцима. Мада Лоренцу Инсињеу то и није потребно. Он је дете Напуља. Малени Фратамађоре само је 15 километара северно. Трећи голман Луиђи Сепе једини је још Наполитанац у првом тиму Наполија. Јасно вам је онда коликом љубављу обасипају Инсињеа. Осећа он то. И зато у животној исповести заТхеПлаyерсТрибуне.цом тврди да му је животни сан да овог маја свој град обрадује скудетом.

Али то је само најновији сан. А о свима онима који су га довели овде говори у својој причи. Занимљивог почетка.

“Пре но што уопште почне, морам да се извиним Богу. А кад кажем Бог, мислим Д10С. Господин Марадона. Такође, желим да се извиним свом оцу. Згрешио сам”.

Клупко је почело да се одмотава…

“Имао сам осам година. Можда то и није грех за већину, али ако одрасташ у Напуљу сигурно јесте. Тек сам почео да играм за једну школу фудбала у мом крају и заиста сам желео праве копачке. Није ни требало да их имам, био сам превише млад, превише низак. Кратки! Али желео сам да играм по сваку цену. Па сам плакао поред терена док је мој старији брат играо. Човече, колико сам драмио. Бацао сам се по земљи као да умирем. Све док ме нису пустили. Ваљда су хтели да умукне. Онда су на ред дошле копачке”.

Два проблема су искрсла.

“Прво, моја породица је била скромног порекла. Фратамађоре, крај у коме сам одрастао, у то време тамо није било ничега. Никаквог послао. Моји нису имали новца. Друго, ја сам желео баш одређене копачке. Роналдове. Копачке генија. Сећате их се? Сребрне, са плаво-жутом траком. Роналдо је играо са њима на Мундијалу 1998. Друге нису долазиле у обзир. ‘Тата, тата, тата… Молим те Роналдове копачке’. Цео дан. Сваки дан. Вероватно је хтео да ме убије. Јер мојо тац је могао да прича само о Марадони. Одрастао сам на легендама о њему. Свуда на свету је био легенда. Али у Напуљу? Бог! И онда је отац хтео да му купи обичне црне копачке, какве је носио Марадона. Али ја сам рекао: ‘Не разумеш. Роналдо је највећи’. Извини, тата. Извини, Дијего”.

А кад их је коначно добио…

“То сећање ће заувек остати са мном. Кад ми отац предаје кутију. Најлепши поклон који сам добио. Смешно је, али сад кад сам професионални фудбалер, добијаш толико копачки да то изгуби смисао. Али те копачке? Вау! Не шалим се. Чистио сам их сваки дан. Знао сам и колико се отац жртвовао за њих. Дуго сам их носио, већ су престали да их продају. Кад су се распале, плакао сам. Ридао”.

Тек касније су дошле пробе у клубовима. Одувек је сањао Наполијев дрес, али није ишло баш тако лако. Био је на пробама у Интеру, Наполију, Торину…

“Увек су ми говорили исту ствар. Добар је мало, али кратак је. Кад су ми са 14 година то рекли и у Торину рекао сам фамилији да хоћу да прекинем. Бескористан сам. Технику, брзину, снагу, све то можеш да поправиш. Али висина? Не можеш ту ништа. Свако јутро сам се будио надајући се да сам порастао преко ноћи. И кад сам решио да престанем, отац ме је питао: ‘У реду, а шта ћеш онда да радиш’. И стваро, шта да радим? Наставио сам да играм”.

Следеће године Наполи је коначно звао,

“Мислио сам: ‘Дођавола, само један меч да одиграм за први тим и могу срећан да умрем… Кад сам на крају и дочекао деби 2010. године, играли смо на гостовању код Ливорна. Кад сам се вратио, отац ме је покупио на аеродрому, питао сам: ‘Је л ме чека неко у комшилику?’ Рекао је: ‘О, не, не. Већ је касно. Сви су поносни, али морали су кревет’. Нисам могао да верујем. Наравно, кад смо стигли цео крај ме је чекао на улицама. Певали су, палили бакље. Добио сам и торту. Најбоље је било кад сам видео мајчино лице, јер је она луђа за фудбалом него сви ми мушки. Долазио сам кући и затицао је како гледа репризе Наполијевих утакмица. Урлала је на телевизор. Наполи је у нашој крви. Све дугујемо овом клубу”.

Било је и тешких тренутака. Две године је провео на позајмицама. Прво у Фођи у Серији Ц, па у Пескари у Серији Б. Код нама у Србији добро познатог лика - Здењека Земана.

“Какав тип. Много је тражио од нас, али је био и занимљив. Као лик из неког старог филмна. Сваког јутра смо долазили код њега у канцеларију, морали смо да се меримо на некој старој, металној ваги. Толико је пушио да је унутра било као у димњаку. Ниси могао да дишеш. Као да си у Милану. Једном сам му рекао: ‘Мистер, да ли бисте можда могли да угасите цигару кад уђемо?’. Размислио је секунд, узео дим и рекао: ‘Можеш да изађеш’. Обожавао сам га. Заиста је веровао у мене. Те године сам постигао 18 голова, онда ме је одвео у Пескару, дао сам још 19. Морао сам. Јер између те две сезоне упознао сам жену, Џени. А ако знате нешто о југу Италије знате је њени сигурно не би пустили да иде са мном у Пескару. Нема шансе. Па сам морао да се вратим у Напуљ, да се у Пескари изборим за ту привилегију. Дупли мотив”.

У Напуљу га је сачекао Валтер Мацари. Први гол против Парме, тек пошто је чуо да је Џени први пут затруднела. Од тада је прошло шест година. Лоренцо је и даље опчиње Наполијем.

“Чујем да људи причају лоше о Напуљу, али то је само зато што не познају град. За мене, најбољи град на свету. А ако ми не верујете, само погледајте моје саиграче. Колико њих је одлучило да остане одве уместо да оде у веће клубове. Појединци су ту по три или четири године, наш капитен Марек Хамшик чак 11. Било кога питајте зашто? Сви ће рећи: ‘Волим град, волим живот овде, волим навијаче’. И Бог воли овај град. А кад кажем Бог, наравно да мислим на Марадону. И сваки пут кад изађем на терену најежим се. Јер овде је играо највећи на свету. Овде је играо Марадона. Господине Роналдо, били сте ми инспирација. Али ја сам Наполитанац, а краљ може да буде само један. Његово име је Дијего”.

Извор: моззартспорт

ФОТО: Ацтион Имагес