Интервју - Штербик: Шта фали Србији? Један Шпанац!

"Па, сетите се како је Србија живнула чим је дошао Љуба Вранеш", истакао је најбољи играч финала Европског првенства.

Остали спортови 09.02.2018 | 22:15 Арпад Штербик је најбољи доказ да су голмани као вино, што старији, то бољи. И баш он је био херој репрезентације Шпаније на путу ка злату на Европском првенсту, на којем је наступио као џокер заменивши у полуфиналу и финалу повређеног Гонзала Переза де Варгаса. Спустио је Штербик ролетну на гол, застрашио Французе И Швеђане и доказао да са 38 година може да изађе свакоме на црту.

“Када су ме звали, рекао сам да верујем да могу донекле да помогнем. Доста добро је испало на крају (ха-ха). Било је и једно претходно првенство на које су ме такође накнадно звали, а чак није било повреда, па сам одбио. Овај пут сам био на ширем списку, па је било логично да се одазовем”, рекао је Штербик на почетку разговора за МОЗЗАРТ Спорт.

Ипак, не жели искусни чувар мреже да преувеличава сопствене заслуге, мада су га медији у Шпанији означили као кључног човека.

“Верујем да би Фурија освојила титули и да нисам играо. Ова два момка су стварно добро бранила, били су свакако међу најбољим голманима на шампионату”.

Осврнуо се Штербик на цео ток шампионата и истакао да је Црвена Фурија играла мање више добро на већини утакмица.

“Шпанија је имала једну лошу утакмицу и то против Данске, а после је изгубила од Словеније када то није ништа значило. Полуфинале са моћним Французима, мада су њих мучиле повреде и нису били комплетни. Ипак, знали су су сви од раније да Шпанија уме да игра са Француском. Уосталом, знали су то и Французи (хаха)”.

Каже 38-годишњи голман рођен у Сенти да су му се баш поклопиле све коцкице у два најважнија меча на шампионату.

“Можда је мало и срећа била на мојој страни, није баш лако упасти без тренинга. За једно Европско првенство ипак мораш да се припремиш”.

Штербик сматра и да је првенство било прилично уједначено и да су неке селекције неочекивано остале без полуфинала.

“Швеђани су изненадили. Сви су очекивали Хрвате и Норвежане у завршници, па и Немце. Било је доста екипа сличног квалитета. Много је било проблема са повредама, Лазаров код Македонаца, Борозан у Црној Гори, па су и Словенци имали неке који су одсуствовали”.

Према његовим речима, наступ Србије није био тако блед као што делује на први поглед, а било је то још неочекивано добрих екипа.

“Чеси су ме изненадили као екипа, Македонци су играли добар рукомет, али се онда повредио Кира, а они немају базу од 30 играча као на пример Немачка. Србија је против Шведске одиграла добар меч, против Исланда је губила па се вратила. Био је и квалитетан почетак дуела са Хрватском. Није то баш било тако лоше ко што је испало на крају”.

А зашто делује да Србија форсира застарели стил рукомета, без игре по крилима и “брзог центра” који као да се у овдашњем рукомету сматра за јерес?

“Србији би било супер да је довела странца. Да проба да промени нешто. Свака промена уводи неке новине. Знам да је било приче са Шпанцима, са Гонзалесом, па и Каденасом. Па, сетите се како је Србија живнула чим је дошао Љуба Вранеш”.

Други велики проблем, према Штербиковим речима представљају недостатак новца и праве конкуренције.

“Клубови не могу да задрже играче. Деца хоће да напредују, да се боре по Европи и то је нормално. Колико озбиљних клубова има у Србији? Мање више, вероватно само Војводина, ту се и Панчево нешто бори. Не пратим много Партизан и Звезду, а не треба заборавити да тамо има фудбалских, кошаркашких секција које су популарније од рукомета”.

Многи су Штербика критиковали због тога што је после дреса Југославије и СЦГ, одлучио да заигра за Шпанију. Али, то није утицало на оно по чему памти дана проведе у плавом дресу.

“Срећан сам што сам играо за Југославију, стекао сам добре пријатеље, имао одличне саиграче. Имали смо и неке резултате, освојили смо светску бронзу”.

Шта је то што Шпанију сврстава међу рукометне велесиле које малтене на сваком великом такмичењу освоје медаљу, а клубови доминирају у Европи.

“Шпанска игра је тотално другачија од осталих. Немају играче као што су Карабатић или Јиха. Шпанци су ситнији, морају тактички да буду спремни. Кад немаш двометраше који знају да шутну и дајуу гол са 10 метара, мораш да играш тактички. Шпанци су технички доста добри, то је нека врста рукометне тики-таке. Иако су селекције попут Француске, Данске и Хрватске вероватно квалитетније, то није спречило Шпанце да претходних година освајају медаље”.

Суво злато шпанског рукомета су, то истиче и Штербик, велика и трофејна тренерска имена.

“Ривера је освојио Азију са Катаром, Ђерона је био најбољи са Тунисом у Африци. Сада је и Рибера тријумфовао са Фуријом. Притом, последње три Лиге шампиона су освајали шпански стручњаци - Раул Гонзалес са Вардаром, Кјелце са Душебајевом и Пасквал са Барселоном”.

И још један веома важан сегмент шпанског успеха:

“Чини ми се да је шпански систем највише базиран на ономе што су радили Хуан Карлос Пастор и Ваљадолид годинама. Доста репрезентативаца је играло заједно у једном или неколико сличних система. Зато и имају успехе на великим такмичењима”.

Пастор је, иначе водио екипу Ваљадолида чак 18 сезона, а био је селектор Шпаније у периоду од 2004. до 2008. године.

Штербик је са селекцијом Југославије освојио две светске бронзе, а са Шпанијом поред европске, има и светску титулу из 2005. године. Од најсјајнијих одличја му недостаје само оно са Олимпијских игара.

“Не размишљам више о томе. Ја сам у Лондону 2012. живео за то злато, али смо све већ у осмини финала укрстили са Французима. Водили смо целу утакмицу, они су први пут повели тек у последњем минуту. Изгубили смо тај меч, а мени се свет ми се срушио”.

Иако звучи невероватно када долази од човека који је четири пута био првак Европе, Штербик каже да жали због многих пораза.

“Жао ми је сваког изгубљеног финала, сваке титуле. Било је и позитивних и негативних ствари. Сваки тај пораз боли. Освојио сам четири Лиге шампиона, али колико је било Фајнал форова и финала. Ако погледате то, онда проценат и није тако добар”.

Искусни голман додаје и да није имао много времена да слави европско злато. Један разлог су клупске обавезе.

“Било је лепо, али сам брзо морао да заборавим јер су ме чекале две утакмице СЕХА лиге. Мораш одмах да промениш чип у глави. Ипак, и даље сви причају о томе, па и овде у целој Македонији”.

А други су и године, јер ипак са 38 година, ритам какав имају неки млађи саиграчи не би могао да се издржи.

“Нисам ишао у Шпанију да славим. Вратио сам се у Скопље, у среду смо ишли за Брест, а онда нас је чекао и меч са Праховом. Канељас се рецимо вратио у Шпанију, па је дошао у ноћи између уторка и среде, па је после само неколико сати морао на пут”.

И са Вардаром је Штербик освојио титулу првака Европе и то прошле сезоне. Неке је тај успех изненадио, али он је последица системског рада у скопском клубу.

“Нисам мислио да ћу овде да завршим, али стигао је позив бившег тренера, па ми се допао у план власника, циљ је био Фајнал фор, а ми смо отишли корак даље и освојили Лигу шампиона. Имам још годину две да играм. Из Вардара идем у Веспрем и не размишљам даље од тога у овом тренутку. Мораћу тамо опет да освојим неки трофеј”.

После две деценије играчке каријере о каквој многи могу само да сањају, Штербик наводи да му је тешко да издвоји ривала који му је био најтежи.

“Немам страх од противника, али га поштујем. Ценим све велике играче, јер они тебе чине још већим и бољим”.

Каже да га не привлачи тренерски посао по завршетку играчке каријере.

“Не занима ме тренерски посао, годинама већ стално путујемо тамо, вамо. Сваки дан неке обавезе, мењаш земље. Није ми то више тако привлачно. Хоћу да живим за породицу”, закључио је Штербик.

Извор: моззартспорт