Интервју - Нађа Хигл: Од спорта ме ништа не може одвојити!

Бивша свјетска шампионка у новогодишњем интервјуу за МОНДО причала је о пливачкој каријери, успјеху којег и даље није свјесна, болести, блогу, послу којем се бави. . .

Остали спортови 06.01.2018 | 22:15 Прије осам и по година покорила је свет! Нађа Хигл постала је свјетска шампионка у пливању у трци на 200 метара прсно у Риму, када је у финалу, на изненађење свих, побиједила резултатом 2:21,62 минута и оставила иза себе Анамеј Пирс из Канаде (2:21,84), која је у полуфиналу забиљежила свјетски рекорд (2:20,12) и Аустријанку Мирну Јукић (2:21,97).

Нађа Хигл тада је забиљежила европски рекорд и постала једина Српкиња која је освојила златну медаљу на свјетским шампионатима у пливању.

Нађа Хигл, која данас слави 31. рођендан, већ дуго није у пливачким водама, али се и данас радо сјећа најбољег резултата који је постигла у каријери. У новогодишњем интервјуу за МОНДО тврди да још увијек није свјесна шта је направила тог 30. јула 2009. године у спортском комплексу Форо Италико у Риму.

"Скоро сам гледала снимак и даље ми изгледа као да се десило неком другом, а не мени. То је било велико изненађење. чак и кад сам имала резултате који би указивали да могу да освојим неку медаљу, никада нисам могла да кажем да је сигурно освајам, јер спорт је непредвидив", прво је рекла Нађа.



Објаснила је да о одличју није ни размишљала.

"Нисам заиста и даље свјесна да се то мени догодило, да сам била свјетски првак... Скоро ми је старији син рекао: 'Мама, ја ћу тебе да учим да пливаш", након чега сам помислила шта ће бити у његовој главици када једног дана схвати да сам ја једном давно, у једном тренутку била најбоља на свијету. То мени и данас изгледа нестварно, ја настављам даље, (писем)правим неке друге странице у животу, али се радо тога сјећам"

"Далеко од тога да сам очекивала да ћу ући у финале, а не да ћу освојити златну медаљу. И у трку сам ушла само са циљем да је издржим, да је отпливам, а не да освојим медаљу. За моју породицу и нарочито за мене то је било велико изненађење, што је показала и моја реакција на циљу".

"Дјеци сам скоро пуштала снимак финалне трке у Риму, и они су били усхићени и навијали су, иако не знају о чему се ту тачно ради и нису ни препознали ко је мама, јер су видјели само капице".

Три године послије великог успјеха у Риму Панчевка је окончала каријеру, у 25. години.

"Међународну каријеру завршила сам на Олимпијским играма 2012. Након тога одрадила сам још неколико државних првенстава, али професионална каријера престала је са Лондоном. Било је ту превише фактора који су утицали на моје резултате, на моје бављење спортом, па је најбоља одлука била да се повучем".

Упркос томе Нађа гаји наду да ће "неки нови клинци" из Србије постизати велике резултате на великој сцени.

"Искрено се надам да ће за будуће генерације бити много лакше да се баве спортом и да ће спорт бити доступан свима, а не само онима који то могу да приуште. То је један од најбитнијих фактора. Моји нису били имућни, али успјели смо. Ја сам једина од пливача која се спремала у Србији и из тих (не)услова освојила свјетску златну медаљу".

Нађа се присјетила свог трновитог пута...

"Пливала сам у 'кадама', како ја зовем базене у Србији, јер скоро ниједан не задовољава европске стандарде, али и из таквих услова ја сам успјела да постигнем нешто, и зато вјерујем да ће будуће генерације постизати врхунске резултате, али хајде и да урадимо нешто да им олакшамо".

У Панчеву и шире и даље је препознају, неријетко јој прилазе родитељи који би жељели да им дјецу пливању учи бивша свјетска првакиња.

"Пливање је постало популарно када је Милорад Чавић почео да плива за Србију, а потом и освајањем моје медаље. Мислим да је тај спорт тада доживио бум у нашој земљи и да су многи родитељи првенствено због нас тада кренули да уписују дјецу на пливање".

Нађина жеља је да у родном граду отвори школу пливања, али за сада у Панчеву није наишла на подршку.

"Имам жељу да отворим школу пливања, првенствено јер сам мајка и желим да моје синове спорт образује на начин на који је и мене. Не гајим неке амбиције да ће они бити свјетски прваци или професионални спортисти, него просто спорт је такав да те креира као особу и учи те да кроз живот не идеш са изговорима, већ да оно што ти урадиш за себе ће те пратити и кроз живот. Не можеш да очекујеш да ће ти било шта пасти са неба, већ си ти тај који кројиш и крчиш себи пут".

Иако већ неко вријеме није директно у спорту, Нађа без њега ипак не може. Однедавно је запослена и каже да је посао одабрала баш због посебног начина везивања за спорт.

"Компанија у којој радим има програм на међународном нивоу, у организацији са Међународним олимпијским комитетом, а на овим просторима са Олимпијским комитетом Србије, који прати развој каријере спортиста након бављења спортом. Изабрана сам испред компаније за амбасадора који ће кроз овај програм сарађивати са спортистима и држати семинаре и радионице на тему шта нас то чека након спорта, јер то је за спортисту као да поново учи да хода. То су нови кораци у животу, велики шок за организам и за психу", рекла је Нађа и напоменула да ће увијек бити у спорту.

"Нису успјели да ме демотивишу ни када сам била у врху пливања, јер увијек сам говорила да ћу радије престати да се бавим спортом него да наступам за другу земљу, и стојим иза тога".

"Дуго ме није било у медијима, доста сам се дистанцирала од свега тога и повукла и мислим да је то генерално грешка као спортисте, јер мислим да имамо квалитетне људе који треба да буду заступљени у медијима и да они буду примјер дјеци. Зато сам ја одлучила да будем заступљена у јавности макар путем свог блога, да кажем шта мислим и да знају људи да сам и даље ту".

До посла није дошла лако.

"Занимљиво је што сам ја шест мјесеци тражила посао, конкурисала сам, слала ЦВ и у Министарство спорта и у Олимпијски комитет и било гдје гдје сам мислила да могу да допринесем својим знањем, искуством, па и именом и презименом, али нисам наилазила ни на разумијевање, нити подршку. Онда сам одлучила да се посветим нечему што је другачије од спорта, али живот ме просто наводи да морам да имам везе са спортом, па сам ето и у овој компанији овим програмом везана за спорт".

Посљедњих година Нађе Хигл није било у медијима, али је у жижу јавности досјпела половином године, након што је почела да пише блог.

"Као идеја блог је настао почетком 2017. године, када сам почела да пишем текстове на неке теме из личног искуства. Ту сам наилазила на велику подршку пријатеља који се иначе бави блоговањем и он је био задужен за изглед странице. То је заживјело крајем јула. То је нешто чиме желим да се бавим и да неким својим малим корацима помогнем људима".

Цијелу Србију љетос је потресла прича када је Нађа објавила текст о томе како се суочила са тим што болује од улцерозног колитиса, тешке аутоимуне болести дебелог цријева.

"Нисам се надала да ће бити јавности толико занимљив мој блог, али сам знала да ћу својим именом привући пажњу, што ми је донекле и био циљ да се прича о теми болести, проблема на које људи наилазе, па и младе мајке. То је свима као табу тема и ја сам се као мајка осјећала да сам само ја лоша, јер ја имам ту неку дозу незадовољства, а то се дешава свакој другој жени. Просто ми је био циљ да их све упутим да се то и мени десило и да ће се десити још милион жена поред њих и да је то сасвим нормално уколико човјек призна да има проблем и уколико жели да ради на његовом решавању. Циљ ми је јесте био да дигнем свијест народа о болести, јер када су ми рекли од чега болујем била сам у тешкој депресији, јер сам помислила да ће ме цијели живот пратити тешка дијареја, тешко ходање, тешко функционисање, константан замор, да нећу моћи много тога да једем. Цијели живот сам се одрицала због пливања, сада због болести и онда када послије двије године схватиш да то није баш тако страшно ако се припази на неке одређене ствари, ако се умањи нека доза стреса и поглед на ствари, пожељела сам да подијелим са људима који су у истом или сличном проблему и да свака тешка ситуација има своје рјешење".

Нађа је рекла да је и даље под терапијом, да одлази на редовне контроле и да се нада да ће ускоро стићи лијепе вијести да је ушла у ремисију.

"Уз спорт годинама сам имала војничку дисциплину, да све мора да се обави на вријеме, а сада сам то промијенила. Једноставно сам промијенила начин погледа на свијет и ствари, да живим са много мање стреса".

У најтежим тренуцима Нађа је показала упорност, велику борбу, оно што ју је красило и током професионалне каријере пливачице и због чега је стигла до свјетске титуле.

"Врло је битно оно што сам кроз живот научила, а то је да се не мирим са оним што ми неко други каже. Мени и мојим родитељима су чак рекли да од мене никад неће ништа бити у пливању, јер нисам грађена за пливачицу, али ја у себи посједујем тај инат, јер кад ми неко каже не можеш, урадићу и немогуће да докажем да могу, не њима, него себи. Мислим да ме је то и довело до златне медаље и често сам знала да се захвалим људима који су ме спутавали јер можда не бих ни себе толико форсирала и терала да дајем још већи максимум да није било те негације".

Нађа је "сумирала" и годину иза нас.

"Након 2015. и 2016. када сам била у катастрофалном стању, мени је 2017. била изузетно добра година. Година у којој сам била у могућности да функционишем нормално са својом породицом и да градим своју каријеру, опет негдје близу спорта, али и далеко, у здравој компанији гдје ћу моћи и да напредујем и да ширим неку своју визију о томе како би спортисте требало упутити у даље кораке и да себе усавршавам у различитим стварима", рекла је некадашња свјетска првакиња.

Иако има само 31 годину, искусила је током професионалне каријере лијепе и ружне ствари златне медаље, упливала је након тога и у политичке воде, остварила се и као мајка... Ишла је путем који би многи промијенили да могу, али не и она.

"Када размишљам о томе да ли бих нешто мијењала, не бих! Мислим да ме је сваки корак, било добар или лош, начинио бољом и научио ме да живот чине и добре и мање добре ствари, да учим да морам да се суочавам са сваким кораком понаособ, да му посебно приђем, било да је то добра или лоша одлука. Мени није тешко да признам да сам погријешила и када то учиним, настављам даље. Мислим да свако прави грешке у корацима и онај који каже да никада у животу се не каје због нечега, на неки начин гријеши. Тако да када се вратим на све што је било, не бих ништа другачије урадила. Пролазила бих кроз све, па чак и кроз ову болест".

А онда је открила да има само једну жељу у 2018. години.

"Само здравље", као из топа је поручила.

Звучи чудно, али Нађа нам је открила да не плива у посљедње вријеме.

"Не пливам уопште. Не стижем, јер имам много обавеза око дјеце, они су ми припоритет. Лагала бих када бих рекла да ми пливање не недостаје, не недостају ми (они) психо тренинзи, али ми недостаје да пливам за своју душу", рекла је Нађа.

Она је признала и да не би жељела да јој се синови баве пливањем које је њој донијело толико успјеха и радости, али да не значи да ће их спутавати у том спорту, ако се опредијеле за њега.

"Приоритет ми је да буду здрави, да се баве неким спортом, не гајим амбиције да ће бити професионални спорти, то је њихов избор, нити бих вољела да се баве пливањем, јер знам кроз шта сам ја све пролазила, шта сада пролазе и шта ће пролазити будуће генерације, јер у нашој земљи стварно не постоје услови за активно бављење тим спортом, има премало базена и оно што вриједи препуно је и дјеца немају шансу да се искажу у најбољем свјетлу. Међутим ако они кажу да хоће да буду пливачи, ја ћу им бити вјетар у леђа", истакла је бивша свјетска првакиња Нађа Хигл.

Извор: мондо.рс