Интервју - Марко Пецарски: Вјерујем у Партизан!

Момак на коме би требало да се темељи будућност Партизана, подвлачи црту након првог дела сезоне. Прича о својим врлинама и манама, честим селидбама. . .

Кошарка 03.01.2018 | 21:30 Требало је да буде боља и успешнија од претходне, али 2017. је за Кошаркашки клуб Партизан, нарочито по спортским критеријумима, заиста била година за заборав.

Трећу годину заредом није освојен ниједан трофеј. Финале домаћег плеј-офа протекло је без Партизана први пут од 1998. Тројица тренера су радила са готово 30 играча, од којих су неки отишли из клуба након неколико наступа у званичним утакмицама, док неки нису стигли да дебитују ни у пријатељским.

Скор у АБА лиги на преласку у 2018. је негативан, а учешће у Еврокупу донело је тотални крах.

Ваљда једино што улива наду у светлију будућност је покушај повратка дугогодишњој стратегији окупљања талентованих играча, чланова млађих репрезентативних селекција, међу којима је највећу пажњу привукао Марко Пецарски, један од лидера У-18 репрезентације која је летос у Братислави постала шампион Европе.

Специфичну тежину доласку Пецарског даје то што је претходно био у Бајерну, где је "на папиру" имао боље предуслове за даљи играчки развој, под надзором актуелног селектора Србије Александра Ђорђевића.

У новогодишњем интервјуу за МОНДО, овај и даље 17-годишњи кошаркаш, рођен 12. фебруара 2000. у Хихону, објашњава како је дошло до тога да се врати у домовину.

"Нисам имао никакав уговор са Бајерном. Био сам слободан играч, појавио се Партизан као опција и када смо се чули са људима из клуба свидело нам се све што су понудили. Играм за први тим, добијам минуте, имам одличне тренере... Све су то ствари које су пресудиле. Плус што сам код куће, у свом граду".

С обзиром на то колико је млад, у последње време је и превише често мењао средину.

"Пет година сам био у Земуну. Тамо сам истински заволео кошарку и научио да играм. Онда сам прешао у Мегу, која је такође доста помогла мом развоју. Играо сам завршнице јуниорске Евролиге, свашта смо освојили, па се онда отворила могућност да одем у Бајерн. Звучало је добро, али ствари се нису одвијале како је требало и чим се јавио Партизан, знао сам да је то права ствар и нисам размишљао ни о чему другом. Стварно верујем да ћу у Партизану имати пуно успеха".

Боравак у Минхену сматра значајном животном школом.

"Највећа корист одатле ми је искуство које сам стекао живећи у страној земљи, где су другачији људи и прича се други језик. То ми је помогло да на неки начин сазрим и постанем самосталнији. Било је тешко, али сам из тога изашао јачи и зрелији".

Утисци на половини прве професионалне сезоне су помешани.

"Мислим да смо могли да остваримо боље резултате, али и да има још много да се игра. Млада смо екипа, имамо потенцијал и мислим да ће 2018. бити доста успешнија за нас. Трудићемо се да испунимо очекивања навијача и свих људи који воле Партизан".

Како се, као млад играч, односи према победама и поразима?

"Победе прихватам нормално, а поразе доста тешко, јер не волим никад да губим, чиме год да се бавим. Пошто сада играм за клуб за који навијам од детињства, онда ми порази падају још теже. Али, распоред је густ, игра се много утакмица и онда се трудим да се што пре концентришем на следећу и како да се она добије".

Осећај одговорности за пораз увек мора да постоји, без обзира на то колико је играч минута провео на паркету...

"Трудим се да будем што реалнији према себи. После утакмице сагледам своје грешке и не тражим изговоре. Када сам крив за нешто, трудим се да то исправим за следећи пут, да ми се не понављају исте грешке. Баш зато што сам најмлађи, када ми се пружи прилика треба то да ценим и да се трудим много више него остали".

Новица Величковић је саиграч који га најчешће саветује. И као капитен и као неко ко у игри има сличне задатке.

"Играо је на врхунском нивоу, има највише искуства у нашој екипи и трудим се да га што више слушам. Када сте са њим у тиму, увек морате да будете на свом максимуму. Мислим да уз њега много брже напредујем, зато што ме стварно гура и не дозвољава да забушавам или да се опустим".

Пецарски каже да му је улога у тиму потпуно јасна и да са новим тренером Ненадом Чанком има одличан однос.

"Ту сам да помогнем екипи сваког минута који добијем, а како будем доприносио екипи, тако доприносим и себи и свом напретку".

Да би остао у такмичарском ритму, паралелно игра јуниорску лигу Србије, где га тренер због висине користи као "петицу".

"Мислим да је моја природна позиција 'четворка' и у првом тиму сам углавном играо то. Треба да знам да играм и 'петицу', јер ће ми то пуно значити у каријери, али сматрам да је моја позиција за будућност 'четворка' и да што више треба да поправљам игру у том смеру".

Довољно је гледати га минут-два, па уочити нападачки таленат, "меку" руку, осећај за офанзивни скок. Проблеми су на другом крају терена, где га противници препознају као слабу тачку одбране и често се одлучују да нападну Партизанов кош баш преко њега.

"Очигледно је да више волим напад, али мислим да без одбране нема врхунске кошарке и свестан сам шта треба да поправим да бих играо сениорску кошарку. Стварно се трудим да то исправим и мислим да како будем стицао искуство и јачао физички, да ћу и на том пољу бити све бољи. Мислим да ће те мане бити све мање изражене како буде одмицало време", порука је Марка Пецарског, чији отац Мирослав је крајем 80-их био члан вероватно најталентованије генерације у историји црно-белих (Дивац, Ђорђевић, Паспаљ...), која у клубу ипак није успела да оствари свој пуни потенцијал.

"Отац је прошао кроз све што ја тек треба да прођем и зато ми значи сваки његов савет. Мислим да је велика предност за мене као младог играча што поред себе имам таквог човека, који може увек да ми помогне".

НБА, ГТА...

"Немам пуно слободног времена, а то што имам, трудим се да искористим за дружење и одмор. Немам ниједан специјалан хоби, мада сам у Немачкој баш доста играо игрице, јер мимо тренинга нисам имао шта да радим. Играо сам НБА, неке пуцачке игре, ГТА... свашта буквално, само да убијем време".

2 x 3

"У НБА лиги су ми омиљени Јокић, Дурент и Новицки, без обзира на то што је при крају каријере. А у Евролиги? Швед, Весели... не знам кога бих још поменуо".

Лука Дончић?

"Он је чудо. Игра много зрело за своје године. То што ради још није виђено".

Извор: мондо.рс