Прича - Клетва Хинтерманових: Милан без скудета 44 године!
"Док смо нас тројица живи, они никада више неће освојити скудето". Ово је прича о мартовској ноћи 1908. када је настао Интер.
Фудбал 23.12.2017 | 23:00
У преводу…
"Нека ова дивна ноћ дарује боје нашем грбу: црна и плава прекривене златним звездама. Нека се зове Интернационале, јер смо ми грађани света".
Ово је 9. марта 1908. године у тишини ноћи у једном ресторану близу Катедрале рекао сликар Ђорђо Муђијани, један од одметника из девет година раније основаног Милан Црицкет анд Фоотбалл Цлуб-а (13. децембар 1899. године), чији су творци, Енглези Алфред Едвардс и Дејвид Алисон у међувремену испустили контролу над увелико троструким прваком Италије и дозволили да победи воља људи који су Милан видели као клуб у ком ће наступати само Италијани.
Сходно времену које је долазило и опасним идејама које су се шириле Европом, Муђијани, Босар, ОЛана, Бертолони, Де Олма, Дел'Оро, Уго, Рајтман, Фолкел, Манер, Виф, Ардузи и браћа Хинтерман, Енрико, Артуро и Карло, одлучили су да кажу "НЕ", крену од нуле и оформе први клуб у историји фудбала који је поред имена Интер имао и јасно записану идеју у свом Статуту:
"Не постоје границе у спорту, сваки странац биће равноправан играч. Ми смо грађани света".
Била је ово одредница коју је потписао први председник Интера, Ђовани Парамитиоти, и од које Интеристи нису одустали ни током Првог светског рата (током којег су изгубили капитена, Вирђилија Фосатија и још неколико фудбалера, чланова стручног штаба и функционера), али која их је итекако коштала уочи и током Другог светског рата када је Фашистичка партија лидера Бенита Мусолинија забранила Интеристима и да се тако зову, и да играју у црно-плавој опреми.
"Нећемо то да кријемо, штавише... АЦ Милан је постојао, као што постоји и данас, али нисмо желели да имамо ништа са њима. Желели смо само да играмо фудбал, ту енглеску игру, али како нисмо сви били Италијани - нисмо могли... Зато смо у Статуту одмах записали да смо грађани света", објашњено је у једном од осврта на хладно пролеће 1908. године.
Пркос је имао цену.
Без обзира што навијачи никада нису престали да зову клуб својим оригиналним именом, што је и основни разлог због чега је Интер рехабилитован у првим данима после пада фашиста у Италији, екипа је пуних 25 година била приморана да наступа у белим дресовима са црвеним крстом на грудима и под називом Социета Спортива Амбросиана (мада је тачно и да је 1931. под притиском навијача на име Амброзијана дописана и одрецница Интер).
Група од 15 дисидената, уметника, научника и занатлија које се отцепила од Милана, за многе потешкоће кривила је управо људе из градског ривала, који су били шампиони у заједничким данима 1901, 1906. и 1907, који су победили у првом миланском дербију одиграном 10. јануара 1909, али и који су већ наредне године доживели два дебакла у дуелима са "неразурима" (0:5 и 5:1), касније новим шампионима Италије.
Услед жестине ривалитета у првим данима, као и поделе Милана на црно-плаву средњу класу и буржоазију и црвено-црну радничку класу, судећи према Интеровим историчарима забележена је и једна клетва - "Проклетство браће Хинтерман".
О њој се доста мање зна у поређењу са "Клетвом Беле Гутмана" после које славна Бенфика никада више није освојила ниједан европски куп, штавише после које је наређала пораза и пораза у финалима... Али, далеко од тога да Хинтерманови нису нанели штету онима које су проклели.
Најављујући 2018. годину у којој ће бити прослављен 110. рођендан, Интер је навијаче подсетио на проклетство браће Хинтерман, који су се недуго после оснивања клуба и првих судара са моћницима из редова "старијег брата" (иако никад нећете чути Интеристе да ословљавају Милан тако) пред сведоцима заклели речима:
"Док смо нас тројица живи, они никада више неће освојити скудето".
Повезано или не, тек "росонери" су од формирања Интера чекали на титулу првака Италије пуне 44 године, све до јула 1951. када је освојен четврти "скудето". Последњи од браће Хинтерман преминуо је неколико недеља пре тога.
"Било је страшно хладно у Милану. Зима се још није била повукла, а будућност јединог клуба у граду била је предмет расправе у Улици Берше. Проблем је представљала група од 15 дисидената који су били истакнути противници политичке аутократије и ригорозни бранитељи италијанског духа који је подржавала већина грађана".
"Они су били сила која је растргла окове и одлучила да се отцепи. Међу њима била су и браћа Хинтерман. Тако је настао Интернационале, а са њим и клетва јасна исто колико и узнемирујућа. Нису у старту сви обраћали пажњу на њу, наравно било је и скептика. Иако је сматрана празноверјем, било је и оних који су веровали у њу".
"Али, једно су веровања, а друго факти. Оно што се догодило је да је Милан до отцепљења освојио три титуле, а онда провео 44 године чекајући на четврту без да је било шта освојио. У почетку је све деловало као апсурдна коинциденција, али је о клетви почело да се говори касније када је здравље Хинтерманових нарушено под притиском година".
"Када је и Енрико преминуо, скептици су одахнули. Свима је било јасно да је клетва нестала", наводи се на сајту "неразура" у теми посвећеној раним годинама, што донекле објашњава и због чега Интеристи сматрају Јувентус за највећег ривала (и обратно), а не Милан.
"Славите име Интернационале".
Да ли је неко потом узвратио клетвом или је пре била реч о неким закулисним радњама које су постале тема у "Цалциополи" истрази, тек Интер је на 14. скудето чекао од 1989. године и владавине немачког трија Лотар Матеус/Јирген Клинсман/Андреас Бреме, све до 2006. и казне коју је Јувентус којем су одузете две титуле због намештања утакмица, а клуб био послат у Серију Б.
Управо те 1989. године почела је највећа страховлада Милана у његовој историји, предвођена доласком моћног Силвија Берлусконија на чело клуба и формирањем холандског трија Руд Гулит/Франк Рајкард/Марко ван Бастен, али иако су "неразури" прошли кроз 17 година дуг мрачан тунел - до данас су остали бољи од "росонера" у међусобним дуелима (70-57-62).
Иначе, идеја Интернационале била је угрожена правилом да клубови смеју да имају само тројицу странаца, која је важила дуго у Италији (и шире), али је падом ове забране клуб врло брзо доказао да није заборавио на оно што му је уписано у ДНК те мартовске ноћи 1908. године.
Жулио Сезар - Даглас Маикон, Иван Кордоба, Кристијан Киву, Максвел - Хавијер Занети, Дејан Станковић, Естебан Камбијасо, Сезар Родригез - Златан Ибрахимовић, Хулио Круз.
Ово је била постава коју је Роберто Манћини послао на терен састављена ни од једног Италијана већ четворице Бразилаца, тројице Аргентинаца, Колумбијца, Србина, Румуна и Швеђанина.
Извор: мондо.рс
Коментари / 0
Оставите коментар