Једна породица, рат и три војске...

Мостарац Зоран Лакета био је током рата у БиХ припадник ХВО-а, његов брат је био борац Армије БиХ, а отац војник Војске Републике Српске.

Босна и Херцеговина 10.12.2017 | 19:30 У рату захваћеном Мостару, отац и два сина провели су на три зараћене стране, Војсци Републике Српске (ВРС), Армији БиХ и Хрватском вијећу одбране (ХВО). Не, ово нису дијелови сценарија за добро осмишљени холивудски блоцкбустер, ријеч је о животној причи 50-годишњег Мостарца Зорана Лакете.

Звучи невјероватно, али је истинито. Зоран је рат у Мостару провео као припадник ХВО-а, његов брат Горан се борио у редовима Армије БиХ, а њихов отац Ратко био је у редовима Војске Републике Српске.

"Да, моју причу треба да зна цијели свијет. Мој брат је био у Армији БиХ, ја сам био у ХВО-у, отац ми је био мобилисан у Војсци Републике Српске. Да ли сад да причамо о домољубљу, родољубљу или патриотизму? Па јесу ли то били наши идеали? Нису", истиче Лакета.

"У то доба, у цвијету младости, са својих 25 година постајем неки војник, треба некога да мрзим, да пуцам на некога, да се убијамо у ‘братоубилачком рату’, а био сам на једној, мој брат на другој, а отац на трећој страни. Све ово десило се мојој фамилији, мојим пријатељима, мојим комшијама, браћи и сестрама. Имао сам само једног брата, једног оца, једну мајку, сви они су данас нажалост мртви, а ја сам ево још мало жив", каже Лакета.

На питање како је током боравка на ратишту ХВО-а гледао на чињеницу да је на супротној страни његов брат, односно да би у коначници могли доћи до директног контакта и пуцати један на другог, Лакета одговара како је све то била велика траума.

"Замисли, сви око тебе ти говоре иза леђа, не смију ти ништа у лице рећи. 'Види га Србин, дошао овдје код нас, а ено му брата у балијама'. Била је то жестока траума", наглашава Лакета.

Такође, додаје како је током боравка на ратишту имао константан страх, у смислу да је тамо преко улице његов брат и да би се једног дана могли директно сукобити.

"Шта да дођемо цијев на цијев, ја бих излетио на њега, он на мене, обојица бисмо погинули. Брат је то, крв није вода. Ми се тренутно налазимо у Шантићевој улици, гдје је била линија разграничења. Нису то биле никакве видео-игрице, то је био један суров живот. Само једна улица нас је дијелила. Замисли да дође брат на брата, као што се могло десити. Смијешно. Тешко је то објаснити некоме и пренијети ту емоцију", казао је Лакета.

Брат Горан имао је 24 године када је погинуо 6. аугуста 1993. године, а страдао је од минобацачке гранате испаљене с положаја ХВО-а на брду Хум, изнад Мостара. За погибију брата чуо је тек након седам дана, путем Радио- Мостара.

"Нисам могао вјеровати, ‘седам дана од смрти Лакете Горана који је страдао од злочиначке гранате 6. аугуста, заједно с њим су страдали…’ Нисам могао вјеровати у оно што чујем. Долазе ми пријатељи, изражавају ми саучешће и тек онда постајем мало свјеснији. Не можеш отићи брату на сахрану, не можеш видјети уцвиљену мајку која је изгубила сина, него то мораш носити у својој дубини, у малом људском бићу. Не знаш како ти је мајка, то је траума. Те ноћи, не могу рећи да сам плакао, то су били неки неартикулисани крикови до неких четири или пет ујутро. Врло тешко ми је падало то што нисам могао отићи брату на сахрану", казао је Лакета.

Зоран каже како данас, 25 година након рата, долазе нове генерације које се одгајају на посебан начин. Како додаје, данас у Мостару има младих који никада нису видјели Стари мост или Партизанско гробље, културно-историјске споменике овог града.

На крају своје приче, Лакета шаље кратку и јасну поруку: "Да Бог да па се никада и никоме не поновило!"



(АА/БН)