Трагичне љубави познатих писаца

Колико су љубави великих писаца за књижевну сцену битне и да ли су великани писане ријечи проналазили инспирацију у својим музама, сазнајте у наставку. . .

Забава 09.12.2017 | 21:42 Поред богиња, историја памти многе жене које су надахњивале умјетнике у њиховом стваралаштву, и остале запамћене као фаталне. Жене необичне љепоте и изражене интелигенције, њежне и мирне или преке и страсне, биле су и остале вјечна инспирација за писце и пјеснике. Иако су многе изабрале да буду само „титуле у туђем животу“, оне су из сјенке постале водиље.

Кажу да су све праве љубави тужне, а да љубав као страсна и необјашњива, несумњиво носи и дозу лудости.

Андрић, Лаза Костић, Црњански, Јесењин, Ниче, Петрарка, Радичевић, Хемингвеј, Толстој, Булгаков – они су неоспорно одлично писали, а како су вољели?

Иво Андрић

Наду да права љубав постоји, да је бесконачна и да живи и послије смрти заљубљених улива нам животна прича Иве Андрића, јединог Нобеловца са наших простора, човека који је тридесет година волио и чекао једну жену.

У његовом књижевном опусу срећемо мноштво женских ликова, сеоских и градских дјевојака, али само једна од свих њих је Јелена, жена које нема. У овој приповијеци Андрић је изнио осјећања за која нико није ни слутио да заиста постоје дубоко у овом скривеном срцу. Сви су мислили да је Јелена само плод пишчеве маште, не слутећи да она заиста и постоји. Андрић искрено воли једну жену која не може бити његова – па је зато нема.



Познат по својој затворености, дуги низ година је био љубоморни чувар своје тајне. Неки су га сматрали самотњаком, не знајући да је био заљубљен у Милицу Бабић-Јовановић, костимографкињу Народног позоришта у Београду. Жену свог пријатеља Ненада Јовановића, жену коју нема, али која се као плод његове маште често среће код њега на разним мјестима, у стиховима, у прози, у пјесмама, причама, далека, дивна, недостижна!

Андрић готово сва своја писма потписује надимком који му је Милица дала – Мандарин. У ову љубавну игру уплела се и Милица, њене симпатије постале су све очигледније иако је била удата. Андрић, не надајући се ничему, стрпљиво је чекао.

Годину и по дана послије смрти Миличиног супруга, постала је Андрићева жена, вјенчали су се и тек тада, када је постала она коју има, признао је да је пишући причу Јелена, жена које нема имао на уму своју садашњу супругу.

Чак и стари, шездесетогодишњи Андрић наставља са својих путовања да пише љубавна писма у којима се попут младића, удвара својој супрузи, што свједочи о љубави коју бреме времена не може умањити. Срце које је заљубљено, то је младо срце, без обзира колико година оно броји.

Лаза Костић

У једној од најљепших српских љубавних пјесама XX века Санта Мариа делла Салуте Лаза Костић је испјевао цио свој живот пре ње, њено постојање, мистериозну смрт, живот послије ње као и поновни сусрет са њом на оном свијету. Санта Мариа делла Салуте је пјесма која читавим низом стихова говори и ћути о Ленки.

Љубав Ленке и Лазе постала је легенда, а од пјесниковог имена њено име неодвојиво.



Ленка Дунђерски била је најмлађа ћерка Лазиног пријатеља Лазара Дунђерског, двадесетогодишњакиња, која је плијенила лепотом и младошћу. Завела је тридесет година старијег пјесника који није могао да савлада бујицу емоција које су почеле да га обузимају. Међутим, као частан и угледан човјек био је свестан разлике у годинама и свега што та разлика носи.

Много година прије него што су се упознали, Ленка је слушала приче о њему, читала његову поезију, а дивљење које је осјећала касније се претворило у љубав. Пјесник обузет силином осећања, разапет између моралног и емотивног, на све начине покушавао је да се одупре снажном осјећању – бјежао је у манастир, проналазио просце за Ленку… А што је више бјежао то јој је био ближи. О снази ове љубави говори и Ленкина изјава да би се удала само за некога као што је Лаза Костић.

У аманет ове љубави остала је и прва посвећена пјесма Госпођици Л.Д, пјесма обавијена велом тајни у којој се назиру најњежнији осјећаји које пјесник гаји, али их изриче у пријатељском загонетном тону.

Све до настанка Санта Мариа делла Салуте ово је била његова најдража пјесма. Посљедњи, очајнички корак у свом бијегу од велике љубави, пјесник је направио прихватиши приједлог свог пријатеља и несуђеног таста да се ожени Јулијаном Паланачком, која је свог „Лазу“ вјерно чекала пуних двадесет година.

Два мјесеца од овог догађаја догодила се трагедија. Јелена-Ленка Дунђерски је преминула, на свој 25. рођендан. Кружиле су разне гласине око њене изненадне смрти, а како поузданих информација нема, њена смрт је остала тајна, а као званична верзија се узима она коју је саопштила њена породица, да је преминула од тифусне грознице.

За овај трагичан догађај Лаза је сазнао док је током брачног путовања боравио у Венецији. Обузет неиздрживом тугом, скрхан и очајан, отишао је у цркву Госпе од Спаса (Санта Мариа делла Салуте) и под окриљем њене грандиозне лепоте, дуго се молио и плакао у себи, сузама толико тешким да из ока не могу да испадну, и потпуно несвјесно већ тада почео је да пише стихове најљепше опроштајне љубавне пјесме.

Милош Црњански

Младог, ученог човјека, вјечито са књигом под мишком, са добрим држањем, лијепим одијелом, екстравагантног занесењака завела је ћерка бившег дворског савјетника и писца, Добре Ружића. Важила је за једну од најљепших дјевојака Београда. Сви који су их познавали, о њима су говорили у једнини – Милош Црњански и Вида Ружић, касније Црњански.

Пошто се њена породица противила овој вези ријешила је да побегне и оде у Париз. На уласку у воз, на тужном растанку Милош је обећао да ће јој писати. Бура емоција која је нападала пјесника, као вјечитог сањара, натјерала га је да крене на пут вођен срцем. Без размишљања је оставио све, и већ сутрадан био у Паризу поред Виде. Од младог новинара Црњански се издигао у пјесника и романсијера највишег реда.



У емотивном животу, иако ожењен и заљубљен, био је и женскарош.

Вида је о љубавним излетима њеног Црњанског говорила: Много је волио жене. У Лондону сам га лично виђала на улици са дамама, он застане, уплаши се. А ја само махнем руком, знам да ће доћи кући. Послије ми све исприча.

Без обзира на његове несташлуке, Црњански је обожавао своју супругу. Дијелећи са њим радости његове славе и горчину његовог страдања, Вида је остала са Милошем до краја живота. У једној својој књизи написао је да је она једина срећа у његовом животу.

Кажу да су његове посљедње изговорене ријечи биле доказ вечне љубави: Воде и Видо. Његови пријатељи тврде да је у посљедњем часу понављао жељу да када дође вријеме, његова супруга почива поред њега. Живот без Милоша за Виду је изгубио сваки смисао. Поживјела је још толико да завјешта средства за оснивање Задужбине Милош Црњански, а онда, десет мјесеци касније, преминула је са његовим стиховима на узглављу:

А кад ми глас и очи дах упокоје, ти ћеш ме, знам, узети у крило своје.

Она је сахрањена у гробници породице Ружић на Новом гробљу, а он у Алеји заслужних грађана. Посљедња жеља Црњанских да почивају у истом гробу није испуњена.

Сергеј Јесењин

Двадесетих година прошлог вијека догодила се бурна љубав између Сергеја Александровича Јесењина, славног руског пјесника, и балерине Исидоре Данкан, Американке која се сматра мајком модерног плеса.

Њихова љубав била је прави пожар – пламен страсти међу њима је романсу претворио у драму. Њихова прича остала је упамћена као једна од највећих али и најболнијих љубавних прича свих времена. Ни то што је она знала тек по неку ријеч руског језика, а он тек понеку енглеског, ни то што је осамнаест година била старија од Сергеја, па ни мишљење јавности није спријечило да се међу њима догоди љубав која није познавала границе.

Она је на пријемима и књижевним вечерима плесала, а он читао своје стихове. У том љубавном заносу и њихова креативност је расла. Исидора и њен вољени Сергеј Александрович одлазе у Америку, гдје пјесник жељан славе, успеха и љубави, није био прихваћен. Исидора је на сваки начин покушавала да представи свог „анђела“ јавности, приређивала књижевне вечери, организовала превођење и објављивање његових пјесама, али узалуд.

Ван граница Русије Јесењина су видјели само као „привезак“ славне плесачице. Због оваквих догађаја Јесењин се осетио одбаченим и падао је у депресију, поклањао је њену одјећу пријатељима, остављао тоне сломљених боца и бахатио се до непрепознатљивости.



Проблематични, незадовољни писац је све чешће тукао Исидору. На једном од њених концерата је пијан Јесењин изазвао такав скандал, да је балерина лично позвала полицију која га је одвезла у психијатријску болницу. Када се послије три дана вратио кући, није више у њој видио ватрену играчицу него једну не баш привлачну стару госпођу.

Вратио се у Русију, а једном је говорећи о њој изговорио: ,,Ех, како ме је вољела та старица!“

Након што је написао своју посљедњу пјесму ''До виђења друже'', до виђења сутрадан је пресјекао вене, запалио цијев од гријања, а шал који му је Исидора поклонила, који га је тако болно подсјећао на њу, завезао око врата и пресудио себи.

Послије ове велике трагедије, балерина се потпуно повукла из уметничких кругова. Двије године након смрти супруга, судбина је хтјела да шал – њен увек препознатљиви детаљ, пресуди и њој. Док је један крај ешарпе био обмотан око њеног врата, други се запетљао у точак аутомобила који се кретао. Пријатељи кажу да су њене посљедње ријечи пре уласка у кобни ауто биле: „Збогом пријатељи, одлазим у вјечну славу!“

Исидора је једном приликом својим студентима отворила душу и рекла да је највећа ствар у животу љубав. Љубав Јесењина и Исидоре Данкан, колико велика толико и болна, донијела је колико радости толико и туге.

Извор: Курир/Стил