Сјећања: МАРАКАНА ПРИЧА...
Како је десет пута у реваншу носила Црвену звезду и гутала и мале и велике. . . ?!
Фудбал 07.12.2017 | 18:45
И знате мање више сви како се завршило и те вечери у Београду и после у ревашу на чувеном Мингерсдорферу. Теорија је много, оне су увек занимљиве, а једна каже да је баш у ноћ 22. новембра ’89, негде високо горе неко записао: Име Црвене звезде под хитно угравирати на фудбалски свети грал. Онај од сребра, са ушима. И све то док је на семафору стајало 3:0 за Келн и док је Шеки тукао редара у тунелу...
Има један Звездин алманах, или боље рећи романсирана историјска ретроспектива - нешто попут фудбалског романа с краја прошлог века у коме је табела. Не романсирана. То су чињенице. Односи се на учинак црвено-белих против тимова највише класе у периоду од када је Звезда постала велика у европским размерама, па све до постбаријевског циклуса, до Кајзера и Барсе. У клубове највише класе убројани су они који су до тог момента имали две или више титула првака Европе – Реал, Милан, Бајерн, Ливерпул, Бенфика... Учинак код куће: 5-2-0, гол разлика 17:10. Учинак на страни: 2-1-4, гол разлика 5:11. Укупно: 7-3-4, гол разлика 22:21, против највећих клубова света.
И као појашњење уз дату статистику овако некако стоји: Као клуб светских манира и капацитета, Црвена звезда је одувек превазилазила границе и оне велике државе. Зато јој је било лако да буде далеко најбоља у Југославији.
Откако је последњи пут на неком европском излету звездаше шибао фебруарски или мартовски северац на нашем највећем стадиону, фудбалски свет окренуо се наглавачке. И Звездини и Келнови европски потенцијали ближи су били каквој надгробној плочи неголи окршају са новом и старом елитом. Доста тога везује Звезду и Келн. Ево Немци дочекаше Европу после 25 година, црвено-бели шансу да презиме у тој Европи.
Велика је утакмица вечерас на Маракани. Баш велика.
За оне млађе, да мало подсетимо на некадашњу Звездину европску величину и славу – 10 утакмица у којима је Маракана (у реваншу) прогутала ривале, уз сећања великих навијача црвено-белих:
УЈПЕШТ ДОЖА, Куп шампиона 1970/71, прво коло
Као ретко када у својој богатој историји Звезда је висила на конопцима у Мађарској. Ујпешт је важио за један од најбољих тимова на Старом континенту, са застрашујућом навалом коју су чинили Јанош Гереч, Антал Дунаи, Ференц Бене, Ласло Фазекаш и Шандор Жамбо. На клупи је седео легендарни Лајош Бароти. Одбрана црвено-белих била је сатерана буквално у свој шеснаестерац...
“Увек ћу памтити њихову навалу... Нема данас више таквих играча. Ма, набили су нас пет метара иза гола“, говорио је једном приликом Милован Ђорић. На крају “само“ 2:0. За Маракану премало...
Наше новине представиле су Ујпешт као машину која меље и којој је боље не стајати на пут, што је резултирало “нешто слабијом“ посетом на нашем највећем стадиону за европске прилике – није пукла “стотка“. Али Звезда је засијала. Говори се да је то била једна од најбољих партија Драгана Џајића. До полувремена 3:0! Зоран Филиповић (7), Џајић (24), Стеван Остојић (44). Својим другим поготком Филе је дотукао Мађаре – 4:0.
Годину дана раније Дожа је у првом колу Купа УЕФА избацила Партизан...
Чедомир Јовановић (67), Шабац
(Тада студент у Нишу)
“Сећам се као јуче, они су играли у неким љубичастим дресовима. Иако смо изгубили прву, био је оптимизам међу навијачима да ћемо проћи. На “Маракани“ преко 80.000 гледалаца, сјајна атмосфера на трибинама. Тада су се на утакмице носиле заставе, транспаренти, слике играча... Био сам студент у то време, студирао сам у Нишу и из Ниша дошао на утакмицу. Иако сам углавном ишао на северну трибину, не сећам се како сам у тој утакмици завршио на Западу. Памтим ту утакмицу као најбољу Џајићеву у Звезди. Не знам да ли би се он сложио са тим. Шта им је радио... Најбоља његова партија коју сам гледао. Дао је један, наместио два. Нападали смо на јужну трибину, а он је гол дао тако што је двојицу пребацио у петерцу, окренуо се и погодио! Зоран Филиповић Филе је тада играо једну од првих утакмица за Звезду. Тада је Филе био четврти разред гимназије и сећам се да је пред утакмицу изашла у Спорту репортажа о њему са фотографијом у школској клупи. На утакмици су га бодрили другови из разреда, а он је дао два комада! Дао је први и четврти, а већ после тог првог је атмосфера узаврела на тирбинама. Осећало се да ћемо проћи. После меча тотални саобраћајни колапс од Маракане до железничке станице. Река срећних навијача се сливала са Маракане према центру, саобраћај је потпуно био блокиран, носиле су се Џајине слике, клицало се... Утакмица која се не заборавља“.
КАРЛ ЦАЈС ЈЕНА, Куп шампиона 1970/71, четвртфинале
Тешко да постоји нека неиспричина прича о чувеном двомечу са Источним Немцима... Далеко већа штета од самог пораза у Јени био је црвени картон за Драгана Џајића. Неоправдан. Тако су име проклетог судије Карпентера из Ирске научила готово сва деца у Југославији. И никада га нису заборавила. Завршено је 3:2 за Карл Цајс у првом сусрету, а онда је на ред дошао реванш... Има лепих снимака: Реке људи сливају се ка Маракани дуж читавог Булевара ЈНА. Колико треба да туда протекне 80 или 100 хиљада људи... Неке млађе генерације никада неће сазнати... На терену навијачи са Џајином урамљеном сликом подижу адреналин до максимума. Полицијски вучјаци на све стране. Морало се добро пазити на госте... Сви су жељни освете. За Џају! За Звезду! За полуфинале Купа шампиона! А Џаја је седео поред терена до једног војника и грицкао нокте. Грицкао их је само до 15. минута. Тада је Бата Ђора погодио са пенала – 1:0. Немачки бункер је разваљен. Филиповић 2:0, па онда још Остојић и Стане Караси– 4:0. Пера балонџија што је окретао бројеве на дрвеном семафору са округлим сатом радио је пуном паром јаче од пола сата. У последњих двадесет и кусур могао је да одахне. Звезда се смиловала. Повукла је ручну...
Наредних дана Драгану Џајићу је пресуђено – суспензија четири меча због напада на судију у Јени! Европски медији брујали су како најбоље лево крило Старог континента неће играти у финалу. Није се постављало питање да ли ће Звезда проћи Панатинаикос. То се подразумевало. Велибор Васовић чак је у Југу донео вест да ће Ајакс писати УЕФА и тражити специјалну дозволу да Џајић заигра у финалу како би фудбалски свет видео ко је заиста најбољи тим Европе. Али авај...
Бора Јаковљев (72), Вршац
(Тада угоститељски радник)
“Сине, па како да се не сећам те утакмице. Тамо су изгубили 1:0, али некако се осећало да ћемо да прођемо даље. Истина, било је мало бојазни, јер је тамо Драган Џајић добио црвени картон због наводног пљувања судије. Морали смо да играмо реванш четвртфинала Купа шампиона без најбољег играча. После се причало да је то урадио Цоле Јанковић. Атмосфера - уобичајена за Звездине утакмице. Ја сам стандардно ишао из Вршца, било је ту много навијача.Много смо били јаки. Они су се “батргали“ док их нисмо пробили... Ђорић је дао први гол из пенала, а после тога је било “алелуја амин“. Велика еуфорија , тада смо били зрели да будемо прваци Европе. Штета, што се десио Панатинаикос“, прича популарни Бора звездаш.
РЕАЛ МАДРИД, Куп победника купова 1974/75, четвртфинале
Када је Камача шетао Џаја… То је био тај дан. Опевано у песмама. На крцату Маракану – извештаји из оног времена кажу да је било 100.000 људи – дошао је велики Реал. Дошао да одради посао и пласира се у полуфинале Купа победника купова. Имали су Мадриђани 2:0 из прве утакмице, а такви гиганти толику предност не испуштају олако. Био је 19. март. Био је један од најславнијих дана у историји Црвене звезде…
Због антологијских окршаја Драгана Џајића и тада младог шпанског репрезентативца којем су прорицали највише домете, та чувена утакмица често је била у сенци. Данима уназад свет је причао само о Џаји и Камачу. Како ли ће то изгледати?
"Како мислите да зауставите Драгана Џајића", питала је Хозеа Антонија Камача новинарка која је добрано загазила на терен током загревања.
Голобради деветнаестогодишњак скакутао је на метар од аут-линије. Деловао је и престрављено и самоуверено у истом тренутку. До почетка утакмице остало је још неколико минута, али он је већ био на свом радном месту. Боље него да закасни… Маракана се тресла. Бука несносна. Црвено-бели барјаци су свуда около. Из птичије перспективе деловало је као да су мрави на трибинама, а не људи.
"Погледаћу га право у лице, а онда ћу урадити све што је у мојој моћи да га спречим да приђе нашем голу", одговорио је Камачо док му је дах „секао“ речи.
Судија Барнс ставио је пиштаљку у уста, читав Топчидер је треперео…
Ненад Миљуш (56), Загреб
(Тада ученик основне школе)
"За ученика осмогодишње школе утакмица између Црвене звезде и Реала представљала је нешто невиђено. Сећам се да сам се са оцем једва пробио до источне трибине Маракане. А тамо видим гомилу људи која носи прасиће на раменима. Ништа ми није било јасно, отац ми је објаснио да ти људи са прасићима хоће да дођу до улазница на компензацију. Чудно једно. Било је сигурно 100.000 људи на стадиону, можда и више. Стајали смо једни другима на главама. Реал је тада био можда и најјачи у историји, под ингеренцијом генерала Франка. Добили су нас 2:0, али када је реванш у Београду почео сви на стадиону су веровали. Било је сигурно сто оних труба за узбуну. Када то почне да завија - мајко мила. Носиле су заставе из Месних заједница, са оним копљима. Много људи је унело оне сигналне ракете, то је почело да пуца одмах након извођења пенала и гола Оље Петровића. Стварно утакмица за историју и антологију. Тада је наш голман поменути Петровић био најефикаснији играч на мечу. Дао је гол из пенала (стрелац) и Џајић, потом је поновио подвухват у пенал серији. Ти пенали су посебна прича. Кад су наши изводили није могла мува да се чује, а њихови хистерија".
ДИНАМО БЕРЛИН, Куп УЕФА 1978/79, прво коло
Звезда је играла баш лоше у јесен ’78. Извесни бели Немац Ридигер, нокаутирао је црвено-беле у Берлину. Било је 5:2. Нико Београђанима није давао шансе уочи реванша. Со на рану је три дана пред тај други окршај са Источњацима сипао Борац. Тукао је Звезду у Бањалуци 2:1.
Дуле Савић дан након тог пораза иде у посету некадашњем генералном секретару клуба, чувеном Слободану Ћосићу. Ћоса се опоравља од инфаркта и пита за своју Звезду. Како је играла...
“Очајно“, без околишање ће Дуле. Ћосић се на то само насмешио, па дао упутства: “Буразеру, ми сигурно пролазимо. Само реци бата Станету да поред тебе у шпиц стави Боровницу“.
А Дуле ће: “Како? Па где ја да кажем Станету?! Где смем“...
Бранко Станковић, легендарни Амбасадор, био је познат по својој строгоћи. За њега је добар тренинг био онај после ког играчи повраћају. Ћушка, шамар и слично, тога је било уместо “добро јутро“. Па ’ај ти сад таквом типу кажи ко треба да игра...
“Само ти њему реци и не брини. Тако сам ја рекао и Миљану да против Доже убаци Богићевића, Филиповића и Новковића. Послушао ме и ишли смо до полуфинала“, довршио је уз осмех Ћоса.
Да ли је Дуле Савић покушао “самоубиство“ или не, није познато, али Здравко Боровницадобио је шансу. Додуше, у наставку. И дао је два гола. Пресудио практично. Звезда се вратила после 2:5 у првом мечу и 0:1 на полувремену?! Коначан резултат у Београду био је 4:1. Те сезоне црвено-бели догурали су до финала Купа УЕФА где им је трофеј узела Борусија из Менхенгладбаха...
Дејан Дмитровић (55), Београд
(Тада средњошколац)
“После пораза у Берлину (2:5) разочарење је било велико, али Звездина публика се увек нада. Надала се и тог дана. Било је сигурно 60.000 људи на Маракани. Постоји нешто атипично за ту утакмицу. Сва четири гола постигли смо испод јужне трибине. Није претеривање када кажем да су се људи ваљали од среће. Ево оволико година је прошло, а ја још не знам да ли је четврти гол дао Шестић или Ридигер. Иначе, када је пао тај четврти погодак, човек од сто кила, који је стајао испред, нас тројицу је побацао у ваздух“.
ГАЛАТАСАРАЈ, Куп УЕФА 1989/90, прво коло
Сезону раније у турски фудбал по први пут су уложени велики новци и то је резултурало фантастичним успехом Галатасараја – пласманом у полуфинале Купа шампиона, где се испречила Стеауа. С епитетом полуфиналисте елитног такмичења и асовима попут Џевада Преказија, Тугаја Керимоглуа или нашег голмана Симовића, турски тим гајио је амбиције да може даље преко Звезде. Али после 1:1 на “Али Сами Јену“ јасно је било ко је ко и какве реалације наступају у европском фудбалу.
Некако с пола гаса и без превише емоција у гласу Милојка Пантића, Владан Лукић и ДаркоПанчев одрадили су Галату - 2:0. Тада су већ сви видели да је дошло време за нешто много велико. Звездин шампионски тим прерастао је ривале у Купу УЕФА...
Влада Зиркановић - Маузер (51), Београд
(Тада студент ветерине)
“Није то баш утакмица која спада у неке незаборавне иако резултат из првог меча није давао за право да се опустимо. У то време Звездини прави ривали су били из Италије, Шпаније, Немачке... То је био наш ниво. А турски клубови су били нижа категорија. Био сам на Западу, а ако се не варам на Маракани се окупило око 60.000 навијача. Ипак, сећам се да сам пред реванш причао са неким људима из клуба и да је било бојазни и потребног опреза. Знате, почетак је сезоне, екипа још неуиграна, а Галатасарај је тада почео да улаже у екипу. Било је тада прича о озбиљним парама које су Турци уложили у тим... И зато је свима пао камен са срца када је Панчев дао гол за 2:0. Осетило се олакшање. Детаљ по којем та утакмица може да се памти је што су за њих играла два југословенска играча: Симовић и Прекази. Наравно, звиждали смо им, али се више звиждало Симовићу него Преказију који је партизановац. Из разлога јер је Симовић пре Галатасараја играо за Хајдук из Сплита, а то је тада била реткост. Да Србин из Србије оде у Сплит?! Истина, Хајдук је имао српске фудбалере и раније, али то су били углавном домицилни Срби из околних крајева око Сплита. Баш је било чудно да неко из Крушевца оде да игра у Сплит за Хајдук“.
БАЈЕРН МИНХЕН, Куп шампиона 1990/91, полуфинале
Причају људи који су били на стадиону: Када је негде у 80 и неком минуту Волфарт истрчао ону контру и шутирао искоса за 1:3 – Ефенберг је узалуд спреман чекао лопту да му се одбије на десницу – уз звоњаву Стојановићеве десне стативе над Мараканом се могао чути загубљени лавеж једног полицијског пса подно северне трибине...
Много пута је Звезда тако пала. И не само Звезда, него и многи наши клубови, па репрезентација... Била је то награда свим претходним генерацијама које су на сличан начин имале великане у шаци, али су они успевали да се измигоље. А екипа Љупка Петровића имала је тај предаторски нерв и газила до краја.
“Михајловић у средину“...
Има ли неко да не зна шта је било с лоптом коју је Звездин тобџија послао “у средину“?
Бранислав Рупар (52), Требиње
(Тада студент из Сарајева)
“Седам дана уочи реванша је владала неописива еуфорија. Ми звездаши из Сарајева смо само о томе причали. Једина тема разговора је био Бајерн. А ови остали навијачи Партизана, Жељезничара, Хајдука, Сарајева су се тада правили да не прате фудбал и нису желели да причају о томе. Били су у фазону да их фудбал баш и не занима. Купује се Спорт, Темпо, битна је свака вест. Ја сам тад био студент, али ко да учи у тој лудници. Не можеш, само ти Звезда у глави. Сећам се да смо из Сарајева кренули са шест, седам аутобуса, огроман број људи је ишао и возом, аутомобилима... Сналазио се ко је како умео. У аутобусу звездаши свих годишта и нација. Студенти, ђаци, њхови професори, пропалице, они што раде и они што не раде... Цене улазница су биле приступачне, али требало је скупити паре за пут, трошак... За разлику од Дрездена кад није било улазнице “ни за лек“, очекивао сам да ће против Бајерна бити још гора ситуација. Али, поучена искуством са Дрезденом, Црвена звезда је повукла потезе како би стала на пут тапкарошима и обезбедила карте и за навијаче из провинције. За Бајерн је могла да се купи улазница и на дан утакмице! Звезда је пуштала карте у контигентима тако да је свако могао да дође до карте. Ја сам набавио улазницу за југ, па сам је препродао, доплатио и купио карту за север. Било је неко “пасје време“, хладно, ситна киша. Али ко ће ту да мисли о времену и хладноћи. На стадиону душа на душу. Осећао се велики оптимизам да ћемо проћи. Дали смо га први, али они онда праве преокрет. Оно по чему ћу посебно памтити утакмицу је шанса Немаца за 3:1. Нападају према југу, севнула је контра, Волфарт туче по лопти која пролази Дику. Људи, какав је то мук био на стадиону док лопта иде према празном голу. Већ је видимо у голу, али она погађа стативу, не одбија се Ефенебергу који чека на другој стативи већ иза њега... И чује се “ууух“ из 100.000 душа! Е тад сам знао да ћемо проћи! Михајловић га даје, људи се љубе и грле по трибини, плачу, честитају... После тога су сви утрчали на терен. Знам да се скандирало Џаји који је био на Западу. Остали смо на терену сат или два, светла већ почињу да се гасе. Пењем се горе и још једном се оврнем ка терену. А тамо ни травке! Све почупано, угажено, људи однели као сувенир. Нема ни голова. Знам да је једна пречка завршила у Книну, друга у Сарајеву, статива у Невесињу. После меча одмах на аутобус и назад за Сарајево. Ови који су остали у Београду су наставили да славе...“
КАЈЗЕРСЛАУТЕРН, Куп победника купова 1996/97, прво коло
Никад ниједан западнонемачки тим није тако настрадао од неког југословенског или српског као Кајзерслаутерн... После 0:1 на “Фриц Валтеру“ црвено-бели су просто згромили екипу Ота Рехагела – 4:0. И то после продужетака. Те ноћи фудбалски је у најлепшу ружу процветао Дејан Станковић, двоструки стрелац ког је као 18-годишњака Пижон храбро послао на терен у другом делу код резултата 0:0. Подршку Декију пружали су Његуш (гол), Пантелић (гол), Огњеновић, Живковић, Сакић, голман Милојевић... А добро се памти и оно: Рајнке, Кадлец, Бреме, Ратињо, Кука...
Јова Миленковић (49), Београд
(Тада студент економије)
“Прво морам да кажем да Кајзерслаутерна не би било да није било гола Винка Мариновића у Единбургу против Хартса (1:1). И када смо добили Кајзерслаутерн није било великих очекивања. Дуго нас није било у Европи, имали смо млад тим, јер су Дејан Станковић и Перица Огњеновић били деца. Није нико знао да ће они бити велики играчи. А Кајзер је играо Цвајту, али ту су били Кука, Кадлец, Бреме... Као велики навијач Звезде нисам се посебно спремао за реванш. За нас је било нормално да играмо велике европске утакмице, јер смо од 1971. до 1992. године 11 пута дочекали пролеће у Европи. Нисмо имали много шанси у првом полувремену, али онда се десио неки “клик“. Као данас се сећам да је Владимир Шавија сишао до атлетске стазе и почео да диригује: “Цигани, ајде да научимо једну нову песму“. Тако су настали стихови “У срцу моме живиш само ти“. Пола сата се певало, а Дејан Станковић нам је донео продужетке. После све знате. Много има ту занимљивих детаља. Први: Ото Рехагел, њихов тренер, одмах после меча је рекао да такво навијачње није видео у животу, да у Немачкој само навија публика иза гола. Овде су сви певали: “У срцу моме живиш само ти“. Било је занимљиво и после утакмице. Захваљујући Перици Огњеновићу отишао сам на “Пирану“ да славим велику победу са играчима. Летеле су марке, Дарко Анић је био шеф параде. Било ми је чудно, када су играчи кренули кућама око пола четири. Питао сам се у чему је штос. Рекли су ми да је Пижон заказао тренинг у девет. Остао сам ја до јутра, и када сам се сутрадан пробудио исход жреба је био познат. Добили смо Барселону“.
ОДЕНЗЕ, Куп УЕФА 2002/03, прво коло
Као што је Кајзерслаутерн родио Дејана Станковића, тако је Одензе 2002. родио још једног великог капитена Црвене звезде – Немању Видића. У једној од најузбудљивијих утакмица у новом миленијуму екипа Славољуба Муслина врашки се намучила са Данцима после 2:2 на страни. Имали су Београђани 3:1 головима Жигића, Видића и Ђорђића у 27. минуту, сигурно газили ка другој рунди, али у 80. гости долазе до шокантних 3:3. Тај резултат њих води даље.
Четири минута пре краја Шарац се спрема да убаци лопту у шеснаестерац Одензеа после досуђеног слободног ударца. Неки нервозни навијачи већ су на капијама, псују... Север пева: “Дај, гол! Само гол“... Шарац – кифла, Видић скок до неба и цела Маракана је на седмом небу – 4:3. Звезда иде даље! Дајте мераче за притисак, да се такмичимо...
Немања Тасић (30), Београд
(Тада средњошколац)
“Тог 15. октобра 2003. године у Београд је стигао најгори противник – изузетно тврд и потпуно неатрактиван. Што се каже: за Одензе смо знали само из кладионичарских листи, и то када смо тражили шифру да одиграмо кец на Бронби. Тада је још увек важило да Црвена звезда сме да испадне само од клубова из лиге петице, све ван тога је катастрофа, иако је Звезда тада имала изузетно млад тим уз додатак Шарца и Младеновића. Због имена противника, није владала велика еуфорија пре меча, а о томе најбоље говори чињеница да нисмо побегли цео дан из школе, него тек после трећег часа. Карата за север је било и на дан одигравања меча, мислим да су коштале 200 динара. Било нас је десетак у друштву, купили смо три карте, а за улазак на стадион смо искористили добро опробану тактику. Прва тројица улазе нормално, онда један од њих изађе напоље са три карте да уведе још двојицу, и тако док сви не уђемо. Меч је одлично отворио Жигић у четвртом минуту и тада је почела лудница на северу која је трајала свих 90 минута. Мислим да су чак Данци аплаудирали на крају уткамице. По неколико момената ћу памтити овај меч – по другом голу Видића и његовом трку ка северу, по голу у стилу Марадоне Бојана Ђорђића, и по бесмисленој расправи на полувремену како тачно иде текст песме Марш на Дрину. После меча смо кренули пешке ка Јерковићу, а расправа о потенцијалним Звездиним противницима у следећој рунди, трансфер политици клуба и нашем потенцијалном одласку на европско гостовање уколико извучемо неке Румуне или Бугаре се продужила до дуго у ноћ“.
ДИНАМО ТБИЛИСИ, УЕФА Лига Европе 2009/10, 3. коло квалификација
Нико није веровао у тим који је са клупе предводио Владимир Петровић Пижон... Партизан је у то време започео своју шестогодишњу доминацију, имао две титуле у низу и најављивао трећу, уз нови напад на Лигу шампиона. С друге стране, Звезда је имала “танак“ тим, доводила појачања из треће лиге (Дејан Лекић) и већ се гушила у финансијским проблемима. У таквом амбијенту изгубљен је меч у Тбилисију 0:2.
Све што се догађало утицало је да на реванш дође свега двадесетак хиљада навијача. И многи ће се убрзо покајати што су сумњали...
Црвено-бели су тог дана одиграли један од најбољих мечева у новијој историји и славили са 5:2! Исти тај Дејан Лекић дао је аутогол за 0:1, а онда увалио три комада Грузинама, уз пети за пролаз у 88. минуту. Сјајну партију – далеко најбољу у црвено-белом дресу - пружио је Славко Перовић (гол ,асистанеција, изнуђен пенал), док је Вујадин Савић уписао дебитантски наступ.
После је Београђене на путу до групне фазе зауставила Славија из Прага...
Марко Цакић (35), Београд
(Тада војник у Пожаревцу)
“Био је то велики успех ондашњег састава Црвене звезде, јер је екипа била осетно лимитирана квалитетом, а ни исход првог сусрета у Тбилисију није претерано обећавао. Вече за памћење и преокрет какав се ретко виђа. Сећам се да сам тада изашао из војске да бих дошао на Маракану, а друштво на северној трибини ми је правио млађи брат. Стадион није био пун, али је доминирала позитивна атмосфера. Песма није престајала чак и када је у другом минуту Лекић аутоголом додатно погурао Грузине. Напротив, бивала је још јача. Није било звиждука, чак ни са запада. Управо та енергија пренела се на терен и погурала играче до коначног преокрета. Кад се само сетим тог адреналина и еуфорије у финишу када је Лекић од јунака израстао у трагичара… Маракана је екслодирала. Ретко виђена радост“.
КРАСНОДАР, Лига Европе, плеј-оф 2017/18.
Није било Бранка Јовичића, није се знало хоће ли играти Милан Родић, али... Осећало се у ваздуху да је дошао тај дан, да је суђено да Црвена звезда оде у групну фазу. Гол Радоњића, па голчина Гелора Канге. А када је Гранквист у 82. минуту из поклоњеног пенала смањио резултат стадион Црвене звезде се претворио у велики храм. И атеисти су се крстили на трибинама и чекали крај. Срећа је заслужено помиловала Звезду. Борјан је скинуо зицер Гранквисту, односно шут са пет метара. Славље је могло да почне...
Стефан Петровић (25), студент из Аранђеловца
"Карте смо чекали испред благајне од осам ујутру, јер смо знали да је оваква утакмица једном у три-четири године, а већ тад је био ред испред стадиона. Док смо путовали из Аранђеловца на дан утакмице зауставио нас је саобраћајац, који нас је убрзо пропустио не гледавши исправе, чим је видео да смо у дресовима, рекавши да је управо прошло три комбија из Атине који такође иду на утакмицу. Већ тад је еуфорија поцела да достиже врхунац. Што се тиче атмосфере, очекивало се нешто слично као против Лудогореца, опет сјајна кореографија и брујање трибина од првог минута, поготово што је Звезда кренула ултраофанзивно. Атмосфера је достигла врхунац након гола Радоњића. Друго полувреме - више од половине стадиона још седи на столицама, а онда потпуно неочикавно бомба Канге и потпуно лудило. Тај се осећај не мозе речима описати, једноставно мора се доживети. Крај меча сам дочекао на ивици нервног слома, коме је још више доприносио судија из Немачке. И на крају одбрана Борјана која нас води у Европу после 10 година. Гледаоци су остали на трибинама и пола сата након меча поздрављајући играће што не памтим да се десило откад уживо пратим Звездине утакмице. Све у свему прелепо искуство које ћу памтити и препричавати будуцим генерацијама".
Извор: моззартспорт
Фото: МН ПРЕС
Коментари / 1
Оставите коментарлегија
07.12.2017 18:41Поздрав за Брана Рупара из Гацка .То се не заборавља
ОДГОВОРИТЕ