Прича: Енфилд, тринаест година касније...
Тај број може комотно да се стави на грб Ливерпула уместо оног 1892, ма може да прекрије читаву ону митску птицу која би, да није у обрубљеном кавезу, вероватно каткад и сама пожелела да прхне на југ и окани се своје зле судбине.
Фудбал 06.12.2017 | 18:45
Плесао је, као да је клинац у оној својој фавели у Ресифеу, где ће изгубити зубе од лоше хране и где ће му се колена од разних дечјих болести искривити таман толико да постане неухватљив за противничке одбране и да исцртају савршену путању којом ће лопте завршавати иза леђа голмана након слободних удараца – његова тибиа вара ће прорадити и у 26. минуту, и Киркланд ће опсовати на пољском, то га је научио Јержи Дудек, јер ништа као словенске псовке не може да опише фрустрацију – плесао је као да је клинац, а не 32-годишњак са каријером у силазној путањи, тај момак Ривалдо Витор Борба Фереира (некада смо га зазивали у влажним сновима, прошло је толико времена пре него што смо изговорили читаво његово име, мада ко зна, можда тај још игра и још даје голове, јер шта би друго Ривалдо Витор Борба Фереира могао да ради у животу?), и све је мирисало на катастрофу.
Па чујте, са тим скрпљеним тимом Рафаела Бенитеза није ни могло да буде другачије него да се читавих деведесет минута држиш зубима за ваздух, ко онај луди акробата, слава му и милост; јесте се очекивало, јер фудбалски навијачи увек очекују чудо, да буде боље него што је било, посебно у Премијер лиги, али побогу, на Енфилд, на још једну од тих митских ноћи установљених још пре Сент Етјена, те вечери против црвено-беле опозиције из православне земље, истрчали су Ђими Траоре, Антонио Њунес, ровити – а кад он није био ровит? – Хари Кјуел и спуштена глава Милана Бароша, док су као запете пушке са клупе своју шансу дочекали адути, редом, Флоран Синама-Понгол, Нил Мелор и ноторни Хосеми...
А ипак, јурила су се три гола против Олимпијакоса, само три гола су обезбеђивала наредни круг такмичења и осмину финала на пролеће, свега три гола, мислили смо, направиће разлику и доказати свима, а посебно нама – држаћу се тог “ми” чак и ако сам утакмицу гледао на најмањем телевизијском екрану који можете да замислите, у студентском стану којем је недостајало много чега, а највише столица, па ћу друго полувреме преседети на поду, у наручју флаше најјефтиније домаће водке, што ће дуги низ година бити скроз погрешни и нимало пробитачни сујеверни ритуал – да Ливерпул јесте и може поново да буде велики.
Јесмо ли веровали? Лагао бих када бих рекао да се сећам; постоји сијасет психолошких студија да људи генерално избегавају, тако нам је наштелован мозак, да памте лоше ствари које су се десиле на путу до неке добре ствари – банализујмо, сетите се свог последњег летовања, памтите свако пијанство и сваки флертујући поглед неке сунцем опаљене странкиње, а уопште не можете у памет да дозовете да ли је аутобус каснио, да ли су авион обузеле турбуленције, да ли сте имали ту несрећу да седнете у воз и путујете милион сати до првог реског мириса соли и блуда у ваздуху – тако ја не знам, стварно не знам како сам се осећао у 26. минуту када та кифла тера Киркланда да проговори језик који не зна, ни на полувремену када је 0:1 и од свих штихова на свету, из тог шпила, да нас све спасе, испада чудо од француског детета (сарказам је укључен у цену) Флоран Синама-Понгол...
Претпостављам да сам био превише тужан да бих био бесан, и обрнуто, али стварно не бих могао да се закунем...
Та генерална проба за Истанбул – да нам је неко то шапнуо, па да нам буде лакше и тада и у мају! – ишла је противно законима логике.
У ком је универзуму, не знају то гарант ни “Рик & Морти”, нормално да гол за 2:1 постигне удружени злочиначки подухват Синама-Понгола, Антонија Нуњеса и нетом у игру ушлог Нила Мелора (памтићемо и његов погодак против Арсенала, заправо!)? Али Енфилд у том тренутку верује, можда верујемо и сви ми који грлимо флашу жестине у свим студентским становима овога света, верује се јер је апсурдно и верује се јер се већ догађало.
Ех, једина заправо добра ствар код навијања за велике посрнуле клубове јесте што увек имате прецедент у историји, па кад вам долази Олимпијакос, или вам долази Келн, ви се можете позвати с једнаком вероватноћом успеха и на тријумфе и на поразе из даље прошлости.
Неће вам због тог паметовања увек бити лакше, наравно, али ко вас још пита и коме сте више битни, када светла на стадиону крену полако да се гасе?
Нећемо описивати тај трећи гол, ко га се сећа и ко га је видео, где год да је видео, он се и даље дружи с њим у сновима и посебно у оној краткој сумаглици када тек отворите очи и питате се где сте, а онда вам се од уха до уха разапне осмех и уместо бљутавог сезонског музичког хита кроз главу прође рефрен “Yоу беаутy! Wхат а хит сон, wхат а хит!”, у пантеону мојих умирујућих мисли, које помажу код стреса и хипервентилирања и проблема на послу и с девојком и с породицом и оних ствари које не смете ником ни да кажете, тај шут 24-годишњег капитена је негде са двоструком Дудековом одбраном у Истанбулу, са тројкама Саше Ђорђевића или са једним загрцнутим “Михајловић у средину...”.
Али било је. И после је оно било, тамо са Миланом, јер није могло да не буде.
Господе, зар је прошло тринаест година? Скоро у дан, 8. децембра 2004, на Енфилд је дошао црвено-бели клуб из православне земље – неки би рекли “братски”, но ми нешто искуснији само ћемо фркнути на тај епитет – и Ливерпул је морао да победи.
Где смо данас, после тринаест година, када на Енфилд долази црвено-бели клуб из православне земље, Спартак стиже са руске зиме да нас опет шокира као некада Ривалдо – ево, гуглао сам и надао се да је неки Бразилац повређен, јер шта ако у Луиза Адријана или у мени непознатог Педра Рочу уђе дух Ривалда, шта ћемо онда? – и брига ме што пишете да је бод довољан, јер никад бод није довољан.
Само, је ли нам преостало довољно оптимизма као пре тринаест година, или нам је, миц по миц, загрижај по загрижај, тих тринаест година појело наду да ће икада бити боље?
Океј, немамо више Ђимија Траореа, али ту ће сигурно бити Алберто Морено да изгледа као бамби на првом снегу, и Дејан Ловрен да покаже врхунску фудбалску интелигенцију, само не за централног дефанзивца, и још тих неколико вајналдума спремних да одиграју нимало захтевну ролу Харија Кјуела у црвеном дресу.
Није то био искључиво дечачки оптимизам, нити алкохол у твојој крви, нити то што си имао 22 године – јбт, некад си имао 22 године! – напротив, чак је у тој вери да мора сванути, да ће се победити Олимпијакос па да после, на пролеће, може свашта да буде, било много више рационалног; добро, и фудбал је био другачији, некако поштенији, била је то тек почетна ера данашњих челсија и ситија и песежеова, па се могло десити да се неко ко у стартној постави има Антонија Нуњеса провуче све до саме завршнице Лиге шампиона, а тамо ћемо видети...
Ко би данас могао да стави паре на Клопов тим? Ма чак и на то да ће вечерас лако урадити оно што треба да ураде, а камоли да могу ишта више, колико год се маторци клели у волшебност “европских ноћи на Енфилду, још од Сент Етјена...”?
Заменили смо Самија Хипију за Рагнара Клавана, заменили смо своје велике снове за просјачење покоје победице која ће нам омогућити да дочекамо наредни викенд или, још боље, Наредну Сезону – код Ливерпула је увек убедљиво најбоља та Наредна Сезона, ево скоро три деценије! – заменили смо своја витка тела за непристојне трбушине и своја ноћна лудовања за камчење још једног сата сна, заменили смо тринаест година за чир на желуцу, само Стивена Џерарда нисмо заменили, и опет ништа нисмо научили.
И не треба нам – ето, опет се учитавам у ту проклету армију – чак ни жртвено јагње, не треба нам ни помињање свих грешака газди, па грешака Рафаела Бенитеза, па грешакаБрендана Роџерса, па грешака Јиргена Клопа, иако су и слепи одавно искоментарисали све грешке Немца.
Извор: моззартспорт
ФОТО: Ацтион имагес
Коментари / 0
Оставите коментар