Шта у Србији хоће новајлија из Кине

Си Ђинпинг у Смедереву отворено објавио да је Кина "отворила продавницу" на јужном крилу Европе, пише "Њујорк тајмс".

Србија 10.09.2017 | 12:43 Када је кинески председник Си Ђинпинг у Смедереву, прошле године, прогласио да је Србија центар њене инфраструктурне иницијативе "Један појас, један пут", тиме је отворено објавио да је Кина "отворила продавницу" на јужном крилу Европе, што је може довести на пут судара са пројектима Европске уније у региону, пише "Њујорк тајмс".

Лист оцењује да кинеска стратегија, такође, користи проблематичне односе ЕУ са земљама Западног Балкана које желе да се јој се прикључе, и указује да - пошто се САД повлаче са светске сцене - Кина жели да прошири свој утицај право у срце Европе.

У тексту се додаје да Кинези доносе више радних места, побољшавају животни стандард и подижу привредни раст земље, док је Србија, отварањем своје економије према Кини, "цементирала подршку Пекинга пред притисцима ЕУ да призна независност косова".

Лист тврди да неки у Кини доводе у питање економску оправданост кинеског инвестиционог бума, док други, ван Кине, страхују да би кинеске амбиције могле у региону одржати на власти ауторитарне лидере, а те државе оставити у дуговима и са еколошки мањкавим пројектима.

Међутим, Сијеве речи спасле су 5.200 радних места у Смедереву, граду са 100.000 становника, констатује се у тексту.

Кинеске амбиције на Балкану створиле су услове за потенцијални сукоб са плановима ЕУ, а земље као што је Србија су се нашле у средини, пише "Њујорк тајмс".

Лист преноси изјаву Милете Грујаничића, синдикалног лидера који каже да се навикао на начин рада док је Железара била у власништву Американаца, које назива "аристократијом индустријског света".

Он, међутим, каже да су нови власници одржали обећање о одржавању радних места, али да су безбедносни стандарди пали, одржавање је на минимуму, права запослених су еродирана.

"Њујорк тајмс" додаје да је амбициозни председник Србије Александар Вучић изабран са прокламованим циљем да земљу приближи Западу и да је трансформише у атрактивну дестинацију за стране инвестиције, након година санкција.

ЕУ је и даље најјача сила у региону и њени пројекти напредују, али стил Брисела и Пекинга не може бити различитији, указује се у тексту и подсећа на европске планове за инфраструктурно повезивање у оквиру тзв. Берлинског процеса, као и на регионални самит у Трсту.

Али, балканске државе се жале на дуготрајне европске бирократске процедуре да би се добио новац из фондова у Бриселу.

У случају Србије, Брисел је одредио низ правних, политичких и економских промена пре него што би се земља прикључила ЕУ.

"Њујорк тајмс" у тексту помиње и Русију, за коју каже да, како би држала Србију што је могуће даље од Запада, обећава оружје и енергију по нижим ценама.

Сада се појављује Кина, релативни новалија у турбулентном региону Балкана, нудећи готовину уз, како изгледа, само неколико, али значајних, услова.

За Кинезе је Србија привлачна због високих државних субвенција, нижих еколошких стандарда и мањег притиска за транспарентност у пословању. Србија, међутим, мора да прихвати кинески модел развоја под вођством државе, тврди се у тексту.

"Њујорк тајмс" пише и да би Србија могла да се нађе у дуговима, јер је већина кинеских инвестиција у виду зајма, типично на 20 до 30 година, са 2 до 2,5 одсто камате.

Кина улаже новац и у суседе Србије, изазивајући страховања да њена дарежљивост није везана само за бизнис, додаје лист.

"Њујорк тајмс" пише и да министарка грађевине Зорана Михајловић то отворено и каже, указујући да Пекинг брани српске интересе у свету, и хвали Кину што не признаје илегално проглашену независност Косова.

(Агенције)