Прича: Кад је Штраус дошао на Муру...

Ивица Осим вероватно је заслуживао, знањем и ставом, да буде тренер највећих светских клубова. А он је имао Жељу, имао је Партизан, имао је Панатинаикос, и имао је Штурм и Југославију. . .

Фудбал 22.08.2017 | 23:50 Можда је сваки текст о фудбалу помало текст о Ивици Осиму. Као што је свака књига, па и она која наизглед никакве везе са спортом нема него је, штатијазнам, о љубави, рату, промућурним детективима и њиховим швалерским успесима, сигурно макар у траговима књига о Ивици Осиму.

Наравно, постоје неке књиге које су више о Осиму него неке друге. Рецимо, онај цхеф д'оеувре великог мостарског, југословенског, балканског књижевника Марка Томаша, јединог међу свим скрибоманима овдашњим који би икада умео да опише Штрауса са Грбавице.

Има, сигурно, у том судбинском сусрету из којег је настала ауторизована биографија “Утакмице живота”, неке фине законитости – да један песник пише о Осиму, па још да је тај песник вележовац, који не издржи да га не приупита, а што Семир Туце, гос'н Швабо, није играо за репрезентацију – кад се све коцкице сложе, кад то тако треба, као у продужецима против Шпаније или до тренутка када Драгољуб и Фарук добацују само до Гојкочее с пенала у Фиренци.

Није овај текст место за причу о том Мундијалу, ни о оној грчевитој конференцији када селектор у сузама одлази, а Југословени остају без Европског првенства, а нешто даље, предалеко од свих нас, на селекторов град падају бомбе; ни за савете како (не) победити Видеотон; ни за успутне детаље ухваћене у пролазу, попут оног када Швабо полако завршава играчку каријеру у Стразбуру, а после тренинга му воду и пешкире доноси момак задивљен оним што тај маторац још зна и уме, и ту у свлачионици тај клинац одлучује да ће постати тренер да би некада могао да прича са играчима као што је био Ивица Осим...

(Тај се момак звао Арсен Венгер.)

Није, јер се све то може наћи у редовима Марка Томаша који су, како то код великих књига обично буде, углавном редови о нама.

Али је ово, опростите ако себи превише дајем за право, ипак више текст о Ивици Осиму него неки текстови у којима се Ивица Осим не помиње баш именом и презименом.

Океј, кад се говори о Штурму, о Грацу, о клубу који га је прогласио најбољим тренером у тричавих 108 година постојања, о граду у којем, тако волимо да мислимо, кажете Осим и хладни Штајерци одмах набаце осмех на лице, и не може да буде другачије.

Црно-бели су у суботу савладали највећег навијачког ривала Рапид у гостима, са сигурних 2:1, навијачи су им приредили бакљаду на дочеку из Беча, да обележе перфектан старт у Бундеслиги – пет утакмица, пет победа – и да их охрабре пред наредни викенд, када ће у Грац доћи актуелни шампион и европско недоношче Ред Бул Салцбург.

Дуго је првенство, воле да кажу вероватно и у Аустрији, а не само код нас, али победа и у том мечу могла би да означи да се времена мењају, да је Штурм спреман да после седам година врати титулу, али много важније, да клуб и град личе на оно чудо из деведесетих, када се од Балкана, ратова, неизвесности Ивица Осим склонио у Грац.

Онда кад је Штраус дошао на Муру...

Имена момака који су данас подигли Штурм до првог места на табели – и храбро се држали против Фенербахчеа (након што су у Подгорици скрајнули храбру, но напосе наивну Младост) у квалификацијама за Лигу Европе – не значе много просечном познаваоцу фудбала. Дени Алар, Торстен Рохер, Филип Хуспек, Петер Жуљ, Санди Ловрић... не припадају неком вишем ешалону европског, па можда ни средњоевропског фудбала, али навијачи и романи и песме воле симболику, а овај микс Германа и Словена тако подсећа на екипу коју је саставио Ивица Осим, тамо пре двадесетак година...

Замислите ту несрећу, да навијате за један клуб годинама, да су га волели и ваш отац и ваш деда, али да за толико деценија постојања вољени Штурм никада није био ни близу шампионске титуле.

И замислите онда срећу када дође тај човек бистрог погледа, са ореолом и тегом ближе прошлости и мучеништвом и злом коби једне земље које више нема; па такав и никакав другачији, од вашег клуба, својим умећем, својом математиком, својом филозофијом и својом страшћу направи прво кандидата за трофеје, а онда и првака, па учесника Лиге шампиона.

Ивица Осим вероватно је заслуживао, знањем и ставом, да буде тренер највећих светских клубова. А он је имао Жеља, имао је Партизан, имао је Панатинаикос, и имао је Штурм и Југославију.

Или су, биће, Штурм и Југославија и сви остали имали њега?

Тог лета 1994. прво је, на његов захтев, дошао осрамоћени Динамовац Жељко Пакасин. Онда је из Немачке доведен заборављени бек Марио Пош, а из Дуизбурга Сплићанин који ће постати последњи велики аустријски фудбалер.

 Ивица Вастић, “десетка” какву су бечке кафане цртале у диму и уз залогај “захера” још одСинделара или Герхарда Ханапија (и само је Анди Херцог могао с њим да се мери), биће укомпонован са момцима који су већ били у Штурму.

Ветл у средини, Вастић испред њега, а онда тандем Ханес Рајнмајер и опаки Марио Хас, била је то основа за успехе који ће уследити, када је Осимова екипа из године у годину напредовала, уз друго-треће место на табели и покоји куп, све до 1998. и 1999. када ће бити освојени први трофеји.

Магични трио из Осимове ере укупно је постигао 315 голова под Осимом: Ивица Вастићдао је 160, Хас 97, а Рајнмајер 58.

Осимов Штурм није играо само да освоји титуле, њима је једнако важно било на који ће начин то урадити: “Ми чинимо на хиљаде људи срећнима”, подсећао је Швабо своје пулене из дана у дан, променивши тако ДНК клуба. “Успех је кад неко нешто осети. Трофеји дођу касније...”

Ваљда је зато тамо, и само тамо ван Италије, за Осима могао, па било то и тек једну сезону, да игра прави “Принц Рима”, Ђузепе Ђанини...

Анегдота каже да је на првом тренингу у лето 1994. Босанац био очајан. “Који спорт играју ови момци уопште?”, згрожено је питао свог првог сарадника, легенду ШтурмаХајнца Шилхера. У наредних осам година, они ће играти фудбал и играти се фудбала. У наредних осам година, од лузера који су живот посматрали у бојама тима, Штурм је добио највеселији стадион у Аустрији.

Штурм и Осим лечили су једно друго.

Када је дошао у Грац, Осим је био, по сопственом признању, мртав човек који хода. Потиштен и притиснут свиме оним што се њему, порекла толико замршеног да су се преплитали словеначка, немачка, пољска и чешка крв – а све то у Босни, у Сарајеву – чинило незамисливим, а што се догодило с његовом земљом, пронашао је излаз у Штурму и посветио му се готово махнито, ваљда у жељи да докаже, другима и себи, да није све црно и бело...

Највећи успех – титула – биће поновљена и много после њега, 2011. године, али Штурм ни тада неће бити европска марка, као што је то био пред крај Осимовог мандата, када је у јесен 2000. освојио прво место у својој групи Лиге шампиона, испред Ренџерса, Галатасараја и Монака (у другом кругу јачи су, ипак, били Валенсија и Манчестер Јунајтед), после чега ће уследити распродаја састава, Осимов одлазак и лагано пропадање, уз кокетирање са банкротом.

Штурм сада поново сања, и ниједан се тај сан не може замислити без диригента, макар овај то посматрао у тишини свог дома у Сарајеву, где његова супруга Асима бди над њим и пази да га не узнемиравају досадни обожаваоци и још досаднији новинари.

Сигурно ће се, ипак, потрудити да је превари, макар да чује резултат наредног кола, када Салцбург дође на Либенауер стадион, у дербију какав аустријски фудбал одавно није имао.

Град, кажу, поново живи за фудбал. А Осим у том граду има све. Све, сем улице.

Прошле године покренута је петиција да се једна саобраћајница назове по њему, али власти су биле упорне да после дебакла са Арнолдом Шварценегером – по планетарно најпознатијем човеку из Граца звао се стадион, али је преименован када је гувернерШварци подржао смртну казну у Калифорнији – ништа у Грацу не може да носи име живе особе.

Та широка улица, једна од најважнијих у престоници Штајереске, и даље се (макар ће тако бити док Штурм не узме нову титулу, па се поново сви сете да је и за њу, некако, најзаслужнији њихов и наш Ивица Осим, па бирократија устукне пред здравим разумом), назива Конрад фон Хецендорф штрасе.

А Франц Конрад фон Хецендорф – па ви сад реците да живот и Ивица Осим не пишу романе – био је аустро-угарски фелдмаршал, заповедник војних снага двојне монархије уочи и током првих година Великог рата, човек који се ватрено залагао да се Срби и сви други задрти Балканци с њима превентивно науче памети.

И човек који је, за разлику од нашег Швабе, своју каријеру окончао осрамоћен и суочен са поразима.

Извор: моззартспорт