Анализа - ЛЕ: Ђукић вс Николић - какав фудбал да очекујемо?

Први меч плеј-офа за пласман у Лигу Европе представља судар две различите тренерске концепције.

Фудбал 17.08.2017 | 18:30 Потпуно другачији један од другог.

Судар Партизана и Видеотона (21.00, РТС 1, ТВ Ареан спорт 1) није искључиво битка за европску јесени и згртање додатних 2.600.000 евра награде УЕФА, није то само ни прилика за афирмацију играча како се у колоквијалним разговорима потенцира, није ни оно „добро је то за српски/мађарски“ фудбал. Ово је, између осталог, прилика да видимо два супротстављена тренерска концепта оличена у идејама Мирослава Ђукића и Марка Николића.

И одмах да разјаснимо – иако јесу различити – погрешно би било актуелног стратега црно-белих доживљавати као тренера који занемарује значај одбране (и сам је рекао да она у модерном фудбалу потиче од офанзиваца, способних да „раде“ за екипу), као што би било неправдено доскорашњег шефа струке тима из Хумске стављати под обавезно у калупе дефанзивне тактике (није ли то доказао и у Видеотону, с којим је сваком ривалу ове сезоне дао макар по гол).

Опет, на основу онога што је виђено у досадашњем њиховом опусу, видимо да им је начин доласка до циља (а то је за сваког тренера победа) различит.

Ђукић инсистира на поседу лопте, који је углавном последица високог пресинга, затим дугој размени пасова и фудбалу надасве лепим за око. Чак и ефикасним. Можда се Гробари нервирају због неуобичајеног броја примљених голова (десет на девет утакмица), али је исто тако јасно да напад може да надмудри сваку одбрану, било да је преко пута Мачва или Олимпијакос (16 датих голова у досадашњем току сезоне). Испао је од објективно јачег шампиона Грчке, али зар целокупна спортска јавност није причала како је импресионирана тим новим стилом, с Ђукићем на челу, где је лопта често на половини противника?

Партизан са Ђукићем на клупи ниједан меч досад није почео у истом саставу, што сугерише да је повратник на тренерску столицу заговорник ротационог система у коме свим расположивим ресурсма даје шансу и држи их „будним“. Тако се дошло и до разноврсности у којој Партизан већ има седам различитих стрелаца за разлику од минуле сезоне кад су екипу махом вукли погоци Ђурђевића и Леонарда.

Један од утисака који остаје после мало више од месец дана такмичарског фудбала јесте да овај Партизан још упија његове замисли стицане током деценијског боравка у Шпанији и да ће му бити потребно време да заличи на онај тим из других шест месеци првог мандата. Мада је на добром путу.

На другој стани је Марко Николић. Доказао се као врстан такмичар. Па и тактичар. Његов Партизан можда није био вицкаст на терену, али је знао да извуче максимум из околности које му нису ишле на руку. Прво и основно, зато што доста полаже на дисциплину у игри, на обезбеђењу свог гола и на некој врсти ратничког фудбала, у коме мрежу ривала тресе у последњих десетак минута утакмица, а има и оно што тренери називају “план Б”. Што говори и о физичкој и менталној снази екипе и намери да се нешто мења на самом терену.

Николић је давно схватио да је „његово величанство резултат“ оно што чува тренера и то је принцип ког се држао од Рада, преко Партизана, Олимпије, а поготово у другом мандату у Хумској кад је освојио дуплу круну захваљујући серији од 37 мечева без пораза.

Код Николића се тешко улази у тим, али још теже из њега испада. Осим ако нису у питању повреде или суспензије, 38-годишњи стручњак је углавном веран почетном избору и то поверење уме да буде ветар у леђа играчима и ако им некад не иде. Плус, значајан сегмент његовог тренерског стила посвећен је прекидима. У одбрани се подразумевају, али треба знати да су црно-бели прошле сезоне 28 пута матирали ривале после прекида. У Видетону је за њихово извођење задужен Данко Лазовић, човек од Николићевогповерења.

Интересантно је да и Мирослав Ђукић и Марко Николић у биографији имају по једно учеће у групној фази Лиге Европе. Некадашњи селектор репрезентације је глатко прошао групу водећи Валенсију у сезони 2013/2014. (четири победе, реми, пораз), док је садашњи стратег Мађара возио Парни ваљак на јесењим утакмицама у УЕФА такмичењу 2014/2015. (два ремија, четири пораза). Уз напомену да су по једном били на добром путу: Ђукић 2007. кад га је избацила УЕФА упркос опште прихваћеном мишљењу да је Партизан тад игра најатрактивнији фудбал у последној деценији, а Николић на клупи Војводине 2013, кад је редом елиминисао Хиберијанс, Хонвед и Бурсу, да би испао од Шерифа на последњој степеници.

Оно што се, сагледавајући само утакмице на међународној сцени, може приметити јесте да су обојица боље резултате бележили у гостима. На пример, Ђукић је размонтирао Зрињски (6:1), а са Слепим мишевима тукао Кубањ у Краснодару (2:0), Сент Гален у Швајцарској (3:2) и Свонси у Велсу (1:0), а Николић умео да очита лекцију Хонведу у Будимпешти (3:1), Бурси у Турској (3:0), Нефчију у Бакуку (2:1), па и да овде омраженом Лудогорецу одоли у Разграду (0:0).

Мирослав Ђукић воли да напада, Марко Николић зна да се брани. Једина је штета што неће бити гледалаца да уживају у њиховом надметању, да на лицу места процене какав им се фудбал више допада.

И, да ли је све до приказа и(ли) резултата...

Извор: моззартспорт