Прича: Кад амбиције родитеља гурну дијете преко ивице...

У спорту је спас сине! Али тата, не иде ми се на тренинг. . . ! Каква је улога родитеља у развоју деце када своју амбицију “желео/ла бих да постанем први/а на свету” пренесу на мале спортисте и потисну њихову спремност и жељу да изговоре исте речи.

Тенис 07.08.2017 | 22:45 Савршено је јасно зашто лекари и психолози већини родитеља саветују да своје дете усмере на неки од спортова. Правилан телесни развој, стицање самопоуздања и дружење са другом децом су неки од главних аргумената за то.

Оно што није јасно је како и зашто родитељи рекреацију и здраву навику свог детета претварају у сопствену страст, а дете терају преко граница преко којих није спремно да иде – било физички, било психички. То је покушај који се пре или касније заврши лоше по осећања детета у перииоду док се формира. Како је тенис последњих година популаран, таквих примера је све више и поред тениских терена у Србији.

Притисак, несигурност због сваког следећег поена и страх да се не разочара родитељ који цупка поред ивице терена ствара контраефекат, а деца временом стварају одбојност према спорту који би требало да воле.

Тако се у конкретном случају тениса, од тениског бисера долази до 'случаја Бернарда Томића'. Разговарали смо са родитељем српске тениске наде Јоване Грујић, Марјаном, који из угла родитеља описује како функционише свакодневица једног тенисера већ у узрасту од 10 до 12 година.

Милиони на банковним рачунима, аутомобили, слава, јахте или друга материјална добра углавном се споља виде као 'кајмак' који су покупили врхунски спортисти у ономе чиме се баве.

Многи родитељи свесно или несвесно притискају децу да се баве спортом са оваквим циљем и у старту промашују поенту. Не виде да се у позадини тог успеха крије много ствари попут одрицања, напорних тренинга, среће као битног фактора, који се не поклопе увек ни јако талентованој деци.

Тада настају приче 'шта би било кад би било', али у већини случајева мали играчи једноставно дигну руке и рекет баце у жбуње поред терена, свесни да не могу да се надмећу и са противницима и са родитељима а на крају и са самим собом.

Родитељи ту не одустају, верујући да се контролом и уз мало вике може постићи бољи резултат и победити противник. Психолози тврде да млади спортисти морају да имају правилан 'троугао доприноса' у коме свој допринос успеху дају тренери, родитељи и сами мали играчи.

Када више интересовања за један спорт има код родитеља него код деце, тај троугао је у неравнотежи и изгледи за успех су мањи.

Јована Грујић има 11 година и најбоља је тенисерка Србије за узраст до 12 година. Таленат за тенис показала је још од шесте године када је почела да тренира овај спорт, али је веома брзо показала и вољу да се њиме озбиљније позабави.

До сада има десетине пехара, Куп Србије, а била је трећа и на свеетском првенству за децу до 10 година, Чемпионс боул пре две године у Турској.

“Ми смо Јовану послали у октобру прошле године на академију у Новој Пазови. То је права акдемија, са спавањем са кондиционим тренинзима, имају школу, долази наставница енглеског језика, имају предавања и преко скајпа, скроз профи. Нисам видео такву у Србији, а обишао сам доста. У Нишу има нешто слично. Долазе деца из Русије, Немачке, Аустралије. Ми смо је послали у октобру и немамо неки утицај на њу. Иде са тренером на турнире, тренер је води, тренер је гледа. И када смо је водили, нисмо је гурали био је њен избор. Била је тамо седам дана бесплатно, освојила неки турнир и остала”, каже њен отац Марјан Грујић за Б92.

Многи родитељи су свесни да је тенис веома скуп спорт, нарочито у Србији, а успех није загарантован чак и када новца има довољно. Међутим, када се новац неколицином добрих резултата стекне, онда се више ни не поставља питање да ли се тај спорт воли и због чега се игра, јер се то 'подразумева'.

Случај Бернарда Томића показује да то није тако.

“Немам тренутно физичких проблема, мислим да је тренутно ментални аспект проблем. Покушао сам да му разбијем 'моментум', али нисам пронашао ритам. Не знам зашто, али ми је било мало досадно да терену, ако желите искрено. Покушавао сам само да завршим и то је то”, рекао је Томић после пораза на Вимблдону од Мише Зверева.

Уследиле су критике Пета Кеша, Мартине Навратилове, Рене Стабс…

"Више ме не задовољава ни када освојим трофеј. Играо сам много финала, правио успехе, али сада немам мотивацију. Вимблдон је највећи турнир на свету, место где сам бележио добре резултате и то је то, више немам жељу. Био сам на терену само зато што сам морао, уопште нисам имао мотив за игром. Свеједно ми је да ли ћу доћи до четвртог кола на УС опену или испасти у првој рунди – исто ми је. Играћу тенис још 10 година и знам да после каријере нећу морати да радим ништа у животу", додао је Томић после турнира.

Тенис је суров спорт јер већ од раног узраста тражи да се деца одвоје од родитеља и буду препуштена тренерима. Ту можда и лежи разлог што је Томић са само 24 године већ рекао да се осећа 'маторо' на терену.

“Ја сам је питао 'ево овако ће ти бити сваког дана, да ли хоћеш?' и она је пристала, то је та прича. Нисмо је скроз пустили наравно као 'иди ти, ћао', знаш. Обилазимо је викендом, мајка се брине да ли добро једе, пратимо понекад тренинге преко камера које имају тамо на терену”, каже Грујић.

Међутим, тенис уме да буде још суровији када родитељи немају прави приступ, а до сада је у случају аустралијског тенисера било више навода о испадима Бернардовог оца, Џона Томића током турнира и тренинга његовог сина.

Томас Друе, који је пре неколико година био Томићев спаринг партнер, каже да је у једној ситуацији на тренингу Џон ударио Бернарда и да је овај заплакао.

Прича о испадима оца Бернарда Томића има више и видљиви су због тога што је тенисер познат. Проблем је што много често сличног понашања има и на турнирима у Србији, у млађим категоријама играча.

“О родитељима могу да причам пет дана, имаш родитеља свакојаких. Од тога да добацује деци, прича како да се понашају до… ма свакаквих. Имали смо и ми хиљаду ситуација са родитељима, али углавном останемо мирни. Добацује 'украла је поен', нешто каже намерно да поремети твоје дете и слично. Што си видео, ниси видео, пружаш подршку детету и то је то”, објашњава Грујић.

Таквих ситуација је мање када се играју квалитетнији мечеви против бољих младих играчица, додаје он, а јаз између деце која стварно желе да играју и која то не желе расте прилично рано.

"Али врло брзо падају деца после 11, 12. године и то се искристалише колико год родитељи учествовали у мечу, види се дете које боље ради, које је квалитетније. Нема ту шта да тражи никакав родитељ, џабе да се меша. Са 11, 12 година већ постаје озбиљна прича”.

Највише је током мечева коментара на суђење; ипак, “има и тога да родитељи кроз децу хоће да направе неко чудо или да зараде али све то брзо падне у воду. Не можеш ти да изгураш ту причу, ту мора да буде професионалац који стоји иза ње, тренер”, каже отац најбоље младе српске играчице.

Јована воли да гледа Серену Вилијамс, прати тенис у глобалу и познато јој је шта се догађало током Вимблдона и са Аустралијанцем хрватског порекла.

“Вероватно ме не волите, али реалност је да можете да сањате све оно што ја имам са 24 године. На крају дана, волели ме или не, свеједно ми је. Вероватно ћете отићи у свој дом размишљајући о свом аутомобилу или кући из снова, док ћу ја отићи да их купим”, рекао је између осталог Томић на Вимблдону.

Непосредна последица ове изјаве је губитак спонзора јер је Хед раскинуо сарадњу са њим, али она посредна и већа последица је што је послао потпуно погрешну поруку, свима који тек улазе у тенис као игру.

А какву је тек поруку слао отац Јелене Докић, Дамир док је притискао ћерку која је сматрана новом тениском краљицом почетком овог века? Не треба заборавити ни тај део приче једне од оних из реда "шта би било кад би било".

"Имам среће што сам данас уопште овде. Прошла сам много горе ствари него било ко други са Тура. Када прођете кроз тако нешто, тениски меч је најлакша ствар с којом се треба изборити", рекла је Јелена 2009. године у једном интервјуу.

"Борила сам се са тешком депресијом две године. Неколико месеци нисам играла тенис... Имала сам проблеме са свиме – килажом, менталним стањем... Баш сам тешко живела у тим тренуцима. Али сам се трудила да верујем, а Бог ми је био приоритет", рекла је још Докићева.

Јована каже да јој је овакав приступ неразумљив и јасно јој је да није добар. Прати мане играча на терену, али прати и њихово понашање ван њега.

“Она већ сада живи тенис. Криво нам је што није са нама, али боље и ту него да оде негде даље за сада кад погледаш. Недостаје и њој мајка, али брзо се навикла тамо нашла друштво. Има доста Руса, већ је научила руски да прича, има и симпатија”, кроз смех прича Марјан.

Док се афирмисани играчи готово олако одричу спонзора, они млађи морају да размишљају како до њих да дођу. Тако је и Грујићима помоћ до сада стизала са различитих страна, али је до сада у фокусу било само интересовање детета за спорт.

“Следеће године је битна Европа зато што улази у 12 година, тада креће да се игра озбиљна Европа. Требаће неких двадесетак турнира. Озбиљне паре су у питању, са тренером мораш да платиш од 500 до 1.000 евра. Пробаћемо следеће године да што боље одигра у Европи, па да се тражи неки уговор типа Вилсон, Најки и слично”, објаснио је Грујић.

Управо те године су прекретница коју би деца требало да превазиђу сама и да сама одлучују да ли су спремна на ту врсту одрицања или нису. А то са стране делује као поприлично рано.

Познати су случајеви многих кошаркаша који су почињали да играју кошарку са 15, 16 година па постајали врхунски, било је и фудбалера којима је то полазило за руком, али како се спорт приближава науци у којој се кроз статистику и математику проучава сваки детаљ, таквих случајева ће бивати мање.

Тенис је у том смислу посебно суров јер су кошарка и фудбал тимски спортови у којима играч није препуштен сам себи. Тенисери и тенисерке су принуђени да се боре сами са собом, колико и са противником са друге стране мреже, па је воља један од кључних момената у развоју. Њихова сопствена воља.

Разлика између “штета, могао/ла је да буде шампион” и “шампион/ка Гренд слема је...” често је само у томе колико ову другу реченицу жели да чује дете када први пут ухвати рекет у руке, а не колико их за своје дете жели његов родитељ.



Извор: Б92