Анализа: Ватерполисти - зашто нас никада нису изневерили?

Репрезентација живи, ватерполо умире! Спремали смо се за Лигу шампиона на половини базена, а на другој страни су била три рекреативца. Нисмо смели више јер би цео базен био скуп – то је укратко слика ватерпола у Србији.

Остали спортови 01.08.2017 | 23:30 С друге стране, ватерполисти су једина национална селекција која Србију никада није изневерила у последње две деценије.

Људи у Србији често кажу да мора само “да се умре и да се роди го”. Скоро без изузетка, на сличан је у спорту "морање" да српски ватерполисти са највећих такмичења донесу медаље.

Само оду и донесу медаљу? Не баш, ствари су мало другачије од тога, али 'Делфини' већ деценијама потврђују класу у ономе чиме се баве и у чему су најбољи на свету.

Било да се Србија припрема за Олимпијске игре у Атини, Пекингу, Лондону или Рију, када се поведе прича о томе ко ће нам донети медаље, одговор увек почиње са њима.

Сви остали спортисти су некако увек под “можда”. Њихов најновији успех је бронза у Будимпешти на Светском првенству. Пораз од Хрвата у полуфиналу 12:11, а онда победа над Грчком 11:8 и ново одличје.

Када се збирно узму сва такмичења, европска, светска првенства, купови и лиге готово је немогуће попамтити шта су све ватерполисти освојили само од краја деведесетих до сада.

У таквој ситуацији, рекло би се да клупски ватерполо цвета, а да су односи сениорске екипе са Савезом бајковити. Ни једно ни друго није тачно. Откуд нам онда толико медаља? Веома тешко питање које не нуди много логичних одговора.

"Мени је драго што већ сада имамо преко 200 пријава за камп и што ће толико дечака и девојчица доћи овде. Долазе деца са Новог Зеланда, Јужне Африке, Грчке, Израела, Румуније, Мађарске, Америке, Чешке", рекао је пре око месец и по дана за Б92 прослављени репрезентативац Никола Рађен приликом представљања свог кампа водених спортова у Врњачкој Бањи.

Он је додао и да кроз камп верује да може да допринесе развоју спорта.

"На овај начин мислим да могу много да помогнем, да могу да дам велики допринос. Треба неко да повуче праве потезе у овом нашем спорту јер не желимо више да слушамо информације о затвореним базенима, о угашеним клубовима, великим дуговањима пара, а најбољи смо у томе на свету", истакао је Рађен.

Нажалост, управо то је српска стварност. Као један од неславних примера се може навести рецимо град Пожаревац са годишњим буџетом већим од 4 милијарде динара, а у коме управа Културно-спортског центра не може да издејствује поправку корита отвореног базена у том граду.

Једно време је био актуелан и пројекат затвореног базена, али и он чека у некој фиоци. Разлог? Скупи су за изградњу и одржавање.

Увек је занимљиво истаћи како су Србија ии Мађарска доминантне у ватерполу, а ни једна ни друга земља не излазе на море. Проблем је у ономе Никола Рађен такође спомиње – да у Србији има све мање места за тренирање.

Током тражења локације за камп водених спортова обишао је више од 20 градова док услове који му одговарају није пронашао у Врњачкој Бањи.

Када имате шампионски ков играча из генерације у генерацију последњих двадесет година јасно је да проблем није у квалитету самих играча и тренера. Затварање базена и непостојање услова за тренинг су велики проблеми које не могу да решавају сами играчи и њихов стручни штаб.

"Видим да је актуелно по медијима да треба да препишемо мађарски рецепт. Ок, ја се слажем да Мађари имају беспрекорно функционисање и видели смо милион пута на самим такмичењима како се то одржава. Али што се ми не бисмо покренули из нулте тачке и направили неки наш бренд и заштитили га на тај начин”, поставља питање Никола Рађен.

То се код нас већ годинама не дешава. Пре четири године смо били сведоци да домаћи тимови доминирају на европској сцени када им се прикључи неколико српских репрезентативаца. Осим Партизана који је традиционално јак, титулу првака Европе је освојила и Црвена звезда, а Раднички из Крагујевца је такође био у врху.

Само неколико година касније слика је потпуно другачија. Прошле године била је актуелна информација да је Раднички у великој опасности од гашења.

"Клуб је у блокади од јануара. Тужили су нас један хотел и три играча. Ту није ништа спорно, имају право јер им се дугује. Од почетка године нико није примио плату, ни играчи, ни тренери, свима дугујемо. Ту је само Марко Мартинић који сада ради са децом", рекао је прошлог лета за ИнфоКГ Југослав Васовић, спортски директор крагујевачког клуба.

За функционисање клуба је потребно 20 милиона динара годишње што је по његовим речима немогуће обезбедити од спонзора. Због тога остаје опција да ли новац тражити кроз интернационалне кампове у које ће долазити деца из средина бољих платежних могућности када је већ ватерполо за нас један од скупих спортова.

Ватерполо клуб Црвена звезда био је угашен од 2007. до јануара 2010. године. Један од главних проблема након покретања је био простор за тренинг.

"Инали смо на располагању пола олимпијског базена, два сата ујутру за први тим и два сата цео олијмпијски базен за млађе категорије и први тим. Да би сви добили мало места на базену за организацију је потребан илузиониста, Дејвид Коперилд, напомињемо да Партизан на свом базену има неограничено сати и места на своја два затворена базена. Спремали смо се на пример, за играње финалног турнира Лиге шампиона на једној половини базена, а на другој половини су се купала три рекреативца, а ми нисмо смели да користимо више да нас не би више коштало. Због тога сада играмо на базену у Зрењанину”, пише између осталог у фебруарском саопштењу Црвене звезде.

Ако клупску несугласицу оставимо по страни, може се видети слика стања у коме се налази више клубова у Србији.

Док се од клубова очекује да се мање или више сналазе сами, пред почетак Светског првенства у Будимпешти, добили смо наговештај да није боље ни на организационом плану у Савезу. Капитен репрезентације Филип Филиповић рекао је да многи играчи нису задовољни односом на релацији челници Ватерполо савеза – играчи.

“Али, одлука је да не причамо сада ништа пошто нас чека јако битно такмичење и не бисмо то били ми да кренемо сада нешто да коментаришемо и зато вас молим да било кога од играча не оптерећујете”, рекао је Филиповић пре такмичења и додао “Постоји толики камен у стомаку и можда не би било фер да смо отишли са том горчином. Ја сам рекао, постоји нешто, али сачекаћемо да се заврши Светско првенство, да то пробамо на најбољи могући начин да одрадимо. Требало је у неком другом духу да будемо испраћени”, уз констатацију да 'Делфини' иду да освоје злато како би показали да се у Србији игра квалитетан ватерполо.

Ова чињеница није спорна ако гледамо резултате само у последњих десетак година.

Три светска злата, четири европска, три светска купа, десет светских лига, злато на Олимпијским играма у Рију, у Лондону и Пекингу бронза у Атини сребро… и још по неколико сребрних и бронзаних одличја са осталих такмичења. Међу њима је и најновија из Будимпеште.

"Увек смо заједно и када падамо и када се дижемо. Битно је да смо наставили серију, остали у врху.Били смо сами без помоћи и морамо да будемо спремни да нас то чека. Зато ћемо радити на менталитету подићни ниво игре да не зависимо од других. Немамо сада само ривала у базену већ је то шира прича. Треба бити скроман, бронза није мала ствар. Срећни смо због успеха, медаља је подстрек и опомена за наредни период", рекао је Филиповић после победе над Грчком у борби за треће место.

“Олимпијска медаља која је уследила после Рија по мом мишљењу није искоришћена на прави начин. Могу то слободно да кажем, мени овде долазе деца из целог света. У Врњачкој Бањи организујемо 'мало светско првенство' у ватерполу”, напоменуо је Никола Рађен.

Ватерполо ће и после Будимпеште по свему судећи остати енигма српског спорта – нити мање улагања нити бољих резултата. Колико је то одрживо у годинама које долазе постоји само један начин да се сазна, да ватерполо буде препуштен сам себи.

Ватерполо можда и јесте скуп спорт, али је после толико медаља и радости које је доне заслужио да постане и стратешки заштићени спорт у Србији.

Да су ватерполисти вино, чували бисмо их у најквалитетнијим бурадима, да су злато, у сефовима са најдебљим зидовима, да су заштићени рецепт имали би посебну етикету.

После њихових победа је отворено много вина, освојили су тону злата до сада, постали су заштитни знак свог спорта, али не и заштићени бренд у Србији. Једина етикета коју имају је етикета шампиона. Али, управо је та етикета она која им најбоље лежи и која их највише занима.

Због тога ће пред наредну Олимпијаду када некога питате ко ће Србији донети медаљу, одговор сваког почети са “Ватерполисти, зна се”.

Извор: Б92