Анализа: Не вријеђајте их, нису заслужиле то!

Делује да је дебакл у питању, али није баш тако. Наша девојке бориле су се као лавице, неке су играле повређене и ризиковале каријеру, али нису успеле. Можда више од овога није било реално после свих резова и промена.

Кошарка 22.06.2017 | 22:45 2013. полуфинале на Европском првенству у Француској
2014. четвртфинале на Светском првенству у Турској
2015. злато на Европском првенству у Мађарској
2016. бронза на Олимпијским играма у Бразилу
***
2017. осмина финала на Европском првенству у Чешкој

Ако бисмо рану елиминацију наше женске кошаркашке репрезентације са Еуробаскета, већ у баражу за четвртфианле, уз скор 1-3 и аутоматско губљење права наступа на наредном Светском првенству, посматрали кроз успехе које је ова сјајна генерација бележила претходних сезона, могли бисмо рећи да се ради о – дебаклу!

Али, исто тако, ако бисмо сагледали кроз какве је резове та иста репрезентација прошла рачунајући од прошлог лета и историјског успеха у Рију, што је можда био и зенит ове селекције, ако бисмо се подсетили да је екипу после шест успешних година напустила Марина Маљковић, да се капитен Милица Дабовић опростила од националног тима и да овог лета нисмо могли да рачунамо на натурализовану Американку, Данијел Пејџ, исти резултат из Прага могао би да се окарактерише као – реалност!

Да ли се ради о дебаклу под вођством искусног, али не тако давно постављеног селектора Стевана Караџића или је, ипак, реч о мање-више логичном следу догађаја на путу ка неким будућим успесима, јесте тема о којој се говори и треба да се говори, али оно чега не би смело да буде сада када медаље нема јесте – ниподаштавање.

Иако смо склони томе да глорификујемо наше спортисте када остваре вредан резултат, а онда их поштено извређамо ако се догоди да евентуално не понове сличан успех, у случају наших кошаркашица тако нешто било би неправедно и неумесно, јер поред свих пропуста и опоре и споре игре, девојке су се у Чешкој бориле као лавице и нису имале намеру да одустану ни у једној од четири утакмице.

Стога, један од лидера овог тима, Јелена Милосављевић, имала је пуно право када је уплакана, још у микс зони "Краловка" дворане у престоници Чешке, поручила да "не да на екипу и себе".

"Поносна сам на све девојке. Нећу дозволити да било ко лоше прича о нама, иако знам да како ће бити када се вратимо у Србију. Има толико људи који су нам били подршка све ово време и желим да се захвалим свима који су били уз нас. Надам се да никога нисмо разочарале", рекла је Јелена Миловановић.

"Не желим да тражим било какав алиби ни за шта. Једино стручни штаб и нас 12 девојака, односно 16 које су биле на целим припремама, знају кроз шта смо прошле. Знају како смо дошли овде, са 12 играчица које су колико-толико здраве, али које су биле спремне да оставе срце на терену. Ја знам да смо оставиле срце на терену од првог до последњег минута сваке утакмице", додала је.

"Хтеле смо да обрадујемо нацију, која је веровала да ћемо проћи даље. И ја сам, као капитен, веровала. Али, у каквом смо стању били... Можда смо могли мало више, али мислим да је ово наш тренутни максимум", рекла је Миловановићева.

Србија је поразом остала без шансе да се пласира на Светско првенство које се наредне године игра у Шпанији.

"Можда је ово и добро, можда је добро што нећемо играти на Светском првенству да би се цела екипа регенерисала и спремно дочекала наредно првенство Европе 2019. када ћемо пробати да се изборимо за Олимпијске игре", рекла је Миловановићева и нагласила да не жели да нико "дигне руке" од женске кошаркашке репрезентације.

"Ово није крај ове генерације. Ја не одустајем од ове генерације и не желим да било ко одустане. Била сам у сениорској репрезентацији од своје 17 године, пролазила сам кроз свашта... А девојке које сада имам част да водим су нешто најлепше што имамо. Ја сам поносна на њих. Не желим да нико дигне руке од нас, јер имаћемо ми и следеће лето, скупићемо се опет и опет ћемо радити. И надам се да ћемо се добро припремити за ту 2019, јер сматрам да можемо да наставимо наше успехе", рекла је она.

Ни Соња Петровић није издржала - и она је плакала после пораза од Летоније.

"Не могу да кажем да се нисмо бориле, али очигледно да није било довољно. Летонија је екипа која игра са доста енергије, а ми нисмо успеле ма колико се трудиле. Доста енергије смо потрошиле да се вратимо после лошег старта...", рекла је Петровић.

"Не знам... Шта год да кажем, сама себи нећу звучати паметно. Тако да немам неки коментар. Једноставно, очигледно да током турнира нисмо показале најбољу игру… Могу само да будем задовољна чињеницом да се заиста јесмо трудиле".

Иако повређена и недовољно спремна, Ана Дабовић борила се свим срцем ризикујући озбиљну повреду која би јој угрозила каријеру.

"Без обзира на то, могу да будем поносна на девојке. Људи знају кроз шта смо прошле, али само ми знамо за шта смо се бориле и да смо дале све од себе. Ево, Јелена не може ни да стоји од умора и повреда", рекла је Ана.

"Стварно смо покушале, дале смо све од себе. Жао ми је. Баш због тога што је било тешко, мислила сам да ћемо остварити виши циљ, а то је пласман на Светско првенство. Овде се завршава турнир за нас, али то није крај српске женске кошарке. Наставићемо да се окупљамо и да у следећим годинама покушамо да остваримо сличне резултате као у претходним", поручила је једна од најбољих кошаркашица Европе.

Девојке, уз вас смо и када је тешко!

Извор: мондо.рс