Дан кад је Србија покорила свијет: Шампиони, ЗАУВИЈЕК!

Поводом двогодишњице од освајања светске титуле МОНДО је разговарао са Вељком Пауновићем који је евоцирао успомене из финала, причао о свом сјајном односу са играчима, мотивацији, говору. . .

Фудбал 20.06.2017 | 21:45 И две године од освајања Мундијалита звучи невероватно реченица коју смо толико пута поносно изговорили да је у подрхватало у нама: СРБИЈА ЈЕ ПРВАК СВЕТА!

Тај 20. јун 2015. године заувек ће остати урезан у сећању нашег народа као дан у ком смо заиста били важни и велики. Пре тачно две године репрезентација Србије до 20 година је победила Бразил (2:1) после продужетака и подигла пехар намењен шампиону планете у том узрасту.

Прошло је 104 недеље од тада, смркло се и свануло 730 пута…

Како вам звучи да је то више од милион минута ваших живота? А како то да је преко 63 милиона секунди прошло од оног последњег звиждука судије на Новом Зеланду који је означио да нема нико јачи од нас?

Знамо, звучи заиста страшно. Да ли је могуће да је толико прошло од тада?

Невероватно је шта су све урадили момци Вељка Пауновића тог јуна далеко од Србије и колико су нас задужили. Није то само резултат, није то само понос што смо бољи од Бразилаца, није то само зато што смо прваци света - начин на који је то учињено вратио је веру у наш фудбал и показао да Србија може да игра лепо и да има победнички менталитет какав никада нисмо видели у овом спорту.

Много пута су нас фудбалери разочарали, било је ту свега и свачега: свађања, дурења, играња без залагања, али шта су све ови момци урадили - распаметило нас је.

Та борба до последње капи зноја, које да није било не бисмо ни били близу финала, тај трк после ненормалних напора, продужетака, пенала, ментално је исцрпљујуће и за најискусније, а камоли за децу.

Један од најзаслужнијих, а нећемо погрешити и ако кажемо најзаслужнији, мада то овај скромни човек не воли када се говори, био је селектор Вељко Пауновић који је са овим фудбалерима радио на свему. Научио их фудбалу, тактици, али и животу.

Поводом двогодишњице од освајања СП позвали смо га да још једном евоцирамо успомене на овај успех, а он, упркос обавезама, није рекао да је уморан.

Штавише, показао је какав је професионалац.

Како се он осећа сада када зна да је прошло толико времена?

"Искрено да кажем мислим да су ове две године заиста прошле брзо, али сваки дан се сетим тог предивног и прелепог искуства и помислим колику је имао важност за нашу земљу и то ћу памтити дуго. Надам се да ћу се још дуго сећати те титуле и тога како смо се осећали у том тренутку. Био је то свеокупан успех не само те генерације, већ и народа, после свега што смо прошли…", казао је на почетку разговора за МОНДО Вељко Пауновић.

Млади стручњак је казао да је то била генерација која је пажљиво селектирана и да је на крају тог незаборавног циклуса дошла и "круна" тог пројекта - титула.

Тешко му је да помисли да ће се и за 50 година наш народ сећати ове титуле као једне од најзначајнијих у историји нашег фудбала, а напомиње да се нада да се ова генерација, и оне које надолазе, неће зауставити само на овоме и да ће бити још радости.

"Надам се да ће се наш фудбал и на репрезентативном и клупском нивоу побољшати и да ћемо имати прилику да освојимо још неку титилу", казао је он и након уздаха наставио сам:

"Волео бих да је ово само почетак и да ћемо са овом генерацијом, и онима који долазе у будућим годинама, моћи да подигнемо још неки пехар. То је заиста тешко на сениорском нивоу, али шампион је увек шампион и кад се једном научи да се побеђује - то остаје навика!".

У недавном интервјуу са Иваном Шапоњићем читаоци МОНДА могли су да прочитају и да се Вељко Пауновић редовно чује са "златним орлићима" преко WхатсАпп групе, а нападач који је постигао неке од одлучујићих голова на том првенству казао је да се често "најежи" од порука бившег селектора.

"То су наше интимне ствари, поверљиве, како да кажем… Ми се чујемо с времена на време у тој групи и пре свега честитамо једни другима рођендане, успехе, овако пред важне догађаје попут титуле пошаљемо неки видео, фотографију и слично", казао је Пауновић и додао да је недавно послао једну фотографију да "појача оно што су направили" на Новом Зеланду, а казао је да су упркос мењању бројева телефона "преживели" и да су још у комплетном саставу у тој групи.

Међутим, тај однос са њима је и на још вишем нивоу.

"Питају ме за савете, али појединачно, не у самој групи. Драго ми је да се сете и потраже мишљење, а ја увек дам свој најискренији суд пошто желим да им помогнем да направе најбољу могућу одлуку у свом професионалном, а самим тим и у приватном животу", навео је Пауновић.

Могло би се рећи да је он њихов "други отац" или "фудбалски отац", у најмању руку, али Пауновић је и овде скроман и само истиче да је срећан што може да их посаветује.

А сада да се присетимо те финалне утакмице…

Играо се 69. минут када је маестрално "промењена страна", па је Живковић са десног бока одмах пронашао утрчалог Максимовића. Овај феноменални "клинац" је пребацио читаву одбрану и пронашао Станишу Мандића који у паду "решава" бразилског голмана. Каква еуфорија…

Није та радост дуго потрајала, Переира је "вратио" меч на почетак, и терао нас да "кидамо живце" док је Бразил осетио да може да преокрене.

Издржали смо, ови момци су научили да трпе и најтеже ударце, а онда је у том 118. минуту изведена најлепша и најважнија контра у историји нашег фудбала. Стефан Илић је на волшебан начин преварио чуваре по десној страни, додао је Живковићу, а овај из прве "лансирао" Немању Максимовића који као да је дух Милоша Теодосића ушао у њега постиже гол под огромним притиском.

Славље, и први кадар, Вељко Пауновић са малим осмехом и само подигнутим рукама.



Како је, дођавола, остао тако миран?

"Ха! Знате како, навијачи и играчи славе голове, а тренери победе и титуле", одмах је Пауновић рекао невероватно мудру реченицу које се често не држе ни много славнији тренери.

"Док се игра утакмица, а то сам рано научио и иде инстиктивно са тренерским задатком, мораш да си фокусиран за све што може да се деси. Сведоци смо шта је све могуће у три минута. Најбољи пример је меч Бајерна и Манчесстера на Камп Ноу у финалу Лиге шампиона. Једноставно, водио сам се инстиктом и остао миран", казао је Пауновић који је тако пренео ту мирноћу и на играче.

А након тога пад на колена, мушке сузе и јецање Вулета Јовановића, загрљаји момака који су урадили немогуће, славље на трибинама и терену и - подизање пехара

Казао нам је Пауновић и да је погледао више пута тај меч, али и испричао занимљиву ствар.

Он је направио специјалан видео клип са одабраним исечцима утакмице Србија - Бразил, са музичком подлогом из филма Роки (Билл Цонти - Гоинг то дистанце) која га инспирише и у Чикагу, где је сада тренер истоименог клуба, и пушта је готово пред сваки меч овог тима.

Ако то мотивише њега - шта рећи за говор из свлачионице пред Бразилце који је максимално мотивисао његове играче? Делује као да је данима писао и бирао речи које ће им рећи.

Сећате га се?



Али, није, то је, просто, "изашло" из њега.

"Не, веровали или не, али говор је изашао из мене у тренутку пред саму припрему за утакмицу. Имао сам само на папиру написано мотивација. То је било поред онога технички и тактички…", казао је Пауновић који је у та два фактора надиграо Бразил, а од колике је важности био говор?

Занимљиво, рекао нам је, да после свега што се дешавало након освајања титуле, еуфорије, дочека на Скупштини, и уопште тога што нису имали заједничко дружење - није стигао да их пита.

"Баш ме сад интересује кад си рекао, питаћу их!".

Нажалост, тог окупљања никако да буде. Фудбалери и стручни штаб су "раштркани" по целом свету и тешко је уопште пронаћи термин који би свима одговара. Вељко истиче да је проблем и то што његово првенство (МЛС) траје током лета када већина иде на одморе.

"Такво једно окупљање би требало да се организује, али не само са тим момцима који су ишли на то првенство. Ту мислим и на све оне који су учествовали у том пројекту, а отпали су због повреда или јер им клубови нису дозволили. Сви припадају том окупљању!".

Србија више није "власник" титуле Мундијалита пошто је Енглеска славила у Јужној Кореји.

Преотели су "круну" нашим момцима који је, нажалост нису бранили, а Пауновић истиче да му је ово такмичење заиста прирасло срцу и постало његово омиљено, па је испратио.

"Свакако да је штета што се нисмо пласирали, није било лако, али није било лако ни за претходне генерацје. Такмичити се међу 52 репрезентације, много је теже у односу на друге континенте, ту су Немци, Шпанци, Французи и тако даље. То су водеће селекције на светском нивоу и практично је немогуће за земље које немају инфраструктуру да се такмиче са њима".

"Ми смо успели, али је јако тешко и увек ће бити", подвукао је он.

Многи су очекивали да ће он наставити рад у ФСС и да ће преузети младу, неки чак и сениорску репрезентацију Србије, али Пауновић је истакао да је њему потребно још много да учи како би се прихватио таквог изазова. Као земљу у којој види напредак изабрао је Сједињене Америчке Државе.

Тако је већ као фудбалер наступао за Филаделфију и причао да је био срећан у том периоду живота, а сада као тренер ужива у Чикагу где води "Фајр".

У првој сезони тим је био међу лошијима, али за разлику од неких других земаља - у САД се верује у реч "пројекат" и схвата да је он могућ само на дуже стазе. Стога је ове године друга прича и Чикаго је међу најбољим и најатрактивнијим клубовима МЛС лиге.

И то није случајност.

"Ми смо свакако прошлу сезону жртвовали како бисмо довели играче које желимо и за које су потребни финансијски услови. Довели смо играче које желимо (Швајнштајгер, Николић) и које имају менталитет да побеђују, а самим тим и наши апетити расту. Први циљ је да уђемо у плеј-оф, а после ћемо поставити нови циљ. Има много да се игра и морамо да наставимо да држимо амбијент око свлачионице и са добрим радом верујем да ћемо успети у ономе што смо замислили", закључио је Пауновић.

Па, Пауне, хвала ти и срећно!

Извор: мондо.рс