Зворник - Град проклете Јерине

Ништа се поред ријеке Дрине не мијења тако брзо као градови. Оно што је некада било велико и знаменито засјенила су ововремена здања, а оно што је у давна доба било подграђе или периферија сада је у неким градовима центар. И обрнуто. Стара здања - градине и утврђења заборављени су и напуштени. На некима је остао по који камен, натрули зид и у њему порозор. . . Остале су, додуше, приче о њима.

Република Српска 17.06.2017 | 17:55 У свим причама о ријеци Дрини и њеном Подрињу помињу се виле нагоркиње и виле језеркиње, затим стасити младићи и чедне дјевојке, те распојасане роспије и љубав у дућану, лађе и лађари, похаре и браниоци, и нападачи и силници...

Ма колико приповиједања била бајколика и мила, ипак старе зидине - чудесна дјела старих неимара, и даље својом ћутњом о давнинама збуњују. Нека и опчињавају. Ниједан камен не збори. Неће да каже ни чија га је рука клесала, који га је неимар уградио, ко га палио и рушио, ко се уз њега пењао... Ништа.

Камење ћути вијековима. Зна добро историју, али је не прича. Путнику намјернику као да вели нека је сам одгонетне. Камен је веза међу људима - понекад и читав миленијум. Веза скоро до давнине давне, до тамнине тамне. Људи су смртни, а камен је вјечан. Спаја - и нападаче и браниоце, и уходе и јавке, и љубав и коб. А неће да прича иако су сви они, и све то, редом нестали. Однијеле их давнине, тишине и магле.



Самује камење на врлетима, оштрином дере облаке и цијепа их у повјесма. Дружи се са орловима, маглама, вјетровима... А говорити неће.

Поред Дрине много је старих камених градова: Ђурђевац на ушћу и Вратар у кањону Сутјеске, Борац изнад Праче, Бродар на ушћу Лима, Добрун на Рзаву, Хртар на Жепи, Соко изнад Трешнице, Кушлат на ушћу Зеленог Јадра у Дрињачу, Перин на Удрчу, зворнички град... И сваки камен ових старина ћути.

А кад камен ћути, царује машта и за све има одговор – градове и кулине градила је Јерина, жена Ђурђа Бранковића - Проклета Јерина. Можда је тај надимак неправедно наметнут Ђурђевој жени, али народ не прашта.

Ђурађ Бранковић кулуком је градио Смедерево и народ му се осветио причом о његовој незајаживој и уклетој жени Јерини. Сви ови градови поред Дрине грађени су кулуком и муком, као што је то чинио и Ђурађ Бранковић, па је остало у колективној свијести Подринаца да их је све градила проклета Јерина.



Стари зворнички град и сада се помиње као Јеринин град. Постоји легенда да је Јерина наредила да се камен за градњу доноси, додавањем из руке у руку, из каменолома код села Вилчевића, дванаест километара удаљеног од Зворника.

И то је било мало прелијепој Гркињи - господарици Јерини, па је наређивала да јој сваке вечери у ложницу доводе стасите младиће да проведу ноћ са њом. Ујутру их је задовољена блудница бацала са највише куле, кроз нека тајна врата у Дрину.

Чинила је тако све до краја градње града, а онда се једне вечери намјерила на јунака Вука Југовића. Блудила је са њим цијеле ноћи, али ујутру, када га је хтјела бацити низ литицу у Дрину, млади Југовић ухватио ју је рукама око паса и повукао је са собом у амбис. Тако је блудница Јерина завршила у смарагдној ријеци, која и сада бучи подно зидина старога града, који се још назива и Ђурђев град, јер постоји вјеровање да га је заиста зидао сам Ђурађ Бранковић и да је уистину његова блудна жена, у вријеме градње, користила и љубила младе момке из Подриња.

И томе ћути камен зворничког града. Ћути о томе, али и о много чему другоме - као да вели: долазили су ми многи људи, па отишли. Отићи ћете и ви са маглама, са тишином и даљинама.
У Подрињу када почне прича о мостовима и ћупријама, старим градовима и градинама, кулама и кулинама, а о давној давнини посебно, незаобилазна су и вјеровања у виле и онострана бића. Сви би се радо одрекли вјеровања о свачему оностраном, али никада о вилама.

Дрина и Подриње нераскидиво су везани за виле, јер се вјерује да у овој ријеци и њеном приобаљу одвајкада обитавају виле бродарице, нагоркиње, језеркиње, облакиње, загоркиње... Без њихове помоћи нико на Дрини није могао ништа саградити - ни мост, нити град, кућу или чамац. Сплав посебно.

Постоји велики број топонима уз и низ Дрину везаних за виле - вилинска кола и игралишта, вилине власи, вилински град, Вилењак планина, Вилински поток у Горњој Ковиљачи... Није онда ни чудо што је Симо Милутиновић - Сарајлија Дрину и Подриње назвао вилинском земљом - слободарском земљом.

Сарајлија је први тврдио да Дрину настањују виле загоркиње, нагоркиње, облакиње, језеркиње, бродарице и друге. Оне су, према мишљењу Сарајлије, родиле и млијеком задојиле наше главне јунаке из народних пјесама и тако им дале натчовјечанску снагу: Марка Краљевића на Дурмитору у граду Прилитору, Обилића на Шарган планини... Виле су родиле и задојиле и Рељу Крилатицу, Бановић Секулу, дијете Грујицу, Љутицу Богдана и многе друге јунаке.

Народ у Подрињу вјерује да се истинска слобода може наћи не у пребивалишту змајева - како то вјерују у другим крајевима - него баш у пребивалишту вила, у њиховом завичају. У Подрињу - у вилинској земљи. У Земљи виловитој.

(БН/Тихомир Несторовић)