Дјевојка платила туђе дугове

Мала, обична продавница у махали или селу, у савремено доба глобализације, супротно свим економским логикама, опстаје.

Босна и Херцеговина 17.06.2017 | 11:31 Вјероватно је Балкан по томе изузетак. Један од разлога што не губи интерес муштерија јест чувена “тека за вересију” купаца финансијски немоћних да одмах плате, углавном основне животне потрепштине.

Власници тих и таквих трговина имају посебну дефиницију за свој начин рада.

“Ми смо они који одржавају социјални мир у земљи. Купци који немају новца у датом тренутку не могу отићи у велике тржне центре. Дођу нама и упитају могу ли узети робе у вриједности 100 КМ. Одобримо им, купе и убрзо измире дуг. Сљедећи пут питају за 150 КМ. Дамо им и тако се то вуче”, каже Алмир Гарагић, чија је супруга власница мале трговине у Арнаутовићима поред Високог.

Управо у ту радњу четвртак је дошла једна дјевојка са специфичним захтјевом упућеним радници Селми Ковач, која се затекла у смјени.

Одлази странац и толико добра иза себе оставља.

“Тај 15. јуни за мене је најсретнији или најтужнији дан. Мјесец рамазан, мјесец даривања. У 16:30 у радњи миришу топли сомуни и дају посебну чар. Гледала сам на паркинг како долази ауто и излази особа коју никада нисам видјела ни чула. Улази у радњу и, не представљајући се, пита за власнике. Благо, тихим гласом, пита ме да ли дајемо робу на вересију, имамо ли дужника и чувену теку. На моје зачуђено ‘да’ одговара како би жељела да је очисти до момента њеног уласка у радњу, како би сви дугови били регулисани. Код мене шок и невјерица. Питам се да ли су то они добри људи за које смо чули да постоје, али се не срећу. Сви су ми осјећаји били помијешани, а свеска ријешена!

Одлази странац, а толико доброга оставља иза себе. Желим јој свако добро, а у исти моменат размишљам како рећи муштеријама да нема дуга и какву ће то реакцију изазвати. Како сам некоме говорила да више немају дуга, тако су ме гледали у невјерици. Било је суза и загрљаја од којих ми се срце цијепало. Нека ово буде огледало да увијек треба дијелити и чинити добро. Нека Узвишени награди особу или особе највећом наградом на оба свијета”, каже Селма, додавши како се нада да ће вересија-свеске коначно нестати.

Њену причу потврђује власница радње и износи свој поглед на несвакидашњи догађај:

“Када ми је дјевојка то рекла, искрено, нисам могла вјеровати. Узела сам двије свеске, изашли смо испред радње и почели сабирати. Дошли смо до цифре од 4.400 КМ. Све је измирила до посљедње марке. Мени су сузе потекле. Не могу рећи да ми није до новца. Одмах сам у себи помислила: 'Боже, чиме сам заслужила да ми се то деси?' Није то мала ствар, прекрижила сам више од стотину дужника. Дјевојка која је платила њихове дугове усликала је свеску, поздравила се и отишла. И кажем: да им Алах да све што се пожељети може! Здравље, па све остало. Зар још постоје такви људи? Не могу ријечима објаснити како су мене обрадовали, а онда могу мислити како су обрадовали толики народ”, прича и данас изненађена Хабиба Гарагић, власница радње која послује од 2007. године. Каже како су купци измиривали своја дуговања, али да их увијек изнова направе.



У радњу у том тренутку улази Омер Бабић, комшија и редовни купац. Слуша о чему разговарамо и нуди своје размишљање:

“Свака му част! Ко год да је. Нека му Бог да још толико! Ја нисам био дужан и уписан у свеску, али ми је драго због народа.”

Сад се лакше дише

Слична ситуација била је и у наредном селу, Уворићима. Власница тамошње трговине Мирзета Трако описује један дан који ће ипак имати своју специфичност.

“До мене је дошла радница казавши како је у радњу ушла дјевојка и питала дајемо ли робу на вересију и уписујемо ли у теку. Потврдно сам одговорила, мислећи да она тражи да узме нешто робе. Од мене је тражила да види теку и да саберемо цифре. Нисам знала како да се поставим. Ко је она и шта хоће? Није ми се ни представила. Почела сам сабирати и када смо дошли до 2.010 марака, стала сам и рекла да је то то. Нисам дала да непозната особа види имена из теке, због комшилука. Извадила је паре и отишла. Ја сам остала сва изгубљена, у шоку. И сада сам”, поручујући да нико од бивших дужника до момента нашег доласка није упознат да је обрисан из теке.

Ми смо имали више среће у комшилуку. Срели смо средовјечног мушкарца који стидљиво говори о јучерашњем акту доброчинства. Не желећи да се спомиње његово име, каже како “сада лакше дише и како ће запамтити овај рамазан”, дижући руке у знак захвале Узвишеноме и анонимном донатору.

Слична ситуација је била у још 10-ак радњи на подручју височке општине. Неке од радњи већ су на излоге истакле поруку онима из “тека” да је њихов дуг измирен.

Сада, кажу, чекају реакције, а не сумњају да ће се тек нагледати сретних лица.

Такође кажу да је дјевојка ишла од радње до радње и све што је хтјела рећи о донатору јест “да жели да се поштује жеља онога ко такве ствари ради и да се обратимо радњама по цијелој општини”. И тако ова (не)завршена прича кружи височком чаршијом и околином, остављајући људе у размишљању. Можда јој је то и циљ?

(Балканс.аљазеера.нет)