Интервју - Пажња, говори фудбалски витез...!

Данашње клинце бих због Инстаграма лупао бејзбол палицом!!! Велики, емотиван и фантастичан интервју Данијелеа Де Росија о свим детаљима из каријере, односу са Тотијем, данашњим фудбалерима, својој игри и квалитетима, неправдама, љубави, “погрешној одлуци” да остане у Роми, очима пуним суза, позивима да из Шпаније и Енглеске и жељи да заигра у највећем дербију на свету.

Фудбал 28.04.2017 | 23:10 Чекати 16 година на капитенску траку у једном клубу, може само неко коме је много стало до тог клуба и ко истински воли тај клуб. Познати су митови о легендама које су целе каријере провеле играјући за један клуб попут Малдинија, Тотија, Гигса,Пујола, Џерарда…

Међу њих спада и Данијеле де Роси. По фудбалској магији, никада није био баш калибарТотија. Али је реч о јединственом витезу у свету фудбала и једном од најбољих италијанских фудбалера у овом веку.

“Између мене и Франческа никада није било ривалитета. Није ни могло да га буде. Оно што је Франческо дао фудбалу је нешто немерљиво. Он је уникат и феномен који траје 25 година. дао је 300 голова и наравно да га сви воле. Ја нисам играч који је у стању да постигне 300 голова и нормално је да ме сви не воле. Нисам Лео Меси који може да потезом реши меч, али када сам у доброј форми могу да правим разлику на терену. За моју врсту игре, јако је битно да сам физички спреман и да имам саиграче који ме подржавају на терену. Ја сам шраф у машини”, каже Де Роси у великом интервју у којем је оголио све детаље и истине из каријере.

Целу каријеру је посветио у Роми за коју је дебитовао у сениорском фудбалу далеке 2001. године. У Роми је стекао надимак Футуро капитано. У преводу Будући капитен јер се очекивало да ће Тоти раније завршити каријеру, а да ће траку наследити управо Де Роси. Судбина је хтела да Де Роси остане годинама у реду за траку и да је можда никада не дочека. Наравно, носио је он траку као заменик капитена, али никада није био број један.

“То је лака ситуација за мене. Људи около су увек потенцирали ту причу и причали о томе да ли Тоти остаје или иде, да ли ћу добити капитенску траку и тако даље… Али ја се никада нисам потресао. Не треба ти трака да будеш капитен. Можеш бити прави капитен и као заменик ако се тако понашаш”.

Однос са Тотијем је био као између оца и сина, а временом се претворио у онај између старијег и малђег брата.

“Током ових 16 година у Роми дозвољем ми је луксуз који је ретко ко имао: Да живим и одрастам уз идола. Када је требало да станем уз њега и браним га на терену од противника - бранио сам га. Када је требало да устанем и да се свађам са њим - свађао сам се. Када је требало да му покажем дивљење - показао сам га. Када је требало да му кажем да је идиот - рекао сам му. То је привилегија коју нико није имао у Риму. Овде ако кажете да је Тоти лоше завезао пертле, то је као да сте увредили Краља. Ја сам имао луксуз да смем то да му кажем”.

Попут Тотија, заклео се на вечну љубав Роми и изабрао да са Вучицом сања трофеје, уместо да их осваја у Реалу, Челсију, Јувентусу или осталим великанима који су га обасипали златом само да потпише за њих. Погтово су Флорентино Перез у Реалу и Мурињоу Челсију чупали косе због Де Росија…

“Једино за чим могу да жалим јер сам целу каријеру провео у Роми је то што нисам успео да осетим атмосферу играња у Шпанији или Енглеској. Волео бих да сам осетио како је то тамо. Али одлазак из Роме би ме више повредио него сазнање да сам пропустио шансу да играм у Ел Калсику или да играм на прелепим енглеским стадионима. Било је година када је телефон хтео да ми експлодира од позива разних клубова. Тренери су ме звали, председници нудили бланко чекове… Али на крају дана би само помислио колико би се ужасно осећао да одем из Роме. Могао сам да играм у финалу Лиге шампиона, у Ел Класику, у Премијер лиги… Али највише од свега после играња за Рому, желео сам да једног дана обучем дрес Боке Јуниорс и заиграм на Бомбоњери у дербију против Ривера”.

Де Роси покушава да објасни остатку света зашто је целу каријеру посветио Роми.

“Свестан сам да је мој такав избор био “погрешан” са професионалне стране, али људи то не разумеју… Многи то поистовећују са алтруизмом, са љубављу према дресу и клубу, али то је само један део… Други део је да је мој избор био егоистичан јер ми је било потребно да играм за Рому. То је моја храна. То је физичко и емоционално задовољство када обучем дрес Роме. Било је година када сам могао да одем. А онда би закорачио на терен у дресу Роме, погледао бих около и очи би ми се напуниле сузама када би само и помислио да би то могао да ми буде последњи меч на Олимпику. У тим моментима сам схватао да не могу да живим без Роме…”

Де Роси је прошао пут од “мезимчета” у свлачионици до онога који је треба да буде пример младим играчима.

“Када сам ја почињао пре 20 година, време је било другачије. Од тада се фудбал променио. Људи су се променили. Наравно да ме неки млади играчи нервирају. Сада неки клинац од 20 година има више пратилаца на Инстаграму од Месија. Када их видим како каче видео снимке из свлачионице на Инстаграм пре утакмице, дође ми да их полупам бејзбол палицом. Али имају само 18 година и за 20 година ће и њих исто тако  нервирати неки момци од 18 година и ухватиће себе како се жале на њих. Причаће како су они некада имали Де Росија у свлачионици који би их разбио у парампарачад да су урадили нешто тако”.

Ромин великан се дотакао и прича о великим зарадама фудбалера.

“Фудбалери данас често пробегавају популизму. Фразе попут оних: “Ово наше није прави посао, прави хероји су они који устају у пет ујутро и и ду на посао” су прежвакане.  То јесте истина, али мислим да је постало досадно да то стално причамо. Нисам ја ту да судим колико ко зарађује. Мене плаћа приватник који од мојих партија зарађује одређене приходе. То је иневстиција као и свака друга. Да ли играчи зарађују превише? Да, наравно! Али зависи како гледате на то. Да смо рођени у Америци и играмо бејзбол, вероватно би зарађивали још више. Али ово није лака зарада”.

Једног дана жели да постане тренер. А имао је од кога да научи…

“Имао сам срећу да радим на неким од 10 најбољих тренера на свету попут Спалетија, Контеа и Луис Енрика. Али ако бих почео да се бавим тренерским послом, прво бих позвао некадашњег саиграча Пепа Гаврдиолу и замолио га да ме псути да гледам његове тренинге. Волео бих да постанем тренер. Можда не у скорије време, али једног дана свакако”.

Де Роси има и негативна искуства са тренерима…

“Ако бих рекао за неког тренера да ме није волео онда је то Здењек Земан. Не мислим да је био непоштен, само је имао своју филозофију. Он је форсирао тада младог Тахцидиса за којег је мислио да може више да пружи. И на свакој конференцији су га питали зашто не игра Де Роси. А он је сваки пут одговарао да имам 30 година и да нико не жели да ме купи, па зашто бих онда играо. Нисам се секирао, провео сам годину дана у тишини. Схватио сам да ни посао тренера није лак”.

Сада када се Тоти спрема за пензију, и Де Роси би могао да напусти Рому с обзиром да се све чешће најављује његов одлазак у МЛС лигу.

“То је нешто што ће се десити пре или касније и са чиме ћу морати да се суочим. Али тренутно о томе не размишљам. Желим још да играм и 100 одсто сам сигуран да могу. Неки играју до 40 године, неки заврше раније. Ја сам за средину. Желим да достојанствено завршим каријеру и повучем се док још могу да играм врхунски. Ако видим да нисам спреман и да не могу да пратим саиграче, завршићу каријеру. Али још се осећам јаким, још се осећам као фудбалер. И даље прилазим обавезама као онај младић пре 25 година. Некада сам био експлозивнији, али сам данас конкретнији и искуснији”, истакао је Де Роси у великој исповести. 

Извор: моззартспорт

ФОТО: Ацтион имагес