Коментар: Примјер Ненада Милијаша - фудбалски хедонизам и коцкање минулим радом!
Није то ни емоција, ни страст, ни оданост, није то ни она најфинија дечачка љубав. Није то ни улудо бацање масне кинеске плате...
Фудбал 02.02.2017 | 23:30
Они који добро познају некада стандардног репрезентативца, који је у ери селекторовањаРадомира Антића у националном дресу имао у рукама и срп и погачу, знају да је он ретка ендемска биљка. Способна да успева само у специфичним и њему погодним условима. То би у практичном примеру значило следеће: сентенцу да је форма пролазна, а класа вечна левоноги бомбардер из Земуна може да демонстрира само у окружењу која га чини срећним. Тачније, јако срећним.
Делује као изанђала филозофска мисао, нетипична за фудбалски свет, али Ненаду Милијашу је за срећу потребно баш мало. И сада у јесени професионалне каријере, после свега што је преживео у арени Премијер лиге, на далеком истоку, Црвеној звезди и Турској, некадашњи (а можда и будући) капитен црвено-белих воли чашицу разговора с комшијама из породичног дворишта у којем је одрастао. Обожава да с другарима из детињства седи у алтернативним земунским локалима и понаша се као сав нормалан свет. Просто, жели и даље да буде на својој територији, посебно у периоду када га за родни град и Србију вежу најјачи емотивни породични ланци.
Сав тај хедонистички луксуз Милијашу пружа клуб који једино воли – Црвена звезда. Отуда је све аргументе против повратака бацио на страну, још када је обавио телефонски разговор с актуелним шефом стручног штаба и чуо да је потребан овом тиму.
„Имао сам неке понуде из Европе, али није то – то. Овде ми је најлепше, срећан сам, посебно јер сам играо дуго у иностранству. И што је најважније, без лажне скромности, мислим да могу да помогнем. Јер и даље желим да играм фудбал и уживам у њему. Биће оних који можда сматрају да нисам потребан, али навикао сам да се носим са тим”, поручио је пре неколико дана Ненад Милијаш док се чекала верификација његовог повратка у Црвену звезду.
Уме Милијаш, на класичан земунски начин који могу да разумеју и људи из круга „двојке", да тера шегу са окружењем, али и да се шали на свој рачин речима да му је остало косе још за два прања. Алузија на године и податак да је одавно раситнио четврту деценију можда може да забрине навијаче. Јер Ненад Милијаш сигурно није онај исти играч као лета 2005. године када га је регрутовао Валтер Зенга и у њему препознао квалитет и појачање за титулу. Тачно је да воли да се шали са својим брзиниским и тркачким способностима, али има освајач пет трофеја са Црвеном звездом квалитете које могу да се упореде с вожњом бицкла. Та лева нога, тај уникатни прекид, то гажење лопте када се ривалу уваљује лакат и задњица, а лопта се чуве као у швајцарском сефу, никада не може да застари, да се офуца и – заборави. То је просто ненаписано фудбласко правило. Како класа која је вечна.
Можда и због тога Ненад Милијаш пуца од самопоуздања и верује да ће бити од јако велике помоћи у походу на дуплу круну. Вероватно је и због тога заборавио кратке секвенце хорор филмова чији је главни јунак био у два мандата у Љутице Богдана.
Преживео је много тога лепог, освајао трофеје, али и доживео приземне увреде после промашеног једанаестераца против Черномореца. Мада је дефинитивно то био најпроблематични део његове каријере када је лопта, његов вековни пријатељ, почела да га издаје. Био је под сумњом, али снагом воље се вратио и заслужио да уз ретке почасти поново оде са Маракане. Доживео је да када навијачи Црвене звезде кажу "КЕП" мисле Ненад Милијаш. И ту је у питању урођени квалитет, спонтаност карактера и квалитет да буде вођа. И то у тиму где су играле ретке ауторатативне зверке попут Николе Мијаиловића, Сава Павићевића и Милоша Нинковића.
Уз велико поштовање Александра Луковића и овом тиму Црвене звезде је потребан истински вођа, пандан Саши Илићу у Партизану. Неко ко ће допустити млађим и талентованим играчима да се нашале с њима, али у исто време и да стрепе када помисле на јефтин, али јако важан дечачки грех који може да их одведе на странпутицу. Већ одавно продати Лука Јовић и Марко Грујић знају о чему је реч.
Гледајући искључиво фудбалске параметре, онако на прву лопту, Ненад Милијаш је потребан овој екипи. Ако ништа друго коначно ће, после одласка Луиса Ибањеза, црвено-бели добити играча са изражено добрим прекидом. Добра полазна основа, мада ће навијачи најтрофејнијег српског клуба бити на озбиљној провери, ако Милијаша у првом тренутку не буде слушала лопта. Просто, много тога је он ставио на коцку, јер је у Србији последњи утисак најјачи.Поготово код људи са западне трибине Маракане који не признају минули рад, него траже партије проткане сјајним головима и спартанском борбеношћу.
Отуда би био грех очекивати од Ненада Милијаша да сам узме лопту, издоминира и прекидима донесе титулу.
Јер он је фудбалски хедониста који некад мора да се чека...
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар