Komentar: Primjer Nenada Milijaša - fudbalski hedonizam i kockanje minulim radom!
Nije to ni emocija, ni strast, ni odanost, nije to ni ona najfinija dečačka ljubav. Nije to ni uludo bacanje masne kineske plate...
Fudbal 02.02.2017 | 23:30
Oni koji dobro poznaju nekada standardnog reprezentativca, koji je u eri selektorovanjaRadomira Antića u nacionalnom dresu imao u rukama i srp i pogaču, znaju da je on retka endemska biljka. Sposobna da uspeva samo u specifičnim i njemu pogodnim uslovima. To bi u praktičnom primeru značilo sledeće: sentencu da je forma prolazna, a klasa večna levonogi bombarder iz Zemuna može da demonstrira samo u okruženju koja ga čini srećnim. Tačnije, jako srećnim.
Deluje kao izanđala filozofska misao, netipična za fudbalski svet, ali Nenadu Milijašu je za sreću potrebno baš malo. I sada u jeseni profesionalne karijere, posle svega što je preživeo u areni Premijer lige, na dalekom istoku, Crvenoj zvezdi i Turskoj, nekadašnji (a možda i budući) kapiten crveno-belih voli čašicu razgovora s komšijama iz porodičnog dvorišta u kojem je odrastao. Obožava da s drugarima iz detinjstva sedi u alternativnim zemunskim lokalima i ponaša se kao sav normalan svet. Prosto, želi i dalje da bude na svojoj teritoriji, posebno u periodu kada ga za rodni grad i Srbiju vežu najjači emotivni porodični lanci.
Sav taj hedonistički luksuz Milijašu pruža klub koji jedino voli – Crvena zvezda. Otuda je sve argumente protiv povrataka bacio na stranu, još kada je obavio telefonski razgovor s aktuelnim šefom stručnog štaba i čuo da je potreban ovom timu.
„Imao sam neke ponude iz Evrope, ali nije to – to. Ovde mi je najlepše, srećan sam, posebno jer sam igrao dugo u inostranstvu. I što je najvažnije, bez lažne skromnosti, mislim da mogu da pomognem. Jer i dalje želim da igram fudbal i uživam u njemu. Biće onih koji možda smatraju da nisam potreban, ali navikao sam da se nosim sa tim”, poručio je pre nekoliko dana Nenad Milijaš dok se čekala verifikacija njegovog povratka u Crvenu zvezdu.
Ume Milijaš, na klasičan zemunski način koji mogu da razumeju i ljudi iz kruga „dvojke", da tera šegu sa okruženjem, ali i da se šali na svoj račin rečima da mu je ostalo kose još za dva pranja. Aluzija na godine i podatak da je odavno rasitnio četvrtu deceniju možda može da zabrine navijače. Jer Nenad Milijaš sigurno nije onaj isti igrač kao leta 2005. godine kada ga je regrutovao Valter Zenga i u njemu prepoznao kvalitet i pojačanje za titulu. Tačno je da voli da se šali sa svojim brziniskim i trkačkim sposobnostima, ali ima osvajač pet trofeja sa Crvenom zvezdom kvalitete koje mogu da se uporede s vožnjom bickla. Ta leva noga, taj unikatni prekid, to gaženje lopte kada se rivalu uvaljuje lakat i zadnjica, a lopta se čuve kao u švajcarskom sefu, nikada ne može da zastari, da se ofuca i – zaboravi. To je prosto nenapisano fudblasko pravilo. Kako klasa koja je večna.
Možda i zbog toga Nenad Milijaš puca od samopouzdanja i veruje da će biti od jako velike pomoći u pohodu na duplu krunu. Verovatno je i zbog toga zaboravio kratke sekvence horor filmova čiji je glavni junak bio u dva mandata u Ljutice Bogdana.
Preživeo je mnogo toga lepog, osvajao trofeje, ali i doživeo prizemne uvrede posle promašenog jedanaesteraca protiv Černomoreca. Mada je definitivno to bio najproblematični deo njegove karijere kada je lopta, njegov vekovni prijatelj, počela da ga izdaje. Bio je pod sumnjom, ali snagom volje se vratio i zaslužio da uz retke počasti ponovo ode sa Marakane. Doživeo je da kada navijači Crvene zvezde kažu "KEP" misle Nenad Milijaš. I tu je u pitanju urođeni kvalitet, spontanost karaktera i kvalitet da bude vođa. I to u timu gde su igrale retke autoratativne zverke poput Nikole Mijailovića, Sava Pavićevića i Miloša Ninkovića.
Uz veliko poštovanje Aleksandra Lukovića i ovom timu Crvene zvezde je potreban istinski vođa, pandan Saši Iliću u Partizanu. Neko ko će dopustiti mlađim i talentovanim igračima da se našale s njima, ali u isto vreme i da strepe kada pomisle na jeftin, ali jako važan dečački greh koji može da ih odvede na stranputicu. Već odavno prodati Luka Jović i Marko Grujić znaju o čemu je reč.
Gledajući isključivo fudbalske parametre, onako na prvu loptu, Nenad Milijaš je potreban ovoj ekipi. Ako ništa drugo konačno će, posle odlaska Luisa Ibanjeza, crveno-beli dobiti igrača sa izraženo dobrim prekidom. Dobra polazna osnova, mada će navijači najtrofejnijeg srpskog kluba biti na ozbiljnoj proveri, ako Milijaša u prvom trenutku ne bude slušala lopta. Prosto, mnogo toga je on stavio na kocku, jer je u Srbiji poslednji utisak najjači.Pogotovo kod ljudi sa zapadne tribine Marakane koji ne priznaju minuli rad, nego traže partije protkane sjajnim golovima i spartanskom borbenošću.
Otuda bi bio greh očekivati od Nenada Milijaša da sam uzme loptu, izdominira i prekidima donese titulu.
Jer on je fudbalski hedonista koji nekad mora da se čeka...
Izvor: mozzartsport
Komentari / 0
Ostavite komentar