Анализа: Гаврани, бунде, Колина, Хил, Клатенбург... Бол и осмјех фудбалског судије...!
Међу његовим уснама налази се ветар који може да одреди судбину и располути историју. У његовим рукама назиру се боје страшног суда: жута, којом се грешник кажњава и тера на покајање; црвена, којом се заувек прогна из друштва цивилизованих...
Фудбал 08.01.2017 | 23:00
И када твој тим победи, то је упркос њему. Када изгуби, то је углавном његовом заслугом, а не због тактике или што оних једанаест на терену нису трчали када је требало и где је требало.
У српском језику, на трибинама овдашњим, његова функција је неодвојива са његовом наводном сексуалном (не)оријентацијом.
Али и пре тога, пре него што да први знак, када кркљави разглас наведе његово име, сложно ће устати навијачи домаћег и гостујућег тима, дека који први пут на утакмицу води унуке замотане у шалове, млади пар који се на стадиону упознао, бивши фудбалски менаџер који и даље мисли за себе да је скаут, клинци који су дошли да подивљале хормоне изведу на рандеву с аромом урина, сви они ће устати и почети да звижде и да му довикују увреде. Да причају анегдоте о бундама од нерца и љубавницама са црвеним ружом на уснама, којима се некада, рецимо у бившој Југославији, “завршавала” њихова благонаклоност. (Друга опција биле су отворене претње или шиканирање које би се, у нижим лигама, могло завршити и бегом кроз кукурузе)
Судија ништа друго није ни заслужио. Чак и великани, Кен Астон, Карољ Палотаи, Шандор Пул, Мишел Вотро, Серђо Гонела, па Готфрид Динст који признаје фантомски гол на Вемблију, а две године касније зауставља Југославију да не постане европски првак, сви они су заслужили све што им се догодило, мисли цео стадион, сваки стадион, на свакој утакмици, на сваком такмичењу.
Галеано је рекао да је у првих стотину година фудбала арбитар носио црнину јер му је било жао себе. После, после су се обукли у шарене одоре. Да сакрију своју тугу и бол.
Но било је, ваљда, само питање времена када ће и они, потлачени откако се одиграо први званични фудбалски меч, понижени откако је први дебели клинац у школском дворишту схватио да нема талента чак ни да стоји на голу, па је, да не би држао ластиш девојчицама, рекао “Ево, ја ћу да судим!”, када ће и они подићи главу. Када ће постати звезде. Када ће, замислите, направити први трансфер.
Вест је од пре неколико дана: приликом овенчања наградом за најбољег судију света, у Дубаију, Енглез Марк Клатенбург казао је – у ретком интервјуу који му је дозвољен – да размишља о томе да, када му истекне мандат у Премијер лиги, оде путем којим се све чешће иде, стазама Карлоса Тевеза и Оскара, и постане легионар на Далеком истоку.
Дешавало се и раније да се они, као прави плаћеници, изнајме, да се дербији у државама које немају чак ни једног свог Мажића повере странцима, али Клатенбургов случај био би нешто заиста посебно, шта год мислили о свакако најпопуларнијем “човеку у црном” данашњег фудбала.
Ах, увек ће бити оних који ће бранити судије и говорити да је људски грешити, те да ниједан човек не може, колико год му помоћника доделили – а сведоци смо да само повећање броја линијских и других судија није донело превелико побољшање на терену – покрити више од 7.000 квадратних метара зелениша и скоро стотину минута одсвирати све баш како треба. Али увек ће бити и много више оних који ће им сабирати, множити, на квадрат дизати грешке, преоштре жуте картоне и несанкционисане стартове, промашене офсајде.
Ни 41-годишњи Марк Клатенбург, наздравље њему награда, није поштеђен критике. Судија је увек у центру пажње, као да се са свода фудбалске позорнице у њега упери најјачи зрак светлости, а Клатенбург је судија који у томе посебно ужива. Он потире ону фразу српских спортских коментатора – да је најбољи онај судија који се уопште не види на терену. Клатенбург није ту само због играча, он је ту и због себе, и од првог до последњег минута, налик на глумца, зна где су камере и из којег га угла снимају и намигује им. Екс-електричар је узео тај буддy-однос који су и његови савременици знали да гаје, то ћакулање са кривцима и капитенима и менаџерима, и одвео га на виши ниво привлачења пажње – његови покрети када одмахује руком или клима главом као да су увежбани испред огледала (о оном палацању језиком ка Пепеу да и не говоримо!), као да ту ништа није случајно ни спонтано.
Судија из Дурама – логично је, зато, да је навијач Њукасла, мада никада није судио ни Њукаслу ни њиховим заклетим противницима, Сандерленду – представља нову, скоро (нагласак на скоро, вратићемо се на то) неистражену територију у џунгли званој модерни фудбал. Арогантан, свађалачки настројен, неформалан, ортак, успео је да се упркос томе попне на сам врх лествица Фудбалске асоцијације, Премијер лиге, УЕФА па ФИФА. Сада га само сезона-две дели од масне понуде у јуанима, где ће га дочекати на излазу из хеликоптера, на великом стадиону, и аплаудирати му.
Добро, неће, ипак је он делилац правде. Можда се буду окупили да га извређају како доликује његовој бранши.
Није да пре Клатенбурга, наравно, није било великих судија, чија је популарност – узмите ту реч с дебелом резервом – умела да траје и мимо предвиђених два сата за фудбалску утакмицу. Сем оних које смо поменули, а који су се урезали у колективно несвесно навијача, скупа са Бабарогићем или са оним, како се зваше, поред чијег је презимена у новинским извештајима увек стајало да је из Ријеке Црнојевића, почасно место ту мора заузети најпознатија ћела у розе дресу, можда и једини арбитар који је био неподељено поштован, ако не и вољен, чак и када је правио грешке. Пјерлуиђи Колина, најбољи изданак италијанске школе суђења – чија ћемо имена, ту око његове генерације, почети да памтимо таман колико и она играча: Стефано Фарина, Стефано Браски, Алфредо Тренталанђе, Доменико Месина, генерације која је изгорела у “Калчополију”, када су осуђени или из фудбала склоњени и Масимо де Сантис и Пјерлуиђи Паирето, овај потоњи због превише присних веза са Лућаном Мођијем – биће први који ће снимати рекламе и постати већи од пиштаљке.
Али ни он није права претеча Марка Клатенбурга. Колина је био велики, али није имао велики его, нити покушавао да себе направи звездом: Италијан је био звезда јер је то заслужио сваком утакмицом коју је судио.
Много, много пре њих двојице, био је Гордон Хил.
Први човек који је црнину носио као да је последњи крик моде, а не као одору тужног гаврана, злослуитнице спремне да буде вређана колико год да треба. Судија који би, да није трчао туце километара сваке суботе, могао да буде пети члан Битлса. Серијски и сериозни псовач, екстроверт, бркати рокер са откопчаним дугмадима кошуље – да, тада су судије носиле мајице са дугмићима – испод којих би вирила бела мајица.
Јесте се тада, између 1966. и 1975. године, у Фудбалској лиги (данашњи Премијершип и Чемпионшип) играло мушкије, али опет је невероватно да за тих десет година Гордон Хилникада није дао црвени картон неком играчу. Зато је био први који им је узвратио истом мером, касније и први који ће издати своју аутобиографију. Играчи су псовали, па је псовао и он, иако је био професор у средњој школи у доба када је професионализам међу судијама био футур други; уносили се помоћним арбитрима и ривалима у лице, па се уносио и он; једном га је Родни Марш из Манчестер Ситија ухватио за главу и ударио га о стативу, а овај је само продужио својим послом; а после утакмица одлазио са њима – посебно са Ливерпуловим звездама Томијем Смитом и Емлином Хјузом – на криглу пива.
“Легендарни селектор Бразила Висенте Феола једном је рекао да у сваком судији мора да чучи један нарцис. Сигуран сам да је тако, а то посебно важи за екстровертне арбитре као што сам био ја”, написао је Хил, рођен 1928. године и још жив, у својој аутобиографији непреводивог наслова “Гиве а Литтле Wхистле”. “Али чини ми се да сам то открио тек када су почели да стижу први успеси, када сам схватио да постоји велики потенцијал за популарност и у томе да будете судија.”
Једном приликом, пронашли смо и то, играч Милвола Ејмон Данфи пожалио се што Хил није санкционисао један веома оштар старт над њим.
“Знаш шта, прошле године би ти избегао тај клизећи. Ј...и га, оматорео си. Време ти је за пензију”, узвратио му је судија.
Шокантан једнако колико и поштован, Гордон Хил због свог контроверзног и другачијег начина вођења утакмица никада није, за разлику од Клатенбурга, био поштован ван Острва. Његове методе биле су превише прогресивне за ФИФА, па је колона у којој се уписују велика такмичења остала празна.
И опет Галеано:
“Он би волео да игра, али ту привилегију никада није имао. Када га лопта случајно погоди, цео стадион му псује мајку. Али он ипак трпи све, само да би био на том светом зеленом простору, где лопта лебди и лети. (...) Жртвени јарац за сваку грешку, узрок сваке несреће, али да не постоји, навијачи би морали да га измисле. И што га више мрзе, то им више треба”.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар