Анализа: Колико знамо о фудбалу и цијенимо ли погрешне ствари...?!

Ако Фиго каже "Тоти", а Тоти каже "Џерард", а њих двојице нема нигде када се дискутује о највећим фудбалерима, осим у кругу навијача Роме и Ливерпула, да ли долазимо до закључка да ми и сами фудбалери не видимо исте ствари?

Фудбал 29.09.2016 | 00:00 Овај уторак, 27. септембар 2016. године и 40. рођендан Франческа Тотија вратио је у жижу јавности дебату о томе колика је заправо фудбалска величина легендарног капитена Роме, "Принца Рима", једног од најбољих стрелаца у историји Серије А.

Честитке Тотију, који је за "вучицу" дебитовао 28. марта 1993. године у Бреши, и који и данас веома успешно игра у наранџасто-бордо дресу, уместо којег је облачио само и искључиво плави дрес репрезрентације Италије, стижу са свих страна. Не без разлога.

Фудбал је имао и познатијих и трофејнијих и омиљенијих и награђиванијих и скупљих, па и дуготрајнијих фудбалера од Тотија, али мало их је од краја XИX века било вернијих једном клубу, једном граду, једној трибини, једној лиги, једној идеји.

Управо то што је наступао само за Рому, солидном италијанском клубу из града у ком је рођен, која је до његовог дебија имала две титуле првака Италије и ниједну шампиона Европе, док су Јувентус, Милан и Интер увелико били богати, мега клубови са севера, који су одлучивали о томе где ће трофеји завршити, коштало је Тотија неких индивидуалних, али и друштвених признања, која су по правилима припадала асовима најпопуларнијих, и најуспешнијих клубова Европе.

Осим по подршци навијача и броју публике на трибинама у најбољим данима, Рома ни по чему осталом није могла, не може, и дуго, дуго још неће моћи да се мери не само са триом са богатог севера Италије, већ и осталим моћницима европског фудбала, који су доминирали од првог Тотијевог дана, до данас: Реал Мадрид, Бајерн Минхен, Манчестер јунајтед, Барселона, итд.

Као што смо рекли, "вучица" је за 65 година постојања, до доласка "Принца Рима" на сцену, имала осам трофеја, од чега два "скудета", а потом за 25 година његове каријере освојила пет трофеја, један "скудето".

"Један 'скудето' са Ромом је као десет с Јувентусом", рекао је тренер "те" генерације Роме, Фабио Капело, који је пре тога био првак Италије и Европе с Миланом, Европе с Реалом, а потом првак Италије и с Јувентусом.

Иако се може констатовати да је Тотијева ера уједно и најуспешнији период у историји Роме, далеко, далеко од тога да су то резултати који би му обезбедили признања каква су током каријере добијали неки његови савременици, а било их је о-ха-ха од 1993. до данас и набрајање би потрајало до сутра.

Стога, награде и признања о којима су одлучивали навијачи, новинари, па и селектори/тренери, никада нису завршавали проглашавањем Тотија за најбољег, делом и због тога што су и редакције, али и везе кључних људи у европском фудбалу, углавном биле блиске са најтрофејнијим клубовима. А, често је основни резон био да најбољи може бити само онај ко је те године нешто освојио, о чему се такође може дискутовати.

Тоти на врхунци каријере често није био ни у стартној постави италијанске репрезентације, када су предност добијали Алесандро Дел Пјеро, Кристијан Вијери, Филипо Инзаги, нешто раније Роберто Бађо, Ђанлука Вијали, итд. Играо је, можда је и то занимљиво рећи, 58 пута за "азуре".

Чешће од њега, култни плави дрес носили су, рецимо, Рикардо Монтоливо, Ђенаро Гатузо, Ђанлука Замброта, Данијеле Де Роси, итд.

"Франце Фоотбалл" и ФИФА, који су у међувремену проглашавали најбоље фудбалере света, као и УЕФА која је бирала најбољег у Европи, нису се бавили Тотијем, који је (само) два пута, 2000. и 2003. био проглашен фудбалером сезоне у Серији А.

Било је ту и утеха у смислу "најбољи италијански фудбалер Серије А", "најбољи млади фудбалер Серије А", "гол сезоне у Серији А", али ништа више од тога.

Можда због тога што у Роми, осим у сезони 2000/01, са Капелом на клупи и Габријелом Батистутом, Кафуом и Алдаиром на терену (остали првотимци "вучице" јесу били сјајни, али не wорлд цласс фудбалери), није имао подршку у виду највећих фудбалера Европе који су се у различитим раздобљима, сходно снази и моћи Серије А, Премијер лиге и Примере, окупљали у клубовима које смо већ набројали.

Они који га поштују, који цене све што је урадио за Рому, "калчо" и европски фудбал, који не гледају све кроз трофеје и голове, рећи ће да је заслужио више. Они други, којима су конкретне ствари меродавније, који рачунају статистиком, који упоређују Тотијеве и Ромине успехе, можда ће рећи и да се ради о прецењеном играчу и да је све то само мит, који постоји у Риму и околини.

Али, шта кажу сами играчи?

Јавна је тајна да су фудбалерима најдража признања која добију у изборима самих фудбалера, колега, саиграча и надасве ривала, што је рецимо Немања Видић био у Премијер лиги два пута, док су новинари, менаџери и запослени у енглеској кући фудбала бирали друге.

Ако питате фудбалере, који су играли са Тотијем и против њега, он је био много већи од онога што му се приписује пред крај величанствене каријере, током које је – за сада – постигао 306 голова на 763 утакмице за Рому и девет на 58 утакмица за Италију.

Синиша Михајловић назвао га је највећим италијанским фудбалером у последњих 25 година, велики ривал Алесандро Дел Пјеро, који је у златним Тотијевим годинама "покупио" скоро све трофеје и признања, сматрао га је најбољим фудбалером против којег је играо, велики број садашњих и бивших челника најмоћнијих клубова света признало је јавно да је својевремено покушавало да га доведе, а међу њима су Реал, Милан, Интер, итд, међутим најдаље је отишао Луис Фиго.

Легендарни португалски фудбалер, који ако већ причамо о статистици није имао много успешнијих сезона од Тотијевих најбољих, али који је играо за Барселону, Реал Мадрид и потом кратко и Интер, проглашен је 2000. године за најбољег на свету, добио је "Баллон д'Ор" са 197 гласова новинара, тренера, селектора, итд, а испред Зинедина Зидана из Јувентуса који је добио 191, док је 85 гласова добио Андриј Шевченко из Милана.

"Величанствени Франческо, стариш, зар не? Данас ти је 40. рођендан, све најбоље ти желим, мој пријатељу", рекао је Фиго и додао:

"И, извини што сам ти украо 'Златну лопту' те 2000. године. Ти си је заслужио".

Знате који је Тоти био те сезоне у избору магазина "Франце фоотбалл? На деоби 14. места са седам гласова, заједно са Франческом Толдом, голманом Фиорентине.

Између осталих, креатори фудбалског јавног мњења у Европи више гласова доделили су и Златку Заховичу, словеначком фудбалеру, у том тренутку играчу Валенсије.

А, онај ко је на крају проглашен за најбољег, ето, сматра да то није било заслужено...

Управо од тога смо и почели причу, да се дебате око тога колико је Тоти велики неће зауставити ни када једном одлучи да је доста. Можда ће нам тек тада заиста недостајати, можда ћемо тек тада приметити.

Као што је он, Тоти, када је Стивен Џерард (још један у низу фудбалера који је због своје ирационалне љубави и сулуде верности једној боји и идеји радио против себе на пољу трофеја, популарности и зараде) одлазио из "свог" Ливерпула и напуштао "Клуб фудбалских џентлмена", рекао:

"Стивен Џерард би био капитен мог идеалног тима свих времена".

Јасно је и због чега, иако ће се колико одмах јавити неко и узвикнути да се исти истом радује и да заједно имају једну титулу првака државе и једну титулу првака Европе.

Не видимо исто, дефинитивно!

Није Тоти једини играч којег више цене колеге, него навијачи, новинари, тренери. Док су легенде Јунајтеда биле Кантона, Бекам, Роналдо и Гигс, ривали су увек и свуда говорили о Сколсу, фудбалери Реала стално говоре о улози Бускетса, тек се касније, на основу сведочења других, говорило о Пирлу као најважнијем фудбалеру "оног" Милана, а не Каки или Шевченку, може да се прочита да је и у оваквом Бајерну - Алонсо "тата" на терену. Најдрастичнији пример је улога Макелелеа у првој гарнитури "галактикоса" у Реалу: Зидан, Роналдо, Фиго, Бекам...

Извор: мондо.рс