Анализа: Човјек који је кошарку вратио кући!

Можда Александар Ђорђевић није идеалан и безгрешан, али је човек који нам је као рођени победник вратио осмехе на лица.

Кошарка 25.08.2016 | 23:00 Олимпијске игре су прошле, кошаркаши Србије освојили су сребрну медаљу и направили један од највећих успеха у новијој историји земље. Без трунке задршке можемо да констатујемо да су нацији вратили кошаркаши понос који је у више наврата озбиљно био пољуљан у претходних петнаестак година.

У том периоду имена државе у којој живимо променила су се три пута, а кошаркашка лутања некако су почела после 2002. године и легендарног злата на Светском првенству у Индијанаполису. Прегрмели смо свашта преко леђа тих година. И бламажу у Атини на Олимпијским играма, па скандал на првенству Европе у СЦГ, као и Москитосе на ЕП у Шпанији, када је национални тим испао у првој фази. Покушао је и Душан Ивковић, сребро из 2009 са ЕП је било назнака побољшања, али је потом дошло до новог пада. Србија је пропустила и два олимпијска циклуса.

А онда је за селектора дошао Александар Ђорђевић. И то је у неку руку био ризичан потез с обзиром да је пре тога имао мало тренерског искуства и то пре свега у клупској кошарци. Међутим, веома брзо, само годину дана по именовању на функцију Ђорђевић је успео да уради оно о чему су многи стручњаци и „стручњаци“ могли да сањају – освојио је сребрну медаљу на Светском првенству. На следећем великом такмичењу, континенталном шампионату, неки су већ почели да гунђају што је Србија стигла “само“ до четвртог места и остала без медаље. Изгурао је Ђорђевић то, наставио да тера по своме, а преживео је и озбиљан удар после одлуке да на списак за Рио не уврсти центра Бобана Марјановића.

Истрајао је у својим намерама, повео у Бразил екипу која је изнела квалификације у Београду и на крају се показало да је био у праву. Тешко да има бољег доказа за то од олимпијске медаље.

ШТА КАЖУ ЂОФРЕСА, МАРЧУЉОНИС И РИМАЦ?

Када се подвуче црта, под Ђорђевићевим вођством репрезентација је три године заредом на великим такмичењима стизала макар до полуфинала, а то је успех који смо последњи пут имали тамо негде средином крајем деведесетих година прошлог века. И јасно је да нико од нас, па ни Ђорђевић, није безгрешан нити идеалан. Јасно је и да је пред њим још доста учења и стицања тренерског искуства, мада га је накупио у веома озбиљној количини у претходне три године на клупи Србије. Са друге стране, пристао је да се у компликованом тренутку прихвати тешког посла и да од посрнулог гиганта – спрске кошарке, поново направи миљеника нација.

Као играч Ђорђевић је био рођени победник, уосталом ово ће посведочити на пример иТомас Ђофреса, Славен Римац или Шарунас Марчуљонис, а успео је то у огромној мери да пренесе и на тренерску клупу. Направио је најбољу екипу, можда не по индивидуалним квалитетима играча, мада тешко да неко има плејмејкера као што је Милош Теодосић, али очигледно да постоји добро атмосфера и уигран систем, односно сада већ континуитет који доноси резултате. А то нас враћа на почетак приче и период од пре петнаестак година када је тај систем почео да се губи. Ако се овако настави, пред српском кошаркашком је светла будућност, а када се опет будете радовали, сетите се човека који вам је вратио осмех на лице. 

Извор: моззартспорт