Анализа: Све олимпијске медаље Србије од распада СФРЈ...!

У ишчекивању почетка Олимпијских игара у Рију, присјетимо се свих српских медаља од распада СФР Југославије.

Остали спортови 04.08.2016 | 23:15
Анализа: Све олимпијске медаље Србије од распада СФРЈ...!
Овог лета навршава се тачно 20 година од првог равноправног учешћа српских спортиста на највећој смотри након распада СФР Југославије.

Иако су између гашења старе државе и Атланте 1996. такмичари били и у Барселони 1992, њихово званично представљање СР Југославије бележи се тек од Игара у САД.

Четири године раније, у Шпанији, наступ 52 олимпијца из наше земље није смео да буде изведен под плаво-бело-црвеном заставом. Такмичари из СР Југославије борили су се у Шпанији само као "независни" учесници - и то искључиво у индивидуалним спортовима и дисциплинама (на пример, забрањена је била и атлетска штафета).

У складу са том одлуком МОК-а, медаље стрелаца Јасне Шекарић (сребро) Аранке Биндер и Стевана Плетикосића (бронза) званично нису смеле бити довођене у везу са државом из које они долазе.

Под таквим околностима, химна "Хеј Словени" поново је могла да се чује са разгласа тек четири године касније, у Атланти, где се заиста и чула.

Почев од Игара у граду најпопуларнијег газираног пића, закључно са Олимпијским играма у Лондону, српски представници донели су у Београд ових 16 медаља:

ЗЛАТНА ИЗ АТЛАНТЕ - АЛЕКСАНДРА ИВОШЕВ

Млада Новосађанка, двострука шампионка Европе, стигла је на Игре у Атланти са искуством из Барселоне и постала прва југословенска звезда тог лета, освојивши златну медаљу резултатом каријере (99,1 поен - укупно 686,1) у дисциплини ваздушна пушка 50 метара тростав.

Глобални успех, заувек вредан дивљења, Александра Ивошев украсила је још једном медаљом на истим Играма, јер у категорији ваздушна пушка освојила бронзу, укупним резултатом 497,2.

У Америку је отишла тихо, а вратила се као хероина. Са два одличја око врата, на београдском аеродрому дочекана је на раменима најближих, уз музику и присуство бројних новинара и навијача.

Недуго потом, нацији се обратила и на чувеном дочеку испред Савезне скупштине, првим тако масовним слављем олимпијског успеха у Београду.

ПРВИ ДО АМЕРА - СРЕБРО ЕВРОПСКОГ ДРИМ ТИМА

Прво сребро у Београд истог лета донели су кошаркаши, потврдивши у Америци да славној, атинској генерацији "плавих" могу да се супротставе само НБА звезде.

Након рокаде на клупи и ступања Жељка Обрадовића на место селектора, а Душана Ивковића на функцију саветника, шампиони Европе нанизали су седам победа до финала, у којем је окршај два "дрим тима" за злато ипак припао америчком саставу, 95:69.

У четвртфиналу, "плави" су почистили Кину 128:61. У полуфиналу су нанели још један болан пораз касније бронзаним Литванцима, 66:58, а у финалу су били потпуно равноправан ривал селекцији САД читавих пола сата.

Међутим, без повређеног Зорана Савића и уз прерано искљученог Влада Дивца, Хаким Олајџувон нашао је средином другог полувремена простор да се размахне и да серијом својих осам поена донесе Американцима прво и одлучујуће двоцифрено вођство.

Освајачи сребра за Југославију у Атланти су постали: Томашевић, Берић, Бодирога, Ребрача, Даниловић, Дивац, Ђорђевић, Обрадовић, Паспаљ, Савић, Лончар и Топић. Америци су злато донели Баркли, Анферни "Пени" Хардевеј, Хил, Олајџувон, Мелоун, Милер, О' Нил, Пејтон, Пипен, Ричмонд, Робинсон и Стоктон.

СИЛА У НАСТАЈАЊУ - БРОНЗАНИ ОДБОЈКАШИ

Већ чувени дочек испред Скупштине улепшали су тог лета и нови љубимци нације - наши најбољи одбојкаши.

"12 величанствених" Зорана Гајића ступило је на велику сцену годину раније, освојивши бронзу на Европском првенству у Атини, али је српска одбојка доживела прави процват 1996, захваљујући њиховом спектакуларном успеху у Атланти.

На челу са капитеном Дејаном Брђовићем, "плава чета" је турнир почела и завршила идентичним победама над Русијом (3:1), екипом коју дотад НИКАД није победила на званичном такмичењу.

У групној фази наша селекција остварила је још по два тријумфа и пораза, а у најважнијем, четвртфиналном дуелу, против Бразила, Гајићев тим нашао је снагу да тријумфује 3:2 и да уђе међу најбоља четири, што је тог лета био и највећи домет. Веома брзо, већ за четири године, и та препрека је прескочена.

Олимпијску бронзу коју је Србија бурно прославила освојили су Батез, Брђовић, Ђурић, Герић, Н. Грбић, В. Грбић, Јокановић, Ковач, Мештер, Танасковић, Петровић и Вујевић.

Остало је упамћено и да је покојни капитен Брђовић због трагедије у породици и смрти сина морао да напусти екипу пре полуфинала. Ипак, у Београду је сачекао саиграче и смогао снагу да им се придружи на балкону пред Скупштином (на слици изнад, у загрљају са Предрагом Даниловићем)

ПЛАВА ЧЕТА НА КРОВУ СВЕТА

Четири године после Атланте, најбољи одбојкаши СР Југославије успоставили су глобалну доминацију.

Освојивши злато на Олимпијским играма у Сиднеју, изабраници Зорана Гајића спектакуларно су заокружили период феноменалног рада и врхунских резултата између два олимпијска турнира. После европског (1997) и светског сребра (1998), као и континенталне бронзе (1999), "плави" су били на врхунцу када је било најважније, а у полуфиналу против Италије и финалу против Русије нису изгубили ни сет.

И данас се памти јуначки поен Владимира Грбића, српског "Тигра", који је сјајним блоком после скока преко рекламе показао какав је карактер имала та екипа. У Сиднеју је наступила у саставу: Батез, Бошкан, Герић, Н. Грбић, В. Грбић, Ковач, Мештер, Мијић, Миљковић, Петковић, Вујевић, Вушуровић.

Капитен и барјактар Руса у Рију, Сергеј Тетјухин, прошле недеље је јавно признао да му је тај финални пораз од "плавих" најтежи неуспех у каријери.

"То је био најгори пораз који сам доживео. Потценили смо противника, који је играо са више карактера, који се борио за сваку лопту. Преценили смо се и морали смо да платимо за то. Због тог пораза осећаћу бол до краја живота", рекао је руски ветеран.

ПРВО ЈАСНИНО "ЕX YУ" ОДЛИЧЈЕ

У Сеулу је СФР Југославији донела злато (ваздушни пиштољ) и бронзу (малокалибарски пиштољ), у Барселони је под заставом олимпијског комитета освојила сребро, а под заставом СР Југославије прву медаљу освојила је у Аустралији.

Завршивши као сребрна такмичење у гађању ваздушним пиштољем на 10 метара, Шекарићева је лета 2000. године са 486,5 "убијених" кругова освојила своје 79. одличје у каријери.

Као куриозитет тог турнира остао је упамћен и детаљ да се нашој најуспешнијој стрелкињи у историји кварио и пиштољ и да три дана у Сиднеју није могла ни да тренира дисциплину у којој је потом освојила сребро.

СИДНЕЈСКА БРОНЗА ВАТЕРПОЛИСТА

Амбиције ватерполо репрезентације наше земље већ деценијама су исте - највише. Зато је њен и рутински тријумф (8:3) у борби против Шпаније за треће место испрва пао у сенку болног пораза од Мађара у полуфиналу.

Ипак, када године протекну и када се са одређене дистанце сведу утисци, свака медаља добија прави - велики значај, па тако са још већим поштовањем гледамо и тријумф чете Ненада Манојловића над "фуријом", којим су наши ватерполисти освојили прво олимпијско одличје од распада СФР Југославије.

"Могло је и боље, али је свака олимпијска медаља драгоцена", изјавио је после Сиднеја Александар Шапић, први стрелац олимпијског турнира са 18 голова.

Ватерполо репрезентација Србије попела се на победничко одличје у саставу: Шоштар, Куљача, Вујасиновић, Зимоњић, Трбојевић, Савић, Ћирић, Шапић, Ускоковић, Васовић, Вуканић, Јеленић и Икодиновић.

ПРВА СРПСКА МЕДАЉА У XXИ ВЕКУ

Под новим именом, "Србија и Црна Гора", наша држава је у једином, атинском наступу с тим називом освојила две медаље.

Јасна Шекарић изборила је прву, улепшавши успехом своје пето учешће, под трећим различитим именом државе.

"Најпрецизнија рука државне заједнице" донела је српском спорту премијерну медаљу у овом миленијуму већ другог такмичарског дана у Атини, у дисциплини ваздушни пиштољ десет метара.

Велика традиција српског стрељаштва, започета још у Сеулу 1988. настављена је и у Грчкој, а злато је отишло у Украјину, тесном победом Олене Костевич (9,4 наспрам Јасниних 9,2).

АТИНСКО СРЕБРО КОЈЕ ЈЕ БОЛЕЛО

Наши најбољи ватерполисти направили су у Грчкој 2004. корак даље у односу на Сиднеј, али су пливалиште и олимпијски турнир напустили погнутних глава, због болног пораза од Мађарске у финалу (7:8).

Већ у првој четвртини, наш тим водио је 3:0, а Мађари су до паузе изједначили на 5:5. Удовичић и Шапић потом су у трећој деоници погађали за 7:5, а то вођство Срба и Црногораца сачувано је и до четири минута пре краја (7:6), када наш тим није искористио напад са ДВА играча више.

Кашаш и саиграчи до краја су постигли још два гола, звиждук из публике збунио је у последњем нападу Шапића, који је пребрзо шуирао, па после меча изјавио: "Сопственим грешкама смо изгубили. Имали смо злато и испустили га".

На путу ка финалу, наш тим је у четвртфиналу елиминисао Шпанију (7:5), а у полуфиналу Грчку (7:3). Ипак, неуспехом у борби за злато отклоњена је могућност да се химна Србије и Црне Горе бар једном чује у Атини, где су сребро освојили Шефик, Трбојевић, Никић, Удовичић, Савић, Икодиновић, Јеленић, Гојковић, Ћирић, Шапић, Вујасиновић, Јокић и Куљача.

СРЕБРО, ЈЕР "НИЈЕ ЈАКО ПРИТИСНУО"

Најчувенија пливачка трка у новијој историји, финале олимпијске трке 2008. на 100 метара лептир стилом, заувек ће остати упамћено због епске борбе нашег Милорада Чавића и Мајкла Фелпса, али и због контроверзе која је уследила.

Чувени Американац борио се у Пекингу да освоји рекордних осам злата и у томе је успео. Додуше, над његовим седмим одличјем из Кине заувек ће стајати и знак питања, јер је Чавић званично остао без победе за 0,01 секунд, иако је и подводна фотографија показала да је Србин завршио трку пре великог ривала.

Поступци организатора који су уследили додатно су подгрејали сумњу да је нашем пливачу одузето злато. Званичне фотографије направљене подводном камером нису одмах дељене новинарима, а официјелни мерач времена - компанија Омега, такође је дуго одбијао да обелодани те слике, што се неизбежно доводило у везу са спонзорским уговором који је та фирма имала са Фелпсом.

Чавић после трке није дизао галаму, иако је објављено и образложење Омеге да је Милорад "стигао први, али да није довољно јако притиснуо тастер". У јеку огромне тензије, он је помирљиво поручио: "Људи, ово је највећи тренутак мог живота. Ако мене питате, ово би требало да прихватимо како јесте и требало би да кренемо даље. Прихватио сам неуспех и нема ништа погрешно у поразу од највећег пливача у историји".

НОВАКОВ ДЕБИ - ИСТОРИЈСКО ОДЛИЧЈЕ

До појаве Новака Ђоковића, југословенски и српски тенис нису знали за медаљу на олимпијским играма, а најбољи резултат наши представници остварили су на Играма у Сеулу, где су Слободан Боба Живојиновић и Горан Иванишевић играли четвртфинале дублова.

Међутим, као и много других историјских чињеница, Ноле је променио и тај податак, победивши у лето 2008. Американца Џејмса Блејка, у борби за пекиншку бронзу која је златно сијала.

Колики је успех био тај Ђоковићев тријумф сведочи и податак да је једини Србин освајач тениског одличја пре њега био Момчило Тапавица, учесник првих Олимпијских игара 1876. Ипак, он се такмичио под заставом Аустрогарске, док се Ноле одмах после успеха у Кини огрнуо српском тробојком.

Дан раније, у полуфиналном дуелу са освајачем турнира Рафаелом Надалом, Ђоковић је стао надомак финала, а нови дуел двојице асова могли бисмо да видимо и у Рију.

БРОНЗА И МУЧАН ОПРОШТАЈ ГЕНЕРАЦИЈЕ

Последњи напад на злато једне од најславнијих екипа у историји нашег ватерпола био је неуспешан. Тим чији су основ чинили играчи који су јуришали на злато и у Сиднеју и Атини сишао је са сцене победом над Црном Гором (6:4) у борби за бронзу у Пекингу.

Ипак, иако је медаља била освојена, то лето многи су хтели да што пре забораве, јер је почело саобраћајном несрећом Данила Икодиновића, а завршено жестоком тучом дугогодишњих пријатеља и саиграча Дениса Шефика и Александра Шапића, после полуфиналног пораза од САД (5:10).

Након повратка екипе у Београд било је и тешких речи појединих играча на рачун челника Савеза, што је заокружило прилично мучну репрезентативну акцију "делфина", којом су се од "А" селекције опростили Вујасиновић, Шапић, Савић, Ћирић и Шефик, док је повређеном Икодиновићу каријера завршена у тешкој саобраћајки.

Капицу "делфина" у Пекингу носили су: Шефик, Прлаиновић, Гоцић, Удовичић, Савић, Пијетловић, Рађен, Филиповић, Ћирић, Шапић, Вујасиновић, Пековић и Соро.

ПРВО ЗЛАТО ОД СИДНЕЈА - ХРАБРА МИЛИЦА!

Док се ближио крај Олимпијских игара у Лондону, дан пре церемоније затварања, Србија се мирила са чињеницом да ни на трећим узастопним играма неће дочекати злато...

А, онда - велеобрт!

Храбра теквондоисткиња Милица Мандић освојила је најсјајније одличје у категорији преко 67 килограма, победивши на путу ка злату ривалке из Самое, Мексика и Русије, док је у финалу савладала Францускињу Ан-Каролин Граф резултатом 9:7.

Остваривши историјски тријумф са само 20 година, Милица је за дан постала најпознатија Српкиња и љубимица нације, којој се преко ноћи пробудило интересовање за њен спорт.

"Драго ми је што сад сви знају да се не ударамо штаповима, што многа деца већ носе њену слику и што ће почети да тренирају теквондо због ње", рекао је Миличин тренер Драган Јовић после освајања злата.

ЗЛАТИЋ БРОНЗАНИЋ

Већ по само накратко прекинутој традицији, српске стрелкиње и стрелци донели су одличја и из Лондона, а прво је освојио Андрија Златић, хицима у финалу дисциплине 10 метара ваздушни пиштољ.

Момак из Ужица приграбио је бронзу на својим трећим олимпијским играма и то је била прва медаља за нашу земљу у Великој Британији.

Наредно, јубиларно одличје наше земље није се дуго чекало.

ИВАНИНА "СТОТКА"

Стрелиште Краљевске артиљеријске касарне у Лондону остаће упамћено у Србији по томе што је Ивана Максимовић баш на том месту освојила 100. медаљу у историји олимпизма наших држава.

Сјајним наступом у дисциплини малокалибарска пушка тростав, са 687,5 кругова, Ивана је мирним и стрпљивим гађањем контролисала читаво такмичење и сачувала своје сребро.

Феноменалним резултатом у Великој Британији, Максимовићева је у породични дом унела друго олимпијско злато, с обзиром на то да је и њен отац Горан олимпијски шампион из Сеула 1988.

НОВИ ДЕЛФИНИ, ИСТА МЕДАЉА - ИЗ ИНАТА

И из Лондона наша ватерполо репрезентација вратила се без злата, са бронзама око врата. У борби за финале "делфини" су изгубили од Италијана 7:9, али су нашли начин да се потом регенеришу и да одиграју још један меч за памћење.

Херојским тријумфом над Црном Гором у борби за медаљу, изабраници Дејана Удовичића изборили су се и са проблематичним суђењем и са противником који је шест и по минута пре краја имао предност од чак три гола.

Поготком капитена Вање Удовучића у последњем минуту, "делфини" су креирали спектакуларну серију 4:0, за коначан тријумф 12:11 и четврту узастопну медаљу ватерполиста на олимпијским турнирима.

Била је то победа "Из ината", како је у Србији коментарисано.

Капицу нашег тима у Лондону су носили Соро, Шапоњић, Гоцић, Удовичић, Мандић, Пијетловић, Никић, Алексић, Рађен, Филиповић, Прлаиновић, Митровић и Пијетловић. То је био последњи велики турнир на којем је "делфине" водио Дејан Удовичић (сада селектор САД), као и последњи олимпијски наступ капитена Вање Удовичића, актуелног министра спорта Србије.

ОВОГ ЛЕТА, ВРЕМЕ ЈЕ ЗА НОВЕ ПОБЕДЕ!

Извор: мондо.рс

Коментари / 0

Оставите коментар