Он је пола дана љекар, пола дана чобан

Након што заврши посао љекара у Дому здравља Зворник, стажиста Мехрудин Шабић, звани Хоџа, скида бијели мантил и враћа се кући, у десетак километара удаљено зворничко село Јошаница, гдје се бави сточарством и пољопривредом.

Босна и Херцеговина 22.07.2016 | 12:05 Од узгоја и продаје воћа, поврћа и стоке, овај је вриједни 23-годишњак себи плаћао школовање, а општи смјер Здравственог студија Медицинског факултета у Тузли завршио је са скоро свим десеткама у индексу, јавља Анадолија.

Рођен у шуми током бијега

Током ратних година, приликом покушаја да пређу на територију Тузле, мајка Аземина је у шуми, у Доњем Снагову код Зворника, 21. јануара 1993. године, без љекара и било какве медицинске помоћи, родила дјечака. И, док се остатак групе прибојавао да би плач новорођенчета могао одати кретање колоне цивила, мајку је мучило питање хоће ли беба уопште преживјети на хладноћи. Мехрудин, како га је Аземина назвала, три дана послије стигао је жив и здрав у Тузлу, умотан у крпе и ношен у најлон врећици.



Основно образовање започео је у Тињи код Сребреника, а окончао у Зворнику, са одликовањем “Вуковац”, које ученици добјају за одличан успјех и примјерно владање. По завршетку Гимназије, гдје је такође постизао одличне резултате, 2010. године уписао је Здравствени студиј Медицинског факултета и завршио га у јунском року 2015. године. Три мјесеца након што је добио диплому, аплицирао је и одмах је примљен на стажирање, прво у Општој болници, а затим у Дому здравља Зворник.

Претходно се, каже, распитивао и сазнао да се приправницима у Тузли плаћа накнада за стажирање, што у Зворнику није случај, али то га, тврди, није омело у намјери да учи од старијих и искуснијих колега. Пракса му је, каже, вриједнија од новца, а и колеге цијене његов труд и залагање.



"За разлику од неких приправника које нису могли оставити саме да раде, у мене су имали повјерење. Дозвољавали су ми да радим све, да завршавам све послове од заказивања термина пацијентима, издавања рецепата, терапије и осталог. Лијепо ми је. Извињавају се колеге када ме позову да промијеним мјесто рада. Питају могу ли отићи два-три дана негдје да неког замијеним и наравно, ништа ми не фали, одем то и испоштујем, а и они мене увијек када тражим слободан дан" прича Мехрудин, додајући да то никад не злоупотребљава и да је слободне дане узео само када је недавно био болестан.

Протеклих је мјесеци био на различитим одјељењима и сусретао се са тешким пацијентима, а појашњавајући на којем је тренутно одјељењу, Мехрудин не скрива радост што ради у одличном колективу.

"У суштини, добра је сарадња. Лијепо ми је сад овдје гдје сам. Тренутно сам у Центру за ментално здравље. Првих дана сам на обуци, а лијепо је и радити са пацијентима. Они имају психичка обољења или поремећаје и ради се у малим или већим групама. Психотерапија и групна терапија су ми се свидјеле, али и све остало, од начина јављања пацијента на шалтеру, па даље. Ту су исто дефектолог и логопед који раде са дјецом која имају поремећаје у говору и при изговарању неких ријечи" објашњава Мехрудин.



На селу посла увијек има

По завршетку радног времена и краћег одмора, овај будући љекар придружује се мајци и оцу у пословима на њиви. Каже да посла на селу увијек има, било да је ријеч о кошењу траве, купљењу сијена, фрезању, окопавању кукуруза, испаши стоке, брању малина или парадајза, заљевању паприка…

Тачно се зна када се који послови обављају и шта се не смије одлагати. Овај побожни младић, који је, између осталог, обучен и за обављање одређених вјерских дужности и по потреби у џамији мијења имама, неријетко на њиви буде одмах послије сабах-намаза, око пет сати. Тада радове настоји завршити што брже, како би се окупао, спремио и стигао на вријеме у Дом здравља.

До посла путује са комшиницом, њеним аутомобилом, јер властити нема, а каже да у љетном периоду, када су ученици на распусту, аутобус кроз Јошаницу не прође по три мјесеца.

Пред крај средње школе, прије шест година он је сам без родитељске помоћи, почео узгајати краставце корнишоне, а тада је купио и неколико оваца. Зарађени је новац наредних година распоређивао тако да би му што дуже трајао, упоредо учећи, радећи и проширујући стадо. Почео је са шест оваца, а данас их има преко 40.

"Од тог сам новца нешто остављао за школовање, за факултет, за карту и џепарац, а од остатка купим једну, двије или три овце и убацим у стадо. Тако сам га проширивао, а и оне су се јањиле, па сада имам стадо од око 40 оваца. Имали смо преко 50, али неке смо продали. Гајимо их за курбане, а половином септембра ћемо их продати. Тако смо радили сваке године и на тај начин зарађивали", истиче Мехрудин, додајући да му је најважније то што сав новац зарађују поштено и честито.



Истовремено учење и чување оваца

У студентским данима овом, једном од најбољих студената у својој генерацији, учење није представљало изговор за нерад на пољу. Напротив. Са задовољством је, каже, и тада водио стоку на испашу.

"Сједнем у хладовину, тако сам и неке испите спремао. Горе гдје су сијена сједнем у хлад, испод неког дрвета, читам књигу и спремам испите, а овце око мене. Милина и уживанција. Са животињама је баш лијепо", истиче Мехрудин, показујући руком на зелене пашњаке и стабла јабука.

Колико он воли бити у близини животиња, толико се и оне радују његовом доласку. Када га чују да их дозива, доносећи им храну, овце послушно слиједе његове упуте. Према навици истрчавају из тора и редају се поред хранилице. Гледајући их како једу, Мехрудин нам казује да су његове овце мирне и да је несташан само један црни ован, али искључиво док је гладан. Чим једе, и он се умири.

"Некако сам заволио малу јагњад, посебно период када се они јање и када се о њима бринем. То сам волио и увијек присуствујем када се рађају, па помогнем ако треба, придржим их и помогнем им да подоје млијеко. А, волио сам и медицину, па су ми говорили: Одлучи се за нешто или за медицину, или за сточарство, па упиши ветерину. Волим ја и ово, али и рад са људима, са пацијентима", наводи Мехрудин.



На питање шта намјерава након што му у септембру истекне период предвиђен за стажирање, Мехрудин скромно, али оптимистично говори да се нада да ће за њега ипак бити посла у здравственим установама у Зворнику или у Тузли. Каже да је сувише везан уз породицу и дјевојку Алму, те му је одлазак у иностранство посљедња опција. Посљедња, но не и искључена.

Извор: Анадолија/Фактор.ба