Анализа: „Лузерпул“ и сви ти велики ПОРАЗИ...!

Зато овде неће бити речи о великим победама, већ о оним поразима који те натерају да одрастеш, или да се уозбиљиш, или да потпуно регресираш у клинца који би најрадије легао на под, вриштао из мозга и ударао ногама о тло, и на свако питање одговарао са „Нећу“, не схватајући да га то само фудбал припрема за живот...

Лако је, верујте, лако је писати о победама, тријумфима, успесима. Најлакше је, рецимо, опевати онај гол Дејана Ловрена за 4:3 против Дортмунда у четвртак увече: нашло би се ту места за кратку сагу о Џејмсу Милнер, о свему ономе што овај човек зна или не зна у фудбалу, описао би се цео последњи напад и поставило се питање како су се то, дођавола, коцкице сложиле баш тако да, кад крене последња рендиција песме о усамљеном шетачу, Клајн буде десно уз аут-линију, где ће га дочекати Хумелс и фаулирати, и онда знате већ како је даље ишло...

О, било би том тексту и редова за све оне предивне реченице о Јиргену Клопу, његовом утицају на морал и тактичку припремљеност екипе, његовом срцу и пелцеру Истанбула 2005. који је пресадио једним говором, черчиловски тврдоглавим, нешто као „борићемо се у њиховом шеснаестерцу, борићемо се и крај корнер заставице, борићемо се у офсајд замкама, никада се нећемо предати“, у свлачионици Енфилда...

Видите, стварно, за срећу и њено слављење не треба вам много.

Ма ни да будете новинар или писац, јок, довољно је да имате оловку, тастатуру или, уистину, спреј: држим да је анонимни аутор који је на зиду једне италијанске зграде написао реченицу „Сеи белла цоме ун гол ал 90'“, „Лепа си као гол у деведесетом минуту“, већи песник од свих који су нашли за сходно нешто да изјаве у читавом 21. веку.

Но неупоредиво је теже ставити на папир тугу, овековечити пораз после којег вам у стомаку остане празнина, живци су затегнути као струне, хладан зној никако да се повуче, и не помаже ни туширање водом споља или алкохолом изнутра, после којег сте спремни да позовете најбољег кардиолога у земљи и кажете му да нема појма, да срце итекако уме да боли. После којег нема сна.

Из туге су и због туге су, иначе, настала велика уметничка дела, али мало је оних међу навијачима који су спремни да иду линијом већег отпора, да пишу о болу који ти може нанети та једна женска именица – лопта...

Чак и гигант међу њима, најбољи књижевник међу фудбалским навијачима и највећи навијач међу књижевницима, Ник Хорнби, носио је семе исте бољке у себи.

У култном делу „Стадионска грозница“ има емотивног рингишпила и клацкалице какве само заљубљеници у један клуб могу да осете, али погледате ли пажљиво, анализирате ли, што би наше професорке српског језика рекле, шта је писац хтео да каже, неупоредиво су јаче, снажније, емотивније, боље написане оне деонице у којима је његов Арсенал на дну, а Хорнби мисли да ће се угушити од бола.

Разлика је очигледна: ево како Хорнби пише, овде дато у преводу Весне Мостарице, о једној, на великој слици, сасвим небитној утакмици, четвртфиналу Лига купа 1986. године.
„Моја властита латентна депресија тражила је начин да избије и свидело јој се то што сам видео те вечери на Хајберију; али чак и више од тога, као и обично, очекивао сам од Арсенала да ми покаже да ствари неће остати лоше заувек. Арсенал је, међутим, имао друге идеје: изгледало је да хоће да ми покаже да понори заиста могу да буду трајни, да неки људи, као и неки клубови, никада не могу да нађу пут из соба у које су се закључали. Те вечери и следећих неколико дана чинило ми се да смо и клуб и ја начинили превише лоших избора, и предуго пустили ствари да иду како иду, да би се икада нешто исправило; вратило ми се осећање, овог пута много дубље и много страшније, да сам заувек ланцима везан за свој клуб, а на тај начин и за овај мизерни полуживот.“

Снажно, разарајуће, потресно, претужно – све су то епитети којима би се описала пишчева бол због једног мање-више неважног пораза; ако те једна изгубљена утакмица тера на преиспитивање читавог свог живота, ако кунеш и себе и клуб који волиш, јер га волиш и јер не можеш да престанеш да га волиш, то је права туга и то је права емоција.

А како исти писац, свега три године касније, када Мајкл Томас даје гол на Енфилду за титулу Арсенала у последњем колу, „црвени“ губе 0:2 иако су од 1. јануара били убедљиво најбољи клуб у земљи, губе у задњем минуту, да је остало 0:1 титула би била Ливерпулова, како Хорнби пише?
„Буквално нема начина да се то опише. Исцрпео сам све расположиве могућности. Не могу да се сетим било чега за чим сам жудео две деценије, нити могу да се сетим било чега што сам желео и као мушкарац и као дечак. Молим вас, будите стога толерантни према онима који неки спортски тренутак описују као најбољи у животу. Нама не фали машта, нити имамо тужне и празне животе; то је само зато што је стварни живот блеђи, досаднији и има мање могућности за неочекивани делиријум.“

Да, Ник је овде пресрећан и то се види, свако од нас зна буру, југо и оркан емоција које га носе у том тренутку, али његове реченице су упркос томе – пардон, управо зато – много мање снажне и упечатљиве, готово да их може написати свако; и свако их је, једном или, ако је баш проклетник срећан, више пута, и написао, изговорио, помислио.

И зато овде неће бити речи о великим победама, већ о оним поразима који те натерају да одрастеш, или да се уозбиљиш, или да потпуно регресираш у клинца који би најрадије легао на под, вриштао из мозга и ударао ногама о тло, и на свако питање одговарао са „Нећу“, не схватајући да га то само фудбал припрема за живот...

У мојој се породици, рецимо, годинама на злурадо-заверенички и мени крајње непријатан начин препричавала анегдота о томе колико сам плакао када је Звезда изгубила од Манчестер Јунајтеда у Суперкупу, а још више како када нас је добио Хајдук за последњи трофеј Маршала Тита, на стадиону Југословенске народне армије: знам да је први пораз у мојим осмогодишњим очима значио да нисмо „више толико европски прваци”, а да је тај „ратни“ куп Хајдука, голом Алена Бокшића, значио да нећемо ићи у Бари, и колико год ми старији објашњавали да је то што причам потпуна глупост, није ме се дало убедити и хистерија је трајала данима.

Овде ће, хоћу да кажем, бити највише речи о поразима Ливерпула који су баш болели, јер се тако наместило – био је тај Ловренов гол и била је та невероватна ноћ на Енфилду која је узбудила духове прошлости и катапултирала сваког навијача „црвених“ на седмо, дванаесто, хиљадито небо; па је неко подсетио да је Ливерпул једини непоражени клуб у Европи ове сезоне, све је логично и ништа баш није толико; и зар није смислено у данима тријумфа сетити се да је тако лако могло бити другачије – овде ће бити реч о клубу који многи поспрдно зову „Лузерпул“, мада сам убеђен да је тај израз искован негде у коментарима на српским порталима, јер га ретко ко раби на Острву.

И нека ми буде опроштено на присвајању овог простора, пошто све исто важи за сваки други клуб који неко воли, и једнако би се могло писати (и писало се) о Звездином Бордоу или, још горе, Стразбуру – и јесам писао о томе, иначе – или би се нешто потресно могло оставити на неком зиду после 151. дербија и голом у деведесетом минуту...

Није био баш тренутак који цепа историју српског фудбала, али дерби је дерби...

А онај погодак Мајкла Томаса, елем, који ће се заувек вртети пред очима Ника Хорнбија и сваког ко је имао довољно година да тада навија за Ливерпул, у години Хилзброа, у години прославе стогодишњице енглеске фудбалске лиге као такве, у годинама када су тимови с Острва били протерани из Европе, није једини, па ни највећи пораз у последње време.

Лузерпул, кажете?

Нема везе, навикли смо, мало се и поносимо тиме.

Да не кренемо редом у пребирању по туги, јер је бол најгори када је насумични, отићи ћемо у Атину 2007.

Карма је кучка, и то она која те пусти да безбрижно прођеш поред ње и умиљато те погледа, а онда те чељустима зграби за задњицу и не пушта: то је лекција која одзвања од 2007.

Ливерпул и Милан играли су „реванш“ финала Лиге шампиона. Неки кажу да би финале 2007. морало да боли мање баш због Истанбула, али управо је супротно: Ливерпул је те ноћи био много бољи од Милана, надиграо га у сваком погледу, али Инзаги је дупетом дао гол у 45. минуту, ето те кучке уживо; Ливерпул је те ноћи имао прилику да се са другом титулом првака Европе у три године цементира на месту европске модерне суперсиле.

Притисак на Бенитеза и његов тим био би мањи, новца би било више, квалитетнији играчи лакше би долазили да замене једног Зендена или једног, дозволићете, Пенанта, могла је то бити вододелница, посебно јер је с друге стране стајао великан у опадању, велики Милан имао је свој скоро последњи трзај и њиме је успео да победи...

О вододелници, тренутку у којем би се распарао паралелни универзум и све би можда било другачије, говоре навијачи Ливерпула и када се сете несрећног финала ФА Купа 1996. године, много више него оног случајно изгубљеног меча од Вимблдона шест пролећа раније.

Утакмица је била ружна, какви ратови често умеју да буду, Рој Еванс је изнервирао све када је на клупи, због Џејмија Реднапа, оставио Мајкла Томаса – да, оног истог Томаса који ће уништити Енфилд 1989, само да би две сезоне доцније један црвени дрес заменио другим – вукло се све ка 0:0, на терену је газда био Рој Кин, што довољно говори о квалитету утакмице, мада су све очи биле загледане у Ерика Кантону, пошто је Француз тек мало пре тога одслужио казну због улетања у навијача Кристал Паласа на Селхурсту.

Ливерпул се скоро није ни појавио на терену, као да се не ради о највећем мечу против најљућег ривала, сем Барнса и Ијана Раша сви остали су изгледали погубљено, и после једног корнера, Џејмс је неспретно боксовао лопту, она је стигла тачно на 16 метара, Кантона се измакао и скоро са фаде-аwаyом ухватио волеј. Дуго је, цео један еон, ишла та лопта и можда су Роб Џонс или управо Џејми Реднап могли да потуре главу и избију је, јер је тако споро путовала, али не, прошла је кроз море зелено-белог и Вембли је осетио екстазу, Вембли је осетио агонију.

„Преваранту“ Џејмију Реднапу нико никада неће опростити то поподне, Рој Еванс је имао још две године у којима неће урадити ништа, сем командовати још једним претешким поразом, капитулацијом од 0:3 против Пари Сен Жермена, а Јунајтед ће наставити свесрдно да гази Премијер лигом.

Можда је та утакмица „била бити или не бити“, али знам која сигурно јесте. Ни десетак дана пошто је, после победе над Норичом, капитен Стивен Џерард окупио саиграче и почео да се дере на њих „Тхис доес нот слип!“, „Ово нам неће измаћи“, трава, тло и планета Земља измакли су му се под ногама, оклизнуо се и предао лопту Вилијану и било је 0:1, и видело се да ће се сви атаци одбити о Мурињов паркирани „тупољев“.

Ни да је тај сценарио писао најзагриженији, најодвратнији навијач Јунајтеда, Арсенала или Челсија, не би то тако смислио. Ни данас нисам смогао снаге да поново погледам тај Стивијев кикс, баш као ни ону тугу у наредном колу, онај „обрнути Истанбул и 3:3 против Кристал Паласа.

И шта уради тај проклети, гадни, дивни Ливерпул? Најбољем играчу у овом веку захвали се, годину дана касније, за све што је урадио, за сваки тренутак у којем је својеручно извлачио тим из бунара, тиме што у његовој последњој утакмици изгуби 6:1 на нимало ветровитом и врло осунчаном Британија стадиону.

Тај пораз у последњој Џерардовој утакмици не може да се „такмичи“ са осталима по значају меча, али је симболично много тежи и много гори јер је показао да клуб, Роџерс и петнаестак момака који су носили тај дрес немају баш никакав правац; морао је да дође један весели Немац па да ствари почну да долазе на своје место...

Но кад смо код губитака, средина априла подсећа нас да фудбал је често само одсјај живота, па је највећи пораз у историји клуба у ствари 96 заувек празних столица, 96 душа које ће вечно да буду у првом реду Копа, чак и ако их не видите, и посебно када их не видите, и које ће да се пројектују у свлачионицу на некој утакмици коју тим губи са 2:0 на полувремену, рецимо, и да намигну једни другима када неки нови тренер буде черчиловски причао о свим тим великим победама.

Лако је писати о њима, верујте, за срећу вам не треба много; сетите се тога када не буде 4:3 и када не буде 0:3 па 3:3, имајте то на уму када нигде на видику не буде девојке лепе као гол у деведесетом минуту, и следећи пут када вас клуб изда и натера да се осетите изданим, превареним, претужним, када пожелите да легнете на под и ударате ногама и на свако питање одговарате хистеријом, сетите се да без пораза нема великих победа, да је без хладног зноја онај победнички шампањац често бљутаво топао.

То вас само фудбал припрема за живот.

И обрнуто.