Analiza: „Luzerpul“ i svi ti veliki PORAZI...!

Zato ovde neće biti reči o velikim pobedama, već o onim porazima koji te nateraju da odrasteš, ili da se uozbiljiš, ili da potpuno regresiraš u klinca koji bi najradije legao na pod, vrištao iz mozga i udarao nogama o tlo, i na svako pitanje odgovarao sa „Neću“, ne shvatajući da ga to samo fudbal priprema za život...

Lako je, verujte, lako je pisati o pobedama, trijumfima, uspesima. Najlakše je, recimo, opevati onaj gol Dejana Lovrena za 4:3 protiv Dortmunda u četvrtak uveče: našlo bi se tu mesta za kratku sagu o Džejmsu Milner, o svemu onome što ovaj čovek zna ili ne zna u fudbalu, opisao bi se ceo poslednji napad i postavilo se pitanje kako su se to, dođavola, kockice složile baš tako da, kad krene poslednja rendicija pesme o usamljenom šetaču, Klajn bude desno uz aut-liniju, gde će ga dočekati Humels i faulirati, i onda znate već kako je dalje išlo...

O, bilo bi tom tekstu i redova za sve one predivne rečenice o Jirgenu Klopu, njegovom uticaju na moral i taktičku pripremljenost ekipe, njegovom srcu i pelceru Istanbula 2005. koji je presadio jednim govorom, čerčilovski tvrdoglavim, nešto kao „borićemo se u njihovom šesnaestercu, borićemo se i kraj korner zastavice, borićemo se u ofsajd zamkama, nikada se nećemo predati“, u svlačionici Enfilda...

Vidite, stvarno, za sreću i njeno slavljenje ne treba vam mnogo.

Ma ni da budete novinar ili pisac, jok, dovoljno je da imate olovku, tastaturu ili, uistinu, sprej: držim da je anonimni autor koji je na zidu jedne italijanske zgrade napisao rečenicu „Sei bella come un gol al 90'“, „Lepa si kao gol u devedesetom minutu“, veći pesnik od svih koji su našli za shodno nešto da izjave u čitavom 21. veku.

No neuporedivo je teže staviti na papir tugu, ovekovečiti poraz posle kojeg vam u stomaku ostane praznina, živci su zategnuti kao strune, hladan znoj nikako da se povuče, i ne pomaže ni tuširanje vodom spolja ili alkoholom iznutra, posle kojeg ste spremni da pozovete najboljeg kardiologa u zemlji i kažete mu da nema pojma, da srce itekako ume da boli. Posle kojeg nema sna.

Iz tuge su i zbog tuge su, inače, nastala velika umetnička dela, ali malo je onih među navijačima koji su spremni da idu linijom većeg otpora, da pišu o bolu koji ti može naneti ta jedna ženska imenica – lopta...

Čak i gigant među njima, najbolji književnik među fudbalskim navijačima i najveći navijač među književnicima, Nik Hornbi, nosio je seme iste boljke u sebi.

U kultnom delu „Stadionska groznica“ ima emotivnog ringišpila i klackalice kakve samo zaljubljenici u jedan klub mogu da osete, ali pogledate li pažljivo, analizirate li, što bi naše profesorke srpskog jezika rekle, šta je pisac hteo da kaže, neuporedivo su jače, snažnije, emotivnije, bolje napisane one deonice u kojima je njegov Arsenal na dnu, a Hornbi misli da će se ugušiti od bola.

Razlika je očigledna: evo kako Hornbi piše, ovde dato u prevodu Vesne Mostarice, o jednoj, na velikoj slici, sasvim nebitnoj utakmici, četvrtfinalu Liga kupa 1986. godine.
„Moja vlastita latentna depresija tražila je način da izbije i svidelo joj se to što sam video te večeri na Hajberiju; ali čak i više od toga, kao i obično, očekivao sam od Arsenala da mi pokaže da stvari neće ostati loše zauvek. Arsenal je, međutim, imao druge ideje: izgledalo je da hoće da mi pokaže da ponori zaista mogu da budu trajni, da neki ljudi, kao i neki klubovi, nikada ne mogu da nađu put iz soba u koje su se zaključali. Te večeri i sledećih nekoliko dana činilo mi se da smo i klub i ja načinili previše loših izbora, i predugo pustili stvari da idu kako idu, da bi se ikada nešto ispravilo; vratilo mi se osećanje, ovog puta mnogo dublje i mnogo strašnije, da sam zauvek lancima vezan za svoj klub, a na taj način i za ovaj mizerni poluživot.“

Snažno, razarajuće, potresno, pretužno – sve su to epiteti kojima bi se opisala piščeva bol zbog jednog manje-više nevažnog poraza; ako te jedna izgubljena utakmica tera na preispitivanje čitavog svog života, ako kuneš i sebe i klub koji voliš, jer ga voliš i jer ne možeš da prestaneš da ga voliš, to je prava tuga i to je prava emocija.

A kako isti pisac, svega tri godine kasnije, kada Majkl Tomas daje gol na Enfildu za titulu Arsenala u poslednjem kolu, „crveni“ gube 0:2 iako su od 1. januara bili ubedljivo najbolji klub u zemlji, gube u zadnjem minutu, da je ostalo 0:1 titula bi bila Liverpulova, kako Hornbi piše?
„Bukvalno nema načina da se to opiše. Iscrpeo sam sve raspoložive mogućnosti. Ne mogu da se setim bilo čega za čim sam žudeo dve decenije, niti mogu da se setim bilo čega što sam želeo i kao muškarac i kao dečak. Molim vas, budite stoga tolerantni prema onima koji neki sportski trenutak opisuju kao najbolji u životu. Nama ne fali mašta, niti imamo tužne i prazne živote; to je samo zato što je stvarni život bleđi, dosadniji i ima manje mogućnosti za neočekivani delirijum.“

Da, Nik je ovde presrećan i to se vidi, svako od nas zna buru, jugo i orkan emocija koje ga nose u tom trenutku, ali njegove rečenice su uprkos tome – pardon, upravo zato – mnogo manje snažne i upečatljive, gotovo da ih može napisati svako; i svako ih je, jednom ili, ako je baš prokletnik srećan, više puta, i napisao, izgovorio, pomislio.

I zato ovde neće biti reči o velikim pobedama, već o onim porazima koji te nateraju da odrasteš, ili da se uozbiljiš, ili da potpuno regresiraš u klinca koji bi najradije legao na pod, vrištao iz mozga i udarao nogama o tlo, i na svako pitanje odgovarao sa „Neću“, ne shvatajući da ga to samo fudbal priprema za život...

U mojoj se porodici, recimo, godinama na zlurado-zaverenički i meni krajnje neprijatan način prepričavala anegdota o tome koliko sam plakao kada je Zvezda izgubila od Mančester Junajteda u Superkupu, a još više kako kada nas je dobio Hajduk za poslednji trofej Maršala Tita, na stadionu Jugoslovenske narodne armije: znam da je prvi poraz u mojim osmogodišnjim očima značio da nismo „više toliko evropski prvaci”, a da je taj „ratni“ kup Hajduka, golom Alena Bokšića, značio da nećemo ići u Bari, i koliko god mi stariji objašnjavali da je to što pričam potpuna glupost, nije me se dalo ubediti i histerija je trajala danima.

Ovde će, hoću da kažem, biti najviše reči o porazima Liverpula koji su baš boleli, jer se tako namestilo – bio je taj Lovrenov gol i bila je ta neverovatna noć na Enfildu koja je uzbudila duhove prošlosti i katapultirala svakog navijača „crvenih“ na sedmo, dvanaesto, hiljadito nebo; pa je neko podsetio da je Liverpul jedini neporaženi klub u Evropi ove sezone, sve je logično i ništa baš nije toliko; i zar nije smisleno u danima trijumfa setiti se da je tako lako moglo biti drugačije – ovde će biti reč o klubu koji mnogi posprdno zovu „Luzerpul“, mada sam ubeđen da je taj izraz iskovan negde u komentarima na srpskim portalima, jer ga retko ko rabi na Ostrvu.

I neka mi bude oprošteno na prisvajanju ovog prostora, pošto sve isto važi za svaki drugi klub koji neko voli, i jednako bi se moglo pisati (i pisalo se) o Zvezdinom Bordou ili, još gore, Strazburu – i jesam pisao o tome, inače – ili bi se nešto potresno moglo ostaviti na nekom zidu posle 151. derbija i golom u devedesetom minutu...

Nije bio baš trenutak koji cepa istoriju srpskog fudbala, ali derbi je derbi...

A onaj pogodak Majkla Tomasa, elem, koji će se zauvek vrteti pred očima Nika Hornbija i svakog ko je imao dovoljno godina da tada navija za Liverpul, u godini Hilzbroa, u godini proslave stogodišnjice engleske fudbalske lige kao takve, u godinama kada su timovi s Ostrva bili proterani iz Evrope, nije jedini, pa ni najveći poraz u poslednje vreme.

Luzerpul, kažete?

Nema veze, navikli smo, malo se i ponosimo time.

Da ne krenemo redom u prebiranju po tugi, jer je bol najgori kada je nasumični, otići ćemo u Atinu 2007.

Karma je kučka, i to ona koja te pusti da bezbrižno prođeš pored nje i umiljato te pogleda, a onda te čeljustima zgrabi za zadnjicu i ne pušta: to je lekcija koja odzvanja od 2007.

Liverpul i Milan igrali su „revanš“ finala Lige šampiona. Neki kažu da bi finale 2007. moralo da boli manje baš zbog Istanbula, ali upravo je suprotno: Liverpul je te noći bio mnogo bolji od Milana, nadigrao ga u svakom pogledu, ali Inzagi je dupetom dao gol u 45. minutu, eto te kučke uživo; Liverpul je te noći imao priliku da se sa drugom titulom prvaka Evrope u tri godine cementira na mestu evropske moderne supersile.

Pritisak na Beniteza i njegov tim bio bi manji, novca bi bilo više, kvalitetniji igrači lakše bi dolazili da zamene jednog Zendena ili jednog, dozvolićete, Penanta, mogla je to biti vododelnica, posebno jer je s druge strane stajao velikan u opadanju, veliki Milan imao je svoj skoro poslednji trzaj i njime je uspeo da pobedi...

O vododelnici, trenutku u kojem bi se rasparao paralelni univerzum i sve bi možda bilo drugačije, govore navijači Liverpula i kada se sete nesrećnog finala FA Kupa 1996. godine, mnogo više nego onog slučajno izgubljenog meča od Vimbldona šest proleća ranije.

Utakmica je bila ružna, kakvi ratovi često umeju da budu, Roj Evans je iznervirao sve kada je na klupi, zbog Džejmija Rednapa, ostavio Majkla Tomasa – da, onog istog Tomasa koji će uništiti Enfild 1989, samo da bi dve sezone docnije jedan crveni dres zamenio drugim – vuklo se sve ka 0:0, na terenu je gazda bio Roj Kin, što dovoljno govori o kvalitetu utakmice, mada su sve oči bile zagledane u Erika Kantonu, pošto je Francuz tek malo pre toga odslužio kaznu zbog uletanja u navijača Kristal Palasa na Selhurstu.

Liverpul se skoro nije ni pojavio na terenu, kao da se ne radi o najvećem meču protiv najljućeg rivala, sem Barnsa i Ijana Raša svi ostali su izgledali pogubljeno, i posle jednog kornera, Džejms je nespretno boksovao loptu, ona je stigla tačno na 16 metara, Kantona se izmakao i skoro sa fade-awayom uhvatio volej. Dugo je, ceo jedan eon, išla ta lopta i možda su Rob Džons ili upravo Džejmi Rednap mogli da poture glavu i izbiju je, jer je tako sporo putovala, ali ne, prošla je kroz more zeleno-belog i Vembli je osetio ekstazu, Vembli je osetio agoniju.

„Prevarantu“ Džejmiju Rednapu niko nikada neće oprostiti to popodne, Roj Evans je imao još dve godine u kojima neće uraditi ništa, sem komandovati još jednim preteškim porazom, kapitulacijom od 0:3 protiv Pari Sen Žermena, a Junajted će nastaviti svesrdno da gazi Premijer ligom.

Možda je ta utakmica „bila biti ili ne biti“, ali znam koja sigurno jeste. Ni desetak dana pošto je, posle pobede nad Noričom, kapiten Stiven Džerard okupio saigrače i počeo da se dere na njih „This does not slip!“, „Ovo nam neće izmaći“, trava, tlo i planeta Zemlja izmakli su mu se pod nogama, okliznuo se i predao loptu Vilijanu i bilo je 0:1, i videlo se da će se svi ataci odbiti o Murinjov parkirani „tupoljev“.

Ni da je taj scenario pisao najzagriženiji, najodvratniji navijač Junajteda, Arsenala ili Čelsija, ne bi to tako smislio. Ni danas nisam smogao snage da ponovo pogledam taj Stivijev kiks, baš kao ni onu tugu u narednom kolu, onaj „obrnuti Istanbul i 3:3 protiv Kristal Palasa.

I šta uradi taj prokleti, gadni, divni Liverpul? Najboljem igraču u ovom veku zahvali se, godinu dana kasnije, za sve što je uradio, za svaki trenutak u kojem je svojeručno izvlačio tim iz bunara, time što u njegovoj poslednjoj utakmici izgubi 6:1 na nimalo vetrovitom i vrlo osunčanom Britanija stadionu.

Taj poraz u poslednjoj Džerardovoj utakmici ne može da se „takmiči“ sa ostalima po značaju meča, ali je simbolično mnogo teži i mnogo gori jer je pokazao da klub, Rodžers i petnaestak momaka koji su nosili taj dres nemaju baš nikakav pravac; morao je da dođe jedan veseli Nemac pa da stvari počnu da dolaze na svoje mesto...

No kad smo kod gubitaka, sredina aprila podseća nas da fudbal je često samo odsjaj života, pa je najveći poraz u istoriji kluba u stvari 96 zauvek praznih stolica, 96 duša koje će večno da budu u prvom redu Kopa, čak i ako ih ne vidite, i posebno kada ih ne vidite, i koje će da se projektuju u svlačionicu na nekoj utakmici koju tim gubi sa 2:0 na poluvremenu, recimo, i da namignu jedni drugima kada neki novi trener bude čerčilovski pričao o svim tim velikim pobedama.

Lako je pisati o njima, verujte, za sreću vam ne treba mnogo; setite se toga kada ne bude 4:3 i kada ne bude 0:3 pa 3:3, imajte to na umu kada nigde na vidiku ne bude devojke lepe kao gol u devedesetom minutu, i sledeći put kada vas klub izda i natera da se osetite izdanim, prevarenim, pretužnim, kada poželite da legnete na pod i udarate nogama i na svako pitanje odgovarate histerijom, setite se da bez poraza nema velikih pobeda, da je bez hladnog znoja onaj pobednički šampanjac često bljutavo topao.

To vas samo fudbal priprema za život.

I obrnuto.