Анализа: Зашто и како Лукаку илити ''Дрогба бр. 2'' није успио у Челсију?!

Фудбал 27.03.2016 | 23:00

Знам шта онај бољи, пристојнији, далеко бројнији део читалаца и гледалаца мисли о ријалитијима. Прве асоцијације на ту омрзнуту реч, на то предворје или, можебити, показну вежбу проституције свакако су голи екстремитети, шамари и свађе, примитивизам нељудских размера, неки полусвет који је, у изврнутом огледалу Ворхолових речи, дошао до својих петнаестак минута славе.

Али није сваки ријалити шодер. Обећавам да није, и спреман сам то да докажем.

Постоје и телевизијски програми тог формата који заиста раде оно што им име каже. Опонашају живот и славе га, а живот, знамо то, није 30 прегласних људи, пуна кућа или штала олоша који из себе извлачи најгоре, као у неком наопаком експерименту за који ни професор Филип Зимбардо не би имао стомак. Не, живот је најбољи режисер на свету, то што он смисли, то фикција не уме да опонаша, то је ријалити који је одмерени меланж слатког и киселог...

На један такав ријалити, који има заплет, саспенс и (засад) последњу клапу достојну живота, подсетио је најбољи гол који сте могли да видите у читаву фудбалом прегнатну суботу, гол којим је Ромелу Лукаку прекинуо мучење на Гудисону и наручио одело за Вембли, за полуфинале ФА купа, последњег важног националног куп такмичења, пошто је његов Евертон победио Челси са 2:0.

Било је то нешто за шта је доскоро био способан Рајан Гигс, рецимо, или Луис Суарез, свакако Тјери Анри или Денис Бергкамп, мада је коментатора Би-Би-Сија пре подсетио на Рикија Виљу из 1981, Рикија, половину тандема Аргентинаца из Тотенхема који је изгледао као Че Гевара, понашао се као Че Гевара и играо фудбал као што би га Че Гевара – и сам заљубљеник у овај спорт – вероватно играо, да се уместо докторским послом и дизањем револуција бавио јурцањем за лоптом.

Али сви они су били елегантни или брзи, сви они су изгледали као да су способни да промешају одбрану, да окрену терен наглавачке, као на видео-игри, да онесвесте бека и пошаљу га по бурек, гајбу пива или нови понос – јер је онај остао да лежи у трави иза “кадилака” – док Ромелу Лукаку делује као грешка, вирус у систему у којем би све требало да је познато: како једна стена од 190 центиметара и скоро стотину килограма може да се креће тако елегантно, да плеше по терену као што су његови аскурђели замамно играли праћени врачевима у Заиру, пред очима белгијских завојевача, степовали у ритму мбире или калимбе, оног инструмента који се свира палчевима и производи тако умилну музику...

Никако и свакако, то је одговор.

Ако нисте већ видели, онда погледајте поново, па погледајте опет и онда још једном, лепо је на успореном снимку али је много боље у пуној брзини: тај огромни Белгијанац, са “десетком” развученом преко читавих леђа, има лопту крај леве аут-линије, а онда му падне на памет, из чиста мира и због сезоне која је доказала да је у животној форми – а тек су му 22 године, забога! – да он може с том лоптом да уради шта хоће, баш као и са читавом одбраном Челсија, као од чешког кристала, скупоцене и лепе за око али оне што се не користи пречесто...

Отресао је задиханог Аспиликуету као мрвице са столњака и дословно оборио на задњицу нашег Банета Ивановића, онда га је ту чекао Џон Оби Микел, па је прошао и поред те сировине, обичном променом правца. То су већ три зареза у његовом тефтеру, три жртве Лукакуове брзине, умешности, спретности и горопадности, а четврта се тек спрема, вазда недовољно опорављени или недовољно срећни Гери Кејхил.

Смешно је, и дивно је, што је Лукаку Кејхила преварио два-три пута у тој једној секунди а да лопту готово није ни пипнуо, сем овлаш. Били су довољни његови покрети раменима, у ствари је била довољна само претња његових корака, па да Кејхил изгуби појам о времену, простору и значају утакмице и да заландара у казненом простору као ветрењача.

Температура је већ на максимуму, Гудисон увелико урла, Лукаку је на рогљу петерца и Куртоа већ тада зна да је све узалуд, чак и ако се баци према њему у очајничком покушају да му скрати угао; лева нога за леви угао Челсијевог гола, јесте прошло свега пет секунди али Ромелу још има снаге да потрчи и да прослави тај гол пре него што га оборе саиграчи, до чијих мозгова тек тада допире информација чему су то присуствовали из најбољих позиција на стадиону.

Мора да и међу народима из групе Банту постоји нешто попут оне “У добру се не понеси, у злу се не понизи”, пошто Лукаку слави гол за Евертон, а не гол против Челсија, и пошто не показује да је осветнички настројен, мада би имао све разлоге да буде, мада би имао све разлоге да скине шортс, или макар одмери лакат, и покаже Лондонцима колико су се огрешили о њега, да се злурадо насмеје јер им је уништио најгору сезону у последње време.

Не, он је одмерен и на терену и када га скоптишу камере и микрофони након 2:0 – пре тога ћемо видети и животињски настројеног Дијега Кошту, који је успео да црвеним картоном, дакле оним лошим у фудбалу, засени нешто најбоље у фудбалу – и када га питају да ли воли што је дао гол баш Челсију. И то такав гол.
“То је био само обичан гол, срећнији сам због победе и због свог тима. Ако желиш да освајаш трофеје, мораш да побеђујеш велике клубове. Мислим да заиста немам ништа да докажем Челсију. Отишао сам тамо као осамнаестогодишњак и научио сам шта значи бити професионални фудбалер. Увек ћу им бити захвалан на томе.”

А то нас доводи до оног “доброг” ријалитија с почетка текста.

Звао се “Лукакуова школа” (на изворном фламанском “Де сцхоол ван Лукаку”) и емитовао се 2010. на првом програму белгијске националне телевизије, некој врсти јавног сервиса. Постојала су два јунака: један је био Ромелу Лукаку, син бившег професионалног фудбалера и репрезентативца Заира (касније преименован у ДР Конго) Роџера Лукакуа – Роџер је имао свега седам година када се његова домовина први и једини пут квалификовала за Светско првенство, и на старту доживела 0:9 од Југославије – дечак рођен 1993. године који је похађао Институт Саинт-Гуидон, средњу школу у коју је Андерлехт слао талентоване дечаке, попут овог којег су довели из Лирса када је Лирс пропао.

Други је био извесни Гилијан де Греф, који очигледно није постао фудбалер, јер прва страница господина Гугла не нуди плаузибилна објашњења о његовом кретању...

Концепт је био занимљив: камере су пратиле децу у школи читаве године и снимали их како отворено говоре о темама о којима деца у том узрасту и треба да говоре: о пријатељству, схватању љубави, о сексуалности, вери и религији, о криминалу, и наравно, највише о томе шта желе да буду кад порасту.

А Ромелу Лукаку, главни лик серијала, желео је да буде само фудбалер. И то фудбалер Челсија.

Срећа па на том клипу који је неко окачио на YоуТубе постоје и енглески титлови, иначе никада не бисмо разазнали шта то на фламанском говори клинац рођен у Антверпу.

Али ево тог ријалитија у пуној снази и ево заплета који ће се заокружити на Гудисон Парку, марта 2016, пуних седам година пошто је сцена снимљена и шест година пошто је емитована.

Читаво одељење било је на екскурзији у Лондону, па их је одвело на Стамфорд Бриџ. Стадион је празан, ту су само редари. Камера је уперена дечака који ипак изгледа као да му је више од шеснаест лета, и глас му је одавно мутирао, а он говори:
“Дајте ми само лопту, и могао бих овде да трчим пет сати без престанка. Какав стадион...”, онда се почеше по глави, као у неверици, па почне да машта. “Тај дан када будем заиграо на овом стадиону, то ће бити једини дан када ћете ме видети како плачем. Али успећу.”

Онда крене да излази са стадиона, али се враћа да фотографише празне трибине, да замишљено гледа ка трави и да замишља 40.000 људи који славе његов гол, прилази неко, наставник или продуцент, и говори му да престане да сања, да је време да се крене натраг у аутобус.
“Да сањам? Ја уопште не сањам. Ја ћу сигурно играти једном на овом стадиону.”

Ех, животе, најбољи ријалитију: лета 2011, две године касније, тада већ најбољи стрелац Андерлехта и један од најбољих младих играча Европе, члан генерације која не само да ће вратити Белгију на светску мапу, него ће ставити Белгију на прво место ФИФА ранг листе и прометнути Белгију у фаворита за финале предстојећег Европског првенства, где би могли да играју са Немачком, натурлицх, долази на Стамфорд Бриџ овог пута као велико појачање за будућност, плаћен више од десет милиона фунти.

Да ли га је први утефтерио Карло Анћелоти, или је био мираз Андреа Виљаш-Боаша када је овај долазио на очијукање са Романом Абрамовичем, то и није толико важно, важније је оно што је видео цео свет: тај мали са дредовима могао би да буде унапређена верзија идола плавог дела Лондона, Дидијеа Дрогбе, да стасава уз њега и учи од њега, пре него што постане бољи од свог сенсеија.

Само што сан неће бити превише леп за малог, огромног Ромелуа. Не, овај ријалити кренуће окрутнијим путем.

Прву сезону провео је углавном у резервама Челсија, ту и тамо би се скинуо за први тим, али не довољно да буде задовољан самим собом, због чега ће одбити и понуђену медаљу првака Европе, у чудној сезони када су Роберто ди Матео и баш Дидије Дрогба довели Челси до ушатог парчета сребрнине.

Уследила је позајмица у Вест Бромвич Албион, где ће дати невероватних 17 голова у сезони, укључујући и “савршени хет-трик” којим ће сер Алексу Фергусону, у ватромету у Мидлендсу – било је 5:5, и није могло да буде боље ни спектакуларније за последњу од 1.500 Фергијевих утакмица у дагауту Јунајтеда – пожелети срећан одлазак у пензију, и навијачи Челсија најзад су мислили да имају шпица за наредну деценију, најмање: снажан, хитар, окретан, убитачан, па још воли клуб...

Још када је лета 2013. најављен повратак Жозеа Муриња на Фулам роуд, и зналци и аматери су помислили да је то, најзад, то. Ево човека који ће умети да цени Ромелуов допринос и знање, ево човека који ће из нестварно талентованог левоногог Белгијанца извући најбоље.

Како је могуће да се Мурињо није напросто заљубио у Лукакуа? Де Брујне и Ширле, два друга примера Португалчеве рецентне кратковидости, некако и могу да се разумеју, али Лукаку, он је био “нацртан” за мурињовштину, па ипак је пуштен низ воду. Прво на још једну позајмицу, овог пута у Евертон, где ће поново дати 15 голова у првенству, а потом, када су и Роберто Мартинез и Жозе Мурињо и Ромелу Лукаку схватили да је на Мерсисајду овај пронашао дом, и за стално, у трансферу вредном 28 милиона фунти.

И сада, у трећој години на Гудисону, у клубу који је само несрећом и деконцентрацијом просуо толико бодова да се не бори за титулу у пречудној сезони Премијер лиге – јер и квалитет и игру и менаџера и Роса Барклија имају – Лукаку је израстао у звер над зверима, у предатора какви настањују тропске подсахарске прашуме земље његових предака.

Оборио је две пуне деценије стар рекорд – који говори о много о стању у којем се налази славна, поносна институција што себе назива “Тхе Пеопле'с Цлуб” – који су заједнички држали Андреј Канчелскис и Тони Коти, менталну блокаду да ниједан нападач Евертона не може да постигне више од 16 голова у лиги. Тренутно је на 18 (један мање од Вардија, један више од Кејна), и не би никога зачудило када би их било и целих 25...

Постао је, већ сада, а после овог гола Челсију нарочито, барабар са Дрогбом по умећу – не и по успесима, наравно – и иако никада није заиграо с њим у нападачкој линији, није заборавио чему га је све колега са Обале Слоноваче научио.
“Дидије је много желео победу и увек је био велики лидер”, причао је недавно Лукаку, иначе врло интелигентан и мимо терена, о свом идолу. “Када је тиму било најпотребније, он би увек повукао највише. То покушавам да урадим и ја, и надам се да ће једном неко рећи да сам био играч као Дрогба, мада сам ја Лукаку, и желим да направим своје име. Често комуницирамо, зовем га или му пишем, испричам му шта се десило и питам га за неки савет.”

Лето ће бити врело за звезду овог ријалитија којег зовемо фудбал. Лукаку ће у кампу белгијске репрезентације прославити 23. рођендан, потом ће ићи на Европско првенство где би морао да буде међу најбољим стрелцима, а све време ће око њега обигравати највећи светски клубови, нудећи му милионе и место у првих једанаест.

Зов једног тима биће највећи. Оног који ће желети да исправи грешку према дечаку што је 2009. отворених уста и са сјајем у очима гледао празне трибине Стамфорд Бриџа, и којем живот, тај каткад окрутни режисер, није дозволио да се радује на том стадиону.

Шта ћеш одлучити, Ромелу? Да опростиш и даш још једну шансу оној која те није хтела или да се окренеш, уситниш кораке као овог марта пред голом твог сународника Куртое, и отплешеш негде где ће те више волети и ценити?

Шта би твој идол Дидије урадио?