Пејчиновић у интервјуу Русима, о сличностима са Србима...

О туцању јајима, куцању у дрво, пливању за часни крст...Занимљива вест као насловна на руском порталу Спорт Експрес!

Фудбал 12.02.2016 | 18:00

Братски народи већ вековима. Није тајна да Срби и Руси имају много тога заједничког. Стога су се на руском порталу Спорт Експрес досетили да замоле Немању Пејчиновића да им појасни које то обичаје деле становници две православне земље. Дефанзивац Локомотиве је притекао у помоћ, па је прва вест на адреси спорт-еxпресс.ру она са насловом: Шта то везује Србе и Русе?

Таксативно. Питања и одговори. Почевши од купања за Богојављење. У Русији пракса. Видели сте то сигурно “милион“ пита. Она рупа у леду ако већ није освештена водица. Ту црквену многи попију, иако свештена лица то не одобравају. Кад је природа у питању три пута се у воду урони пре крштења. А у Србији?
“Такође се купамо, мада ретко бушимо рупе у леду, јер је клима топлија. Важан део пливања је потрага за часним крстом. Некада учествује на десетине људи“, појашњава Пејчиновић.

Обичаји на Ускрс такође су слични. Ако нисте знали и Руси фарбају јаја и организују популарна “туцања“. Победнику, као и у Србији, припада поломљено јаје.
“Да, имамо то. Победник одлази са два јаја. Обожавао сам тај обичај, али сам пречесто добијао, па сам се и гојио и по два килограма. Није то добро“, у шаљивом тону ће 28-годишњи штопер.

Идемо даље. У Русији се литургија служи на на Божићно вече. Куће су украшене јелиним гранама, пева се, иако би црква опет волела да то све буде мало сведеније. У Србији...
“Ми кажемо Божић, као Божији син. Рано ујутру се породично иде у шуму по бадњак“, каже Пејчиновић пре но посегне за интернетом како би руским новинарима објаснио шта је то бадњак,.
“Велика грана храста је у питању. Мушкарци је исеку и унесу у кућу, жене могу да по поду разбацају кукуруз, пшеницу, све то симболизује Христово рођење. То се до краја Божића не износи из куће. Увече се иде у цкрву, ујутру, 7. јануара, бадњак се пали. То обично ради старији човек из куће. Или код куће или испред цркве. Сада више људи иде испред цркава, јер се верује да ће година бити успешнија ако има што више варница, а њих није лако изазвати на кућним апаратима. После тога сви заједно једу“.

Посебно занимљив био је Пејчиновићев одговор на питање који је Србима важнији празник: Божић или Нова година?
“Божић наравно! Уосталом, после свега што се десило 90-их свака је година тежа од претходне и нема се шта славити за Нову годину. Божић и Ускрс су нам свети. Као и слава, дан ваших светаца. рецимо, моја слава је Свети лука и обележава се 31. октобра“.

Са друге стране, Пејчиновић је Русима објаснио да се у Србији не слави празник Масленица, који се у Русији обележава у седмој недељи пре Ускрса и који означава прославу скоро краја зиме. Руси тада спремају палачинке, рођаци долазе у госте, под отвореим небом се одржавају пригодне манифестације, једни се другима моле за опрост. Пагански корени, као и славе у Срба.
“То немамо или ја бар нисам чуо. Интересантно, мораћу да прочитам нешто више“.

Купање у јавним купатилима још један је обичај који у Србији није толико распрострањен у широким народним масама, посебно не на тако традиционалан начин. Али зато куцање у дрво јесте. Руси умеју и да пљуну преко рамена.
“То баш и не радимо, али куцамо у дрво. Неопходно је да куцнеш одоздо. На пример, ако је сто, мораш да куцнеш испод како би ствари кренуле на боље. Да истераш успех горе“, сведочи Пејчиновић уз наравно куцање у дрво ради описа.

Коњска потковица се не качи на врата. Пејчиновић каже да је то застарео обичај, пошто Срби верују да сва срећа и здравље долазе од Бога, а да је све остало - сујеверје. Баш зато се више не плаши ни црне мачке. Руси, пак, барем колико смо успели да разумемо, воле и да седну на праг на једно пола минута пре но што напусте кућу. Сада Дмитриј Зеленов појашњава...
“Замисли да сутра имаш важан меч. Спаковао су ствари, копачке, све. И онда кад је аутобус спреман за пут људи у тишини седну. Како би ти пут био лак“.
“Стварно?“, одговцара Пејчиновић.
“Нисам то знао. Али добро је што постоје такве традиције. У модерном свету тешко је сачувати наслеђе и културу једног народа. Све се мења, људи се крећу, обичајиу се заборављају“.

Изненадило је Пејчиновића и што руси најважније и најинтимније разговоре обављају у кухињи, док у Срба то баш и није правило. Али не и то што и на руским друмовима возачи комуницирају стоп светлима, па и то што није баш учтиво узети последњи залогај из тањира или цигарету из паклице мада се и овде и тамо на такве ствари све мање обраћа пажња.

Ето, ако се задесите у Русији можда ће вам сада бити лакше.