Пред нама је ноћ Супербоула! Само, како се то уопште игра?!

Један од најгледанијих спортских догађаја на планети, а без икаквог премца у САД, је велико финале НФЛ-а, професионалне лиге у америчком фудбалу. Тај меч у коме Денвер Бронкоси и Каролина Пантерси играју за трофеј, јубиларни 50. Супербоул, на програму је у ноћи између недеље и понедељка, тачније, пола сата иза поноћи, а ми ћемо вас мало провести кроз основе спорта који полако, али сигурно, осваја планету.

Остали спортови 07.02.2016 | 21:00

Најчешћа критика оних који не познају амерички фудбал је да "предуго траје", да се "они тамо само гурају" и да је "тешко похватати сва правила". Кроз десет питања и одговора који следе праћење Супербоула биће вам лакше него икада пре, нарочито ако сте се увелико навикли на класичан фудбал.

1. Како се то заправо игра?

У америчком фудбалу је циљ доћи "иза гола". Како сад иза гола? Лепо, тај простор се зове ендзона, обично је обојен неком другачијом бојом од остатка терена и ко ту стигне са лоптом у руци, било да је дотрчао у ендзону или је у њој ухватио додавање, постигао је тачдаун. А то је основни начин поентирања у овом спорту и доноси шест поена оној екипи која то успе.

2. Аха, дакле узмеш лопту и покушаваш до бесвести све док не поентираш?

Заправо, једина зачкољица је у томе што правила игре управо забрањују "покушавање до бесвести". У класичном фудбалу једна екипа (ето, Барселона, на пример) може да држи лопту 90 минута. Она ће кад-тад већ наћи неки атрактиван начин да постигне гол ривалу који безуспешно покушава да им одузме лопту. Међутим, у америчком фудбалу постоји јако јако јако битно правило, око ког се врти читав спорт. Можете комотно да га памтите као правило под именом "Имаш четири покушаја да будеш Барса".

3. Какво је то правило? Јел' чуо Меси за њега?

Правило је једноставно: екипа која има лопту има само четири покушаја да освоји десет јарди (9,14 метара). Ако то не успе, лопту на месту где се завршио четврти напад - узима ривал.

Међутим, ко успе да током та четири покушаја збирно освоји десет јарди (може одједном, може "на рате") - добија на поклон нова четири покушаја. И тако поново, па онда поново. Главни циљ остаје исти, стићи у ендзону ривала.

4. Зар се то, стићи "иза гола" са лоптом не ради и у рагбију?

Када је амерички фудбал почео да се игра крајем 19. века, све се заснивало на гурању две групе од по 11 људи. Било је, кажу, и буквално згњечених у таквим гомилама. Онда су увели правило да у једној нападачкој акцији - лопта сме да се једном баци унапред. То је променило овај спорт за сва времена, а потпуно га раздвојило од рагбија где је то најстроже забрањено.

5. Јел' истина да у нападу петорица људи не смеју ни да пипну лопту једном кад акција крене?

Играчи су, када је уведено додавање унапред, уместо да сви буду огромни и да се само гурају, почели да се деле. Не, није то оно "Ето га сад, деле се! Наша посла!", већ су почели лепо да се деле на оне који се одлично гурају, на оне који хватају додавања и наравно, на још две категорије: оне који умеју да баце јајолику лопту (није ни мало лако!), као и на оне који су много вешти да трче са њом у наручју. Да, лако се памти: хватачи, тркачи и један бацач. У међувремену је донето правило да они крупни момци који се баш баш баш добро гурају, а играју у нападу, не смеју да дирају лопту када акција крене, како би они "атлетски грађени" дошли до изражаја и учинили игру још атрактивнијом.

6. Али зашто би ико од играча волео да учествује "а не учествује"?

Има нечег чудног у осећају припадности, али има и нечег лепог - у осећају корисности. Ти момци који се брину да бацач лопте остане жив и здрав, или да тркач има куда да прође, зову се офанзивна линија. Има их пет на терену када је напад у игри. И, ако постану професионалци (НФЛ) - најплаћенији су спортисти на свету јер брину да остатак света ужива у чарима америчког фудбала.

7. А ко је тај "квотербек" о коме се стално прича када се спомиње амерички фудбал?

Главну улогу на терену је у давна, прадавна времена имао момак који је разгртао противнике трчањем кроз све њих. Звао се фул бек (и дословно је био "фулл". Сирове снаге). Онај који је то исто радио - али користио се, док трчи, вештим покретима за избегавање противника - био је "пола човека", халф бек. Па мора да буде мало другачије грађен за сва та вијугања по терену, зар не? Е, тог "халф бека" су касније преименовали у ранинг бек, јер управо то и ради - трчи са лоптом у наручју. Фул бек је постао његов "водич", јер најчешће служи да својом снагом прави простор да ранингбек протрчи, и у томе му помаже заједно са офанзивним линијашима. А онај који је малтене најмршавији, али који мора све да организује, који има прецизно око а'ла Јасна Шекарић, а и баш прецизну руку, "упола је мањи" од халф бека. Зато је и "qуартер бацк". Касније се то спојило у једну реч, а ми немамо нашу која би одменила "квотербек". Е, тај је главни на терену. Тај, "четврт од човека". Ако, кад реши да баци лопту, грдосије из одбране крену на њега свом силином, ма не само да му помажу офанзивни линијаши, него и ранингбек и фул бек. Тај квотербек је најважнији. Дибидус. У Денверу га игра легендарни Пејтон Менинг (39 година, једном шампион, пет пута најбољи играч лиге), а у Каролини млади Кем Њутон (26 година, овосезонски МВП, играч потпуно другачијег стила јер са својих 196 цм висине - необично воли не само да баца лопту, већ да трчи са њом у наручју).

8. Математика је јасна ствар, имамо пет офанзивних линијаша који се старају да се нападачка акција спроведе у дело, имамо два тркача (ранингбека и његовог помагача фул бека) и имамо квотербека који је главни. То је осам. А на терену их је 11? Ко су остала тројица, хватачи?

Тачно. Тренери се онда играју разноразним поставкама у игри, а највише размештањем којекуда те тројице хватача (који су у стара, прадавна времена, стајали искључиво уз аут-линију, па су због тог "широког постављања" добили име "wиде рецеиверс"). Али, некад је потребно да се још више појача она петорка чувара на линији, па тренери у игру убаце једног од снажнијих хватача који ем уме (и сме) да хвата лопту, ем може лепо да блокира противнике. Пошто се он смести тик уз офанзивне линијаше, на самом крају те петорке (збијен уз крупне момке) добио је име "тигхт енд". Ни за то немамо наше речи, па је он и на српском "тајт енд". Противник никада нема појма дал' ће он да истрчи напред па ухвати додавање, или ће да стоји и помаже у блокирању. Много важно место у екипи, иако тајт енда многи занемарују када спомињу главне звезде. Добро, ипак су у америчком фудбалу најатрактивнији потези вештих ранингбека, коме (замислите) такође сме да се баца лопта. То је тек да одбрана полуди ако противник има таквог, свестраног играча у нападу. Ем трчи са лоптом у наручју, ем уме да је ухвати ако се искраде.

9. Дакле, амерички фудбал треба пратити тако што се петоро очију отвори када акција крене: тада се гледа шта квотербек ради са лоптом коју му кроз ноге дода онај средишњи офанзивни линијаш (центар). А квотербек са њом може да ради свашта, од тога да добаци хватачима или тајт енду, може да је уручи тркачу (ранингбеку, а све ређе и фулбеку), а може и сам да проба нешто да изведе са њом. И тако, миц по миц, терен се осваја, гледа се да не изгуби лопта јер одатле где се изгуби - креће противник. Четири пута по 15 минута и то је то?

Баш тако. Кад год се прикупи десет освојених јарди из четири (или мање) покушаја, добијају се четири нова покушаја. Наравно, некада се деси да екипа то не успе. Ако виде да су много близу своје ендзоне, а већ су искоришћена три покушаја, онда се неретко четврти покушај користи да се лопта (ногом) испуца што даље - да би противник морао много већи део терена да пређе јер, рекосмо, тада он добија лопту.

10. Ију, већ десето питање! Да сумирамо то поентирање на брзину. Шест поена се добија када се постигне тачдаун. Али, у том америчком фудбалу има и неког шутирања лопте се земље, зар не?

Да. После сваког тачдауна нападачка екипа шутира за један, додатни поен. Ако жели да освоји два поена, може да одигра још једну нападачку акцију али тада мора да уђе са лоптом у ендзону (трчањем или хватањем лопте). Но, ако се дошло близу ендзоне, а потрошена су већ три покушаја, онда се четврти покушај најчешће користи за шут кроз "стативе". То се зове филд-гол и вреди три поена. Као што смо раније написали, екипа која је далеко да би постигла филд-гол, шаље на терен свог шутера да лопту испуца далеко у противничко поље. Дакле, у америчком фудбалу или "напредујеш, напредујеш, напредујеш па поентираш", или не успеш - па шутнеш при четвртом покушају. А шут при четвртом покушају је или за три поена, или, ако је далеко, испуцава се противнику да би онда он морао много да напредује не би ли поентирао.

Добро, некада се лопта не испуца како треба...