Најстарија Српчанка има 17 параунучади

Једна од најстаријих Српчанки, осамдесетшестогодишња Јелена Барашин каже да су дјеца највеће богатство, љубав и смисао живота. Она је са супругом Васом изродила шесторо дјеце – четири сина и двије кћерке, који су јој подарили 13 унучади и 17 праунучади. И сви су живи и здрави, понос и подршка у њеним позним годинама живота.

Бака Јелена живи са најмлађом кћерком Босиљком и унуком Мишом, али су и остали, каже, на дохват руке у Српцу, само је кћерка Зора нешто даље, у Бањалуци. Синови Ненад, Владо, Милан и Боро често је посјећују, а и она одлази код њих. О празницима, посебно за Божић, Васкрс и остале светковине, углавном су заједно.

"Срећна сам и поносна што су сви засновали своје породице, постали добри и вриједни људи. Оличење су слоге и међусобног поштовања, али и доброг односа према комшијама и осталим људима", са одушевљењем прича још здрава и живахна старица Јелена.

То што је сада код најмладје кћерке Босиљке није случајно. "Муж и ја смо радили у Аустрији, а када је он 1992. године изненада умро, син Мишо је имао само двије године. Морала сам се вратити на посао у Аустрију, а мајка је преузела бригу о дјетету, кога је практично отхранила и школовала. Сада смо заједно и ја сам јој неизмјерно захвална. Она је дивна мајка и зато је сви обожавамо", прича Босиљка. Окружена је пажњом и љубави какву је заслужила.

Живот старицу нимало није мазио. Удала се са 18 година за неписменог мужа Васу, старијег шест година, и започела живот готово без ичега. Васо, борац Прве пролетерске бригаде, учесник битке на Сутјесци, из рата се вратио са више рана. У односу на многе друге, учешће у рату му није помогло да оствари нека права. Због посљедица рата умро је у 48. години живота, што ју је веома погодило. Јелени је остало да са свекрвом подиже шесторо дјеце, рођених од њене двадесете до двадесет и осме године, или како се у народу каже били су „једно другом до ува“.

Из Бајинаца у Србац доселили су се 1961. године. "Чамцем смо певозили материјал за кућу – циглу, пијесак, креч, да бисмо направили кућицу и у њу уселили, а да ни све прозоре нисмо ставили", каже Јелена. Нико нам није помогао, ни општина, ни комшије, све смо својим рукама урадили, али са пуно воље и љубави.

Као учесник НОБ Васо је четири пута рањаван. Одликован је Орденом за народ. "Посебно је био поносан на орден са потписом Тита који је добио 4. јула л958. године на Тјентишту за заслуге и храбро држање за вријеме битке на Сутјесци", каже Јелена. Сликом и ријечју Васо је забиљежен и у књизи о Битки на Сутјесци, чиме се поноси цијела породица.

Поносна је старица на све унуке и праунуке. Њено животно искуство добро ће доћи свима. Дајана каже да јој много користе прабакини савјети, што потврђује и старија унука Драгана, која студира на Филозофском факултету у Бањаллуци. "Лијеп је то осјећај када знаш да ће те сваког дана обићи неко од породице, син, кћерка, унуче или праунуче, када видиш осмјех и радост при сваком сусрету, када осјетиш задовољство у срцу и души и схватиш да ти живот није протекао узалуд", увјерава бака Јелена.

Она се не може начудити садашњој омладини која се касно опредјељује за склапање брака, заснивање породице, а уз то и што се задовољавају са једним или највише два дјетета. "Увијек се тешко живјело, поготово у наше вријеме, али неимаштина није спречавала да имате бројну породицу и нико није био гладан, а народ је био здравији. Треба само више храбрости и вјере у себе, али и љубави", каже бака Јелена, која иначе није љубитељ жестоких пића и пушења. Пушење јој смета и када пушача види на телевизији. Увијек је била окружена дјецом, која јој дају снагу и уз њих, вели, не осјећа да је нешто боли. Препоручују да млади раније улазе у брачне воде, а рађање дјеце продужује живот и доноси велику радост у породици.

С. К./ БН ТВ