Исправка: У Либији су грађани ипак плаћали струју, образовање је имало недостатке, а није било ни бескаматних кредита

НАПОМЕНА: Портал БН је 25.12.2015. године објавио текст под називом "Либијци данас жале за животом и Гадафијем", а који је преузет са портала Сведок/Мондо. У тексту су пренесене неке тврдње о стању у Либији током владавине Моамера ел Гадафија, анализом фект-чекера означене су као спорне и непотпуне.

Према систему који је Гадафи развио доласком на власт образовање и здравствена заштита су били бесплатни у Либији. Пре доласка Гадафија на власт, само 25 одсто становништва било је писмено. Данас 83 одсто Либијаца чита и пише, а 25 одсто има факултетску диплому.

Иако ово представља чињенице, фект-чекери напомињу да се "Гадафијева Либија борила се с високом незапосленошћу, лошим здравственим суставом и емиграцијом становништва."

"Либијски режим под Гадафијем централизовао је образовање. То је значило да су ученици учили искривљену географију, користили симболе и мјерне јединице који не одговарају међународним нормама, а наставни план и програм били су строго контролисани у сврху индоктринације" - наводи се у чланку објављеном 29.10.2017. године на wеб страници Тхе Борген Пројецт, где стоји и да је тачно да је образовање током Гадафијевог режима било обавезно и потпуно бесплатно. Такође је тачно да се стопа писмености у току 42 године његове владавине повећала са 25% на 87%. Ипак, у чланку се истичу и значајни недостаци образовног система у овој земљи.

Иако је у оригиналном тексту стајало "Мало је познато да у Либији нису постојали рачуни за струју, а нису постојале ни камате на кредите у банкама које су све биле државне", ово није тачно.

Бесплатна струја, новац за станове младенцима, станови за све грађане и бескаматни кредити нису постојали.

Како Фактограф наводи, тврдње о бесплатној струји и новцу који су младенци наводно добијали за станове нису тачне:

“Радило се о социјалној држави и већина ствари које се овдје наводе извучена је из контекста”, казао је. Рецимо, није точно да у Либији “није било рачуна за струју”. Према извјешћу Међународног монетарног фонда, цијене електричне енергије биле су испод трошкова производње, међутим, грађани су ипак плаћали за електричну енергију, иако су цијене биле јако ниске. Цијене су се кретале од 1,5 америчких центи за киловатсат за потрошаче до 5,2 америчких центи за јавне установе и комерцијалне потрошаче. Није постојало нешто слично ономе што се наводи, да су сви младенци у Либији добили 60,000 динара (50,000 америчких долара) од владе да би купили први стан.

Наш извор је казао и да је тачка која се тиче бескаматних зајмова, такође извучена из контекста. Постојале су камате на зајмове, али постојали су и бескаматни зајмови као дио програма помоћи становништву, као што су постојали програми субвенције куповине аутомобила и подстицаји за оне који су се хтели бавити пољопривредом.

Право становања

"Гадафију је највише замерано да крши људска права у Либији, а мало је познато да је наредио да док год сваки Либијац не добије кућу неће ни његова породица. Тако је Гадафијев отац преминуо, а да је још увек живео у шатору. Гадафи је излазио у сусрет младенцима" - стоји у оригиналном чланку.

Ово је пак нејасно и извучено из контекста.

"Постојала је идеја да дом буде људско право, али велики број људи у Либији живи с родитељима прије брака”, кажу извори, реферирајући се на идеју изнесену у Гадафијевој Зеленој књизи у којој је он написао да је становање потреба сваке особе и обитељи.

"Гадафи је знао да је за пустињску земљу вода најбитнија па је направио велики водовод кроз Сахару који је спојио Триполи, Бенгази и Сирт и тако омогућио несметано снабдевање, али и пораст градске популације"- стајало је у чланку.

Тачно је и да је Гадафи покренуо велики пројект вештачког водотока под називом Велика вештачка река, велику мрежу подземних цевовода и аквадукта чији је циљ био снадбдевање водом обале Либије. Међутим, како нам је рекао извор из Либије, људи су из својих плата издвајали средства, тј. плаћали су порез из којега се пројект финансирао.

"Део новца зарађен продајом нафте, главног извозног артикла земље, сливао се на рачуне свих грађана Либије" - стоји у чланку, иако за ово нема чињеничне потврде.

Даље су се у тексту преносиле речи једног Либијца у Београду:

"За време Гадафија сваки Либијац је имао све! Либијац који живи у Београду, Мохамед Алсакит Абдулгасем, сматрам да је скоро све што се у медијима говорило о Гадафију неистина и да ствари стоје потпуно супротно".

Ипак овде се радило о личном ставу неименованог појединца.

Неименовани Либијац наставља са изношењем свог става:

"Кажу да је Гадафи украо наш новац. Он је живео у шатору, а његови рођаци су живели као и сви други. Чак и да је украо милионе, знате ли колико смо милијарди изгубили због рата који нас је задесио и колико сада губимо?! Сви се сада праве да не знају и нико не помиње нашу нафту.Говорили су да је Гадафи диктатор. У његово време 17.000 људи је лежало у затвору. И то су све били осуђени криминалци. Сада у затворима лежи најмање 27.000 људи.Притом, криминалци су пуштени, а у затворе су стрпани они чији је једини грех што су подржали Гадафија. Проблем није била диктатура Гадафија, већ то што велике земље и велике компаније имају економске интересе у Либији" - говори Либијац наводно.

Исти Либијац наводи и да је у земљи постојала слобода говора, али независни фект-чекери то оповргавају.

Како се наводи у чланку објављеном у Неw Yорк Тимесу 20.10.2011. године, Гадафи је, након што је извршио државни удар 1969. године, владао Либијом 42 године, елиминишући све критичаре режима на врло окрутан начин, укидајући приватне бизнисе и успостављајући оштру цензуру. Штрајкови или неодобрене медијске репортаже резултирали су затворским казнама, а илегална политичка активност била је кажњива смрћу.

Према подацима с wеб странице Лоц (Либрарy оф Цонгресс), под Гадафијевим режимом 1972. године донесен је закон који је забранио формирање политичких партија, а први демократски избори у Либији одржани су 2012. године, након пада његовог режима.

Фактограф наводи да “треба имати на уму чињеницу да се радило о бруталној диктатури која се вјеројатно не би урушила да није било побуне либијског народа”.

"Волим Гадафија јер су у његово време сви имали све! Гадафи је дао наду Африци. Желео је да направи једну банку за целу Африку. Е, ту је погодио Запад и њихове интересе. Гадафи нам говорио да се школујемо у Србији – Србија је увек представљана као пријатељ Либије и тако смо учени и у школи. Гадафи је волео Србију зато што ју је видео као непријатеља западних интереса. Подржавао је Србију и тако што је слао наше студенте овде да се школују. Говорио је да свако треба да иде у Србију и да се тамо образује" - говори Либијац у чланку, који је био споран због бројних чињеница који не одговарају стварности, стога је измењен.

Ове речи се могу приписати само личном уверењу једног од грађана Либије.

(Сведок.рс/Мондо.рс)