Анализа - видео: Срби најзад скинули проклетство у Елбасану!

Последњих пут када смо победили у 90. минуту Јовић и Шапоњић нису били рођени! После гола Сава Милошевића у Прагу против Чешке чекали смо више од 18 година да наш национални тим заблиста у финишу важне утакмице!

Фудбал 09.10.2015 | 21:45

Сигурно сте чули за много пута парафразирну мисао бившег центарфора Енглеске Герија Линикера о томе како је фудбал игра у којој увек на крају побеђују Немци... Наш национални тим, како год да се звао, никада у себи није имао ту германску црту да до антологијских победа долази у заоставном времену... Јављали су се Станислав Караси против Грчке или Радановић у оном сплитском дуелу са Бугарском који је лудим коментарима обележио Младен Делић. Ти голови су нам доносили пласман на велика такмичења, тако да не могу да иду у исту раван са остварењима Александра Коларова или Адема Љајића који су непосредно пре „фајронта“ угасили светло у Елбасану.

Победа на врућем терену у Албанији, верују многи, могла би да представља прекретницу, најаву лепших дана за Орлове, као што је означила крај једне невеселе традиције. А она каже да је нашем националном тиму потребно нешто мање од две деценије да у важној утакмици дође до тријумфа у последњим минутима....

Мењали су се селектори, бројне генерације, имали смо и светле тренутке у селекторским ерама Илије Петковића и Радомира Антића, али смо се пре Албаније последњи пут „омрсили“ на најслађи начин сада већ давног 2.априла 1997.године. Репрезентација СР Југославије гостовала је у Чешкој, играла једну од најважнијих утакмица у квалификацијама за Мундијал у Француској против актуелног вицешампиона Европе. Врло интересантан меч решио је садашњи потпредседник ФСС Саво Милошевић спретном реакцијом на асистенцију Љубинка Друловића (2:1). Јаки Чеси нису имали времена да се врате у утакмицу, баш као и Албанци у Елбасану.

Од тог пролећа у Прагу постали смо – просјаци финиша. А колика је временска дистанца између Прага и Елбасана најбоље одсликава наредни податак: пре Албаније наш национални тим је дошао до победе у последњем минуту (говоримо о важним утакмицама) у периоду када тренутно најталентованији нападачи у Србији Лука Јовић и Иван Шапоњић нису били рођени.

Било је повремено слатких финиша, али никад победа као у Чешкој или Албанији. Добрим познаваоцима фудбалских прилика сигурно је у сећењу меч из септембра 2007.године. Орлови предвођени Хавијером Клементеом гостовали су у Португалу и стигли до бода у самом финишу. Истина, играо се 87.минут када се после једног прекида Бранислав Ивановић најбоље снашао у шеснаестерцу ривала и постигао гол.

Актуелна генерација је у овом циклусу показала бројне слабости, чак наговестила да је спремна за ремонт, али је стидљиво најавила да би могла једном да заблиста уочи последњег судијског жвиждука. На почетку циклуса били смо осрамоћени у Јерменији, незадрживо смо грабили ка поразу, али је Зоран Тошић голом у 90. минуту донео бод Дику Адвокату. Испоставиће се да од тога нисмо имали много користи.

Како било надамо се да ће Елбасан почети чешће да се понавља. Јер данас већ нико не прича о просечној партији Орлова, нити о томе да су у офанзиви до тог 90.минута морали да делују потентније. Победа се само памти. Јер је извојевана на начин који највише боли ривала.