Годишњица херојства мајора Тепића

На данашањи дан 29. септембра 1991. у Бјеловару, дизањем у ваздух војног складишта, погинуо је мајор Милан Тепић, спасивши тиме своје војнике и наносећи тежак ударац непријатељу, који је окполио касарну.

У јулу 1991. хрватске паравојне формације „Зенге“ опколиле су припаднике Југословенске народне армије, који су се налазили на одслужењу војног рока у касарни у Бјеловару. Команда 5. војне области ЈНА у Загребу је послала Посматрачку мисију тадашње „Европске заједнице“ којој, међутим, припадници „Зенги“ нису дозволили приступ у касарну.

Пребег из ЈНА потпуковник Јосип Томшић, који је у међувремену постао командант хрватске "одбране Бјеловара", припремио је напад на касарну у којој су се налазили преостали војници, официри и њихови чланови фамилија који нису пребегли на другу страну.

Касарна у којој данима није било воде и струје, нападнута је са 2.000 војника.

Пошто команда ЈНА није послала помоћ, командант бригаде пуковник Рајко Ковачевић је наредио предају и одлагање оружја.

По уласку у касарну, тадашњи председник Кризног штаба Бјеловара Јуре Шимић је наредио да се припадници ЈНА скину до појаса, након чега је из строја извео команданта Рајка Ковачевића са помоћницима, потпуковника Миљка Васића и капетана прве класе Драгишу Јовановића, које је потом одвео 50 метара даље и убио из пиштоља.

Око 200 војника ЈНА је тада заробљено. Тепић је међутим, одбио да се преда и са групом војника се повукао у Централно складише борбених средстава у оближњем селу Беденик у којој је организовао одбрану од хрватских формација које су опколиле објекат.

Не желећи да препусти оружје из касарне хрватским паравојним формацијам, Тепић је својим војницима наредио повлачење на безбедну раздаљину од складишта. Према неким изворима, на то их је упозорио речима:

„Војско, слушајте ме добро! Не знам колико ћемо моћи овако још да издржимо, усташе ће тек жестоко навалити и настојати да нас заскоче. Зато су пажљиви са ватром и избјегавају да ударе по складишту, и ово што ми имамо овдје је за њих више него драгоцјено. Кад дође тренутак, кад се више не буде могло издржати и кад дође мука до ока, тражићу да се удаљите на пристојну удаљеност од главног објекта. Да не замерате ми ако сам негде према неком погријешио, али хоћу двије ствари да урадим уз вашу помоћ. Да усташама не дам Беденик, и да ви останете живи. Нека неко од вас сачува мој ратни дневник.“

Кад су се војници удаљили на довољној удаљености, а Хрвати се већ приближили одредишту, минирао је складиште муниције са 170 тона експлозивних средстава и дигао га у ваздух. Осим њега, погинуло је званично 11, а незванично 200 нападача на касарну, који су се потом водили као нестали. Тако је Милан Тепић ушао у историју на сличан начин на који и ресавски војвода Стеван Синђелић, који је 1809. дигао у ваздух себе заједно са турским војницима.

Његово наређење, међутим, није послушао војник на одслужењу редовног војног рока, Стојадин Мирковић, који је из оклопног транспортера дејствовао по непријатељу све док није погођен противоклопним пројектилом.

У знак одмазде стрељан је и командир страже Ранко Стефановић.

Због овог чина мајор Тепић је постухмно одликован Орденом народног хероја Југославије и проглашен за народног хероја. Његово име данас носе улице у градовима широм Србије и Републике Српске, а у његову част Војска Републике Српске је установила посебан Орден за заслуге у рату.

Том приликом су страдали и он и војник, 19-годишњи Стојадин Мирковић, који, упркос Тепићевој наредби, није хтио да се преда.

Извор: НСПМ