Ко краде тај и убија!

„Страх ме једино за породицу. За себе се не плашим нека раде шта хоће“. Док је говорио, дјеловао је смирено, као да је донио неку важну одлуку од које више нема одступања, нити се о повлачењу може говорити. Први пут сам Милану Вукелићу након мјесеци наше сарадње поставио овакво питање. Знао сам да се не плаши, питао сам га то некако реда ради.

Република Српска 01.08.2015 | 07:19

„Срео ме Слободан Станковић (власник „Интеграл – инжењеринга“, познат као Додиков омиљени неимар, оп. а). Срели смо се на улици. Пришао ми је и рекао да не би требао свашта да причам и пишем по новинама“, испричао ми је чим смо се срели ту вече. Зато сам и осјетио ту потребу да га питам – да ли се плаши? Станковићева фирма била је главни извођач радова на изградњи нове зграде Владе РС. Изградња је док само водили овај разговор увелико привођена крају.

Милан ми је рекао и да ову Станковићеву „опомену“, није схватио као озбиљну пријетњу. Зато није желио ни да му упути било какву реакцију. Није желио ни да пишемо о томе. Није се плашио, а пратили су га. Сумњиви типови. Лично сам се у то увјерио. Уходиле су га „Чедине гориле“, говорио је. („Гориле“ је назвао по Чеди Савићу, директору Завода за изградњу Бањалука, с којим се сукобио и о чијој уплетености у криминалне радње је говорио).

Било је то, у подземном пролазу испод Трга Крајине. Када се са трга спусти низ степенице, лијево од биоскопа „Палас“, а преко пута подземног дијела Робне куће „Боска“ у којем је у то вријеме, био „Ц маркет“, био је један угоститељски објекат, нека врста ресторана, који је, како ми се чини, пословао у саставу „Боске“ па се тако и звао – „Грил – Боска“.

Запослени у ЗИБЛ-у, су ту долазили на топли оброк, обично на паузи око пола једанаест ујутро. Ту сам се често налазио с Миланом Вукелићем и његовим колегама.

Позвао би ме телефоном око десет и питао могу ли доћи до „Боске“. Радо сам прихватао ове позиве. Док би он и његове колеге доручковали, по некада би им се и сам придружио, а најчешће би попили и по пар пића и више у шали коментарисали реакције након текста који је изашао у „Патриоту“. Зато смо се ту најчешће и дружили уторком. „Патриот“ је излазио понедјељком. Препричавали би ми, понекад у глас, догађаје из фирме и како је директор, Чедо Савић реаговао на претходни текст у „Патриоту“.

Причали су и о страху људи који тамо раде. Многи су се плашили да их неко види како разговарају с Миланом или са пар оних који се нису плашили да стану на његову страну. Директор је, причали су био љут као рис. Многе у фирми није поздрављао. Окупљао је у своју канцеларију групицу својих полтрона и са њима ковао планове, како да спријече цурење информација из фирме. Бар тако су они претпостављали.

Милан је тврдио да га Савићеви шпијуни прате на сваком кораку. Уходе га и по граду. Искрено нисам до краја вјеровао у ову причу. Нисам мислио да Милан измишља. Нисам то помислио ни једног тренутка. Мислио сам да је ријеч о параноји коју би било и за очекивати код човјека који је живио под притиском под којим је он провео те последње дане свог живота, а чему сам и сам био свједок.

Сада искрено кажем да све до тада нисам могао да се помирим са чињеницом да у двадесет првом вијеку у Европи, па макар то било и на овом несрећном Балкану неко шаље уходе да прате некога у стопу.

Био сам већ одавно свјестан да људе прислушкују. Сигуран сам (а то ми је потврдио и један припадник безбједносних агенција) да је и мој телефон прислушкиван. Прислушкују ме вјероватно и сада. Знам да је нелегално прислушкивање у вријеме министра Станислава Чађе вршио и сам МУП РС. Прислушкивани су многи противници режима Милорада Додика. Управо та чињеница, између осталих, власти на челу са Милорадом Додиком, даје обиљежја тоталитарног режима.

Све сам то знао, а ипак сам тешко могао замислити да уходе у „кожњацима“ попут оних из '48. прате једног човјека у Бањалуци на почетку трећег миленијума. Да је и то могуће врло брзо сам се увјерио. Управо ту, у овом нашем грилу испод „Боске“.

Скоро сам то јутро дотрчао до Грила, једва чекајући шта ће ми Милан и друштво из ЗИБЛ-а, испричати. Милан је звао раним јутром, чућеш каже свашта. Дирктор је излудио, каже, не зна шта ће са собом. „Хајде дођи па ћеш да чујеш“. Позвао ме кроз полугласан смијех.

Зато сам се скоро окаменио када ме након што сам, закорачио у „Грил“, умјесто уобичајеног расположења и смијеха, пресијекао Миланов оштар поглед и дискретан знак да ћутим. пришао сам збуњен столу за којим је сам сједио и већ завршаво оброк. Тихо, да сам га једва разумио ми је шапну: „То су они што ме прате. Она двојица“, опрезно ми показа очима за сто ближе шанку. Нама окренута лађима за тим столом у црним јакнама сједила су два човјека.

Осјетио сам неку неугодну језу. Нисам знао шта да мислим. Не могу рећи да сам осјећао страх. Више сам осјећао срамоту понижен чињеницом да живим у таквом друштву. Друштву жбирова који као да су испали из неког старог филма. Друштву у којем главну ријеч воде уцифране улизице, које не виде даље од властитог носа и газдиног дупета, ма ко им газда био. Такви су уствари и најодговрнији за трагедију чији је мирс злокобно лебдио у ваздуху.

-Хајмо одавде“, прекиде ме Милан у размишљању или тачније речено, мојој унутрашњој експлозији. Бијес који се накупио у мени само што није „почео да виче“

Изашли смо.

Одједном ми онаквом пометеном, паде на памет јесмо ли платили? Нисам примијетио да је Милан то већ учинио, па се махинално полукружним окретом као по команди вратих унутра и нађох поред шанка..

А онда – шок!

И жбирови су устали и даље окренути леђима. Један је имао мобилни телефон на уву: „Да, да... не могу Вам причати телефоном. Ето ме за десет минута па ћете чути детаље!“

Скоро сам изјурио напоље. Сустигао Милана и рекао му шта сам чуо. Није био изненађен. Погледао ме равнодушно климајући клавом. Као да је желио рећи: „Па шта је ту чудно! Јесам ли ти рекао!?“

Читајте и даље приче из книге која ће ускоро бити објављена.

Књига "Ко краде убија“, чија је централна прича још нерасвијетљено убиство инжењера Милана Вукелића у Бањалуци 2007. године говори о догађајима и личностима који су обиљежили једну друштвену епоху у Бањалуци, али и у Републици Српској и Босни и Херцеговини. Милан Вукелић је убијен у непосредној близини сједишта МУП-а Републике Српске 6. новембра 2007. године након што је мјесецима константно указивао на спој грађвинске мафије и актуелне власти у Бањалуци и Републици Српкој који односи десетине или стотине милиона марака јавних средстава у приватне џепове.

Писао сам оно о чему је Вукелић говорио и документовао. МУП РС ми до данас није поставио ни једно питање везано за овај страшни злочин чија сам жртва, вјероватно и сам требао бити.

Књига је свједочанство једне епохе прије и поослије овог злочина и у њој је описано доста оних догађаја који нису везани за сами злочин или се то можда само тако чини, али свакако говори о времену које још траје, о режиму који још влада, о његовим слугама, поданицама, улизицама из политичког, медијског, привредног живота, а посвећена је онима који имају храбрости дићи високо главу и рећи истину, да од те истине ништа није скупље. Покојни Милан Вукелић је за Истину дао главу. Колика је моћ истине најбоље говори страх оних који су на све спремни само да је сакрију.

Аутор: Миљан Ковач

Извор: Инпулспортал