Лични став: Вимблдон - Елеганција, стил, поезија покрета...

Први дани на гренд слем турниру подсећају на прву годину студија - чистилиште. Ни Вимблдон није изузетак. Уз сво то изазивање среће, покушај лова на велики скалп на старту у периоду док су топ играчи још у фази тражења игре, има још једна битна ствар, а то је, што је за траву изузетно битно, или знаш на њој да играш или једноставно - паднеш.

Тенис 03.07.2015 | 00:00

Иван Лендл је годинама покушавао да освоји Вимблдон. Једне године је чак шест месеци прескочио на АТП турнеји како би се “спремио”. Прве препреке је глатко побеђивао, а онда је у полуфиналу глатко изгубио од Стефана Едберга и сав труд је пао у воду. Можда баш у том његовом паду и никад неоствареној жељи да узме велики пехар у Лондону има нешто симболично. Јер вимблдонска трава и Лендл се никако нису волели. Још од 1982. када је решио да пропусти турнир и изјаву ту већ чувену увредљиву реченицу, “трава је за краве, не за тенис”. Једноставно, није било шампионске хемије. Вимблдон му се константно светио!

Лендл је прошлост, али то правило да је играње на трави специфичније од играња на осталим подлогама, на срећу још важи. Да није тако, све би било ужасно монотоно. Турнири би били као јаје јајету. Овако, постоји такмичење који одскаче по много чему. А то је Вимблдон. Ако су Ролан Гарос или Аустралијан Опен врхунац гладијаторског принципа у тенису, онда је Вимблдон идеална сцена за приказивање нечег што се може назвати “уметношћу елеганције”.

Клавирштимер

Погледајте Ђоковића на трави. Испратите пажљиво ту хармонију покрета. Од најситнијег детаља, рецимо позиције тела при сервису, замаха, бацања лоптице, угла под којим држи рекет. Чиста поезија покрета! Када га гледате како игра (посебно) на Вимблдону, стичете утисак да и сам неодиљиво ужива у томе што ради. Да је у складу са том сопственом хармонијом у датом простору и времену. И што је најмагичније - после тог искуства, тенис вам се чини тако једноставним и нормалним. У томе је суштина, али то постићи је најтеже, а Новак је у томе одавно успео.

Зато, први меч на Вимблдону доживео сам као његов својеврсни “фине тунинг” у смислу удараца. Као кад клавирштимер тражи савршен звук на клавиру. Или као кад подешавате канал на ТВ апарату, да буде на тачној фреквенцији. Милиметар два горе, доле, док не стигне до прецизности игре која га је два пута довела до пехара. Зато, не брините за Новака, он и даље држи све нити у својим рукама. Док је код њега присутан тај осећај који је имао као дечак, када је “вежбао” како подиже пехар у највећем храму тениса, биће увек на шампионском курсу. Глад за трофејима код таквих асова не престаје.

Роџер, Стефан, Новак, Борис

Не кажем да Енди Мареј нема шансе за финале или титулу. Далеко од тога. Он је пронашао себе на турниру који му је био највеће бреме. У психолошком смислу. Сад када је растерећен, јер има титулу из 2013. може мирно да ради на детаљима. Његов је проблем што, ако не буде изненађења, има пред собом паклени низ, Цонга, Надал, Федерер, Ђоковић. Сложићете се, превише.

Али да се вратимо на финале из прошле сезоне. Чисто због тога што верујем да је оно веома могуће и ове године. Дакле број један против броја два. Класика. Ђоковић вс Федерер. Што би, у датим околностима, када имате море једноличних тенисера који се ни по чему посебно не раздвајају, било некако “највимблдонскије”, најправедније. Јер Ђоковић и Федерер нису само велики шампиони игре, већ пре свега шампиони стила, елеганције.

Број један и број два светског тениса још прошле сезоне у финалу у ВИП ложи на месту тренера имали су некадашњу двојицу краљева светског тениса, Бекера и Едберга. Који су на том истом терену водили финалне битке, од 1988. до 1990. Три пута у низу. И још један податак, од 1985. или од последњих 29 турнира на Вимблдону, готово половину су освојили баш они, Едберг две, Бекер три, Федерер седам, Новак две. То није случајно. Додамо ли томе још једног шампиона стила, Пита Сампраса и његових седам титула, па Ендија Мареја и Михаела Штиха, добићемо слику где су за типичне “гладијаторе” у последње три деценије остале мрвице. Једна за Андреа Агасија, једна за Лејтона Хјуита, две за Рафу Надала. Да, и то повремено успева у Лондону. Што је само плус више за тенис.

Полирање

Али опет Новак и Роџер. И њихови тренери. Стефан Едберг је био врхунац елеганције у игри. Ненадмашан у сервис волеј стилу. Кретао се као мачка. Подоста од тога пренео је на Федерера у његовој “касној фази”. Јер ако негде Роџер види највеће шансе за 18. гренд слем, то је Вимблдон. Зна како. Сачувао је свежину. Едберг му је додао на квалитету и вратио га на почетак каријере, чешћим изласцима на мрежу.

Иста ствар је и са Новаком. Бекер му је изоштрио тај осећај кад треба напасти, кад изаћи напред, што је Ђоковићу раније била прилична енигма. Сада чува снагу, не троши се као рецимо Надал. Све то води на закључак да Нолета и Роџера чека ново суочавање. Нови трилер. Али за једно не бринем, Новак је разочарење због Ролан Гароса заувек оставио у Паризу. Уосталом, његов "ресет" систем увек ради беспрекорно.