Научите да "муљате" као политичар

Политика је немилосрдан посао, а чак се и најдобронамернијим вођама поткраде понеки лош потез. Кад се то догоди, морају пронаћи оправдање за своје понашање и одлуке и понудити уверљиве аргументе.

Писац и харвардски професор Стивен М. Волт за Фореигн Полицy написао је чланак којим младе и амбициозне политичаре (и њихове ПР-ове) подучава древној вештини “муљања” и помаже им да се из сваког проблема извуку на што ефикаснији начин.

Реч је о "програму" који се састоји од 10 лаких корака, а могу га користити и “цивили” склони лажима. Наравно, примери се углавном односе на САД, али су технике универзалне.

Први корак: "То је лаж. Никад се није догодило"

Кад их неко оптужи за лош или неопростив потез, први инстинкт многих политичара (и њихових присталица) је порицање. Бил Клинтон изјавио је да "никад није имао сексуалне односе с том женом" (Моником Левински), а режим Басар ел-Асада у Сирији у почетку је порицао коришћење хемијског наоружања. Исто тако, директор НСА, сенатор Рон Вајден, негирао је оптужбе да његова агенција надзире грађане, а своју лаж је накнадно описао као "најмање неистиниту изјаву коју је у том тренутку могао смислити".

Други корак: Окривите неког другог

Ако већ не можете сакрити шта се догодило, окривите неког другог. Ова одбрана има најмање две варијанте. Прва опција је да признате да се пропуст догодио, али истовремено да свалите кривицу на противнике. На пример, након што је коришћење хемијског наоружања у Сирији потврђено, Асадове присталице кривицу су свалиле на непријатеље режима. Турски премијер Ердоган за све критике усмерене против њега и његове владе окривљује спољне непријатеље који “упорно кују завере”.

Друга опција је да признате да су за ваш пропуст криви подређени. Гувернер Њу Џерсија Крис Кристи тврди да није знао ништа о тзв. "Бридгегатеу", а администрација Џорџа В. Буша кршење људских права у Абу Граибу описала као неовлашћено поступање нижерангираног особља. Зато, ако успете да окривите неког другог, они на врху могу проћи некажњено.

Трећи корак: "Погрешио сам, али нисам то учинио намерно"

Ако ни на који други начин не можете да избегнете одговорност, следећи логичан корак је да признате грешку, али и уверите људе да то нисте учинили намерно. Можете се извлачити тако што ћете изјавити да нико није могао предвидети негативне последице што у преводу значи да нико заправо није крив. Исто тако, можете изјавити да је све лоше што се догодило нежељени ефекат, у сваком другом погледу успешне, политике. Тако је, на пример, влада САД оправдала цивилне жртве напада беспилотним летелицама описавши их као "колатералну штету" која је "ненамерна" и самим тим оправдана.

Четврти корак: "Нисмо имали други избор"

Ако не можете порећи чињенице ни намеру, следећи корак је то да уверите и јавност да су алтернативе далеко горе или да су други присилили вас (или особу коју браните) да поступате непромишљено или са штетним последицама.

На пример, након 11. септембра, Доналд Рамсфелд, бивши амерички министар обране и архитекта инвазије на Ирак, покушао је да преусмери критике упућене САД тако што је изјавио да "одговорност за сваку жртву у овом рату, независно од тога да ли се ради о невиним цивилима или невиним Американцима, сносе Ал-Каида и талибани".

Они који су 1945. стали на страну Харија Трумана и покушали да оправдају коришћење атомских бомби у Јапану тврдили су да би класична инвазија имала за последицу далеко више жртава и на америчкој и јапанској страни.

Пети корак: Веће добро

На пример, Медлин Олбрајт бранила је америчке санкције наметнуте Ираку (које су, тврде неки, вероватно довеле до смрти више од пола милиона Ирачана) рекавши да је америчка влада "веровала да ће се тај потез исплатити".

Неки ће то покушати да прошире изјавом да ће "време показати да је спорни приступ био вредан жртава". На пример, они који још бране потезе Бушове администрације тврде да ће време кад-тад показати да је незаконита и невешта инвазија на Ирак заправо поправила ситуацију на Блиском истоку, а да је обарање режима Садама Хусеина кључни корак у том процесу.

Шести корак: "Сви то раде, а наши противници су још гори од нас"

Једно од оправдања је и оно да “то сви раде" и да су они који су се нашли на удару критика заправо неправедно издвојени. Ову стратегију можете одвести корак даље и констатовати да су ваши противници још гори од вас. Тако је Бушова администрација покушала да оправда мучења и остала кршења људских права у рату против тероризма. Приказали су Ал-Каиду као злу пријетњу која оправдава чак и најгрубља кршења, пише Волт.

Седми корак: Нагласите да је све могло да се заврши далеко горе

Ако учините нешто што на први поглед делује лоше, укажите на све оно горе што се могло догодити, а није. На пример, они који покушавају да оправдају коришћење беспилотних летелица тврде да је овај приступ ратовању далеко поузданији и прецизнији него други облици ратовања. Другим речима, требало би да будемо захвални САД што нису користили сав свој арсенал.

Осми корак: Околности

Сви лидери склони су томе да верују како су њихови поступци, колико год погрешни или злонамерни били, оправдани историјом, геополитичким околностима или пак глобалном одговорношћу. Америка из тог разлога није потписала Конвенцију о забрани употребе, складиштења, производње и транспорта противпешачких мина и њиховом уништавању, нити конвенције Међународног казненог суда под изговором да би то угрозило њихову улогу главног заштитника мира у свету. Ипак, то је прилично клизав терен јер једном када признате да сте имуни на нека правила, где се поставља граница?

Девети корак: Играјте на карту покајника и извините се

Понекад ћете се наћи у ситуацији да морате стати на страну политичара или политике која је морално упитна. Но, као што су нас бројни скандали познатих научили, понекад је могуће извући се некажњено ако успете да уверите јавност да се кајете. На пример, Обамина администрација уверила је јавност да је Обама на мукама због "листе за одстрел" Беле куће. Која је порука? "Можда убијамо недужне људе у далеким земљама, али због тога се осећамо грозно. Зато нам се скините с грбаче".

Десети корак: Рамсфелдова обрана

Кад све остало пропадне, ту је тзв. "Рамсфелдова обрана" која отприлике гласи: "Понекад се ствари једноставно догоде. Све можда није ишло путем који смо замислили и у процесу су можда настрадали невини, али хеј, код доношења важних одлука тешко је бити сто одсто сигуран и понекад они који су имали највише користи од наше строге, али праведне љубави, нису најзахвалнији. Ипак, то није наша грешка. Увек ће постојати непознанице и нико није савршен. Тужите ме".

На први поглед овај приступ делује неефикасно, али Доналд Рамсфелд је након овог потеза посао задржао још четири године и никад није оптужен за све оно за шта су га теретили. Уместо тога, Обамина администрација изборила се за његов имунитет. То је доказ да чак и најгори алиби понекад пролази.

Извор: Б 92