Анализа Црвене Звезде: Тријумф над демонима прошлости!

Први пут од 1998. године Црвена звезда освојила је трофеј који није национални куп. У најуспешнијој сезони у новијој историји црвено-бели су на супериоран начин узели титулу у АБА лиги, уз 30 победа и само четири пораза, а успех је употпуњен трофејом у Купу, пласманом у Топ 16 фазу Евролиге и тријумфима над екипама као што су Макаби, Панатинаикос, Валенсија... Иако је остало још национално првенство, једна ствар је јасна – навијачи Црвене звезде напокон имају разлог да се и у мају задовољно смеју.

Кошарка 07.05.2015 | 00:00

Да би се све горенаведено остварило, Звезда је морала да добије битку на више различитих поља која се само теоретски могу одвојити, али су у пракси испреплетана.

Прва битка била је психичка – дугогодишња доминација Партизана свакој генерацији црвено-белих стављала је додатни терет на леђа, а то би по обичају до изражаја долазило у кључним мечевима када је притисак највећи.

И сада је Партизан био противник у најважнијим мечевима сезоне, у борби за Евролигу, али овога пута црвено-бели су били ментално спремни. У трећој и четвртој утакмици серије одиграли су толико сталожено и концентрисано да ни највећи оптимисти међу навијачима нису могли да очекују такву хладнокрвност. Са јасним планом, борбеношћу али без беспотребне потрошње енергије, фокусом сваког играча на појединачне задатке, али истовремено и са свешћу о тимском духу. Таква војничка дисциплина и сврховитост у игри виђени су и у четвртој утакмици серије са Цедевитом – Звезда је једноставно зрачила самопоуздањем, а то је сигурно делом и последица врло јаких евролигашких мечева.

И када су кола кретала низбрдо, увек се налазио неко да повуче ручну и да ток меча врати на стазу која одговара екипи.

Управо је та ментална стабилност и донела кључну превагу – у прошлости би се Звездини играчи стидљиво повукли, носиоци игре по правилу би заказали, а на неки ’икс фактор’ тешко се могло рачунати. Сада је Џенкинс одиграо серију из снова, Митровић је држао ниво, Калинић погађао тројке у континуитету као ретко до сада у каријери...

Друга битка била је организациона, а Звезда је овога пута све урадила како треба и награда је стигла.

У 21. веку црвено-бели су постали познати по томе што странци напуштају тим усред сезоне и по томе што исти састав тешко успева да изгура од лета до лета. И после стабилизације клуба прављене су сличне грешке – прошле године отишао је Шилб, пре две се лутало са Брауном и Самарџиским, да би Звезда сезону завршила са само једним класичним центром.

Сада то није био случај – идентична екипа почела је и завршила сезону, а уиграност је дала плодове у одсудним тренуцима. Осим на терену, то је значајно и ван њега јер се ради у атмосфери сигурности и предвидљивости, а не у неизвесном амбијенту у којем се нервоза лако увлачи међу играче и стручни штаб.

Уз то, што навијаче посебно радује, један играч прешао је целокупан пут афирмације у Звездином дресу – Лука Митровић је пре две сезоне добио шансу, прошле је био важан у ротацији, а ове је један од кључних играча у тиму и вероватно најбољи појединац у финалној серији са Цедевитом. То је за Звезду суштински битно на дуге стазе, баш као и то што је 19-годишњи Марко Тејић добио прилику да игра важне минуте, и у Евролиги и у завршници АБА лиге.

Трећа битка била је кошаркашка. Од старта сезоне Звезда је имала јасну физиономију игре, а Маркус Вилијамс је, уз све своје недостатке, донео креативност која је прошле године недостајала.

Управо је Звездин плеј и разиграо екипу на старту такмичења у ЕЛ и Јадранској лиги, учинио је и саиграче инвентивнијима и дао је тон сезони. Знао је да буде немаран према лопти, да нестане на неким мечевима, као и да има очајан проценат шута.

Међутим, Вилијамс је учинио оно због чега је доведен – када се ломило, преузео је одговорност и решио у корист свог тима. У трећем, вероватно и пресудном мечу серије са Партизаном црно-бели су пришли на -1 (75:74), а Звезда је узвратила серијом 12:0. У тој серији Вилијамс је дао тројку, поентирао у контри после украдене лопте и два пута асистирао за Калинића.

У четвртом мечу, а о томе се много и писало, крајем трећег и све до средине последњег периода убацио је 17 везаних поена за Звезду и одржао предност у тренуцима када је улог био највећи.

Чарлс Џенкинс био је непрепознатљив у нападу у 2014. години, постепено се дизао, а врхунац форме доживео је у серији с Партизаном. Навијачи су му све време пружали подршку – “Ђенка, ооо“ чуло се са трибина после три узастопна промашена пенала у једном од мечева АБА лиге у првом делу сезоне, а исто скандирање проламало се Пиониром и на првом мечу финалне серије са Цедевитом, као знак захвалности за бриљантну серију са Партизаном.

Чарлс није брзао, погађао је шутеве са дистанце, тројке, продирао је до коша – генерално, радио је оно за шта је и сâм знао да је способан, али и сви у Звезди. Чекали су га и исплатило се, а Џенкинс је у и неколико наврата јасно давао до знања колико му то значи. Уопште, утисак је да се ретко који Американац у црвено-белом дресу и Србији осећао као код куће као што је то случај са Чарлсом.

У финалној серији са Цедевитом Џенкинс је мало поремећен искакањима противничких центара, као и уосталом и цела Звездина бековска линија, али је у последњем мечу поново одиграо маестрално и погодио је тројку којом је преломио меч у завршници.

Оно у чему ће сви бити сагласни јесте да је Звезди у прошлости недостајао играч карактера Николе Калинића. Истински ужива у великим мечевима, на терену је дрчан и храбар, а тим карактеристикама успева да зарази и саиграче. Када се такве особине укомбинују са жељом за напретком у игри, добијамо изврсну сезону коју је имао крилни играч црвено-белих.

Ветар у леђа добио је летос после сребрне медаље са репрезентацијом, а у Звезди је проширио репертоар – у одбрани је изванредан (поседује и фини осећај за рампу), игра и тројку и четворку, успешно напада леђима ка кошу, побољшао је продор и донекле технику, као и шут за три поена.

У серији са Партизаном за три је шутирао нестварних 10-15, а скоро сваки Калинићев кош дошао је на некој од кривина на којима се осећало да меч може да пође и на једну и на другу страну. У првој и трећој утакмици Калинић је погађао када је његовим саиграчима ушла вода у уши и показао је да има менталитет победника. А многи заборављају да су Калинићу тек 23 године...

О Бобану Марјановићу с разлогом се много говорило ове сезоне – на почетку серије с Партизаном мало је избачен из ритма, али је после дошао до даха и успевао да поентира под кошем, као и да на себе одвлачи фокус одбране (ова ситуација подсећала ме је на то како је у ватерполу Шапић некада отварао простор за саиграче).

У серији са Цедевитом доказао је класу, поготово у другој утакмици када је због повреде Цирбеса на терену провео чак 37 минута и уписао 20 поена, 14 скокова и 5 асистенција.

Чешће него прошле сезоне Марјановић успева да не спушта лопту кад је прими горе (то је рефлексна реакција и мора да се вежба да се не спушта по инерцији, Пау Гасол је то докторирао), игра леђима сада му је значајно оружје и при том је разноврстан – може одмах да се окрене и да шутне, да крене на обе стране полухорогом, дешава се и да обрне чувара и да закуца...

Одбрану је несумњиво много поправио, пре свега одбрану од пика, ове сезоне нико у Европи није могао да се носи са њиме и немерљив је његов допринос свим Звездиним успесима.

Капитен Лука Митровић од нове године био је у паду форме, потом је осцилирао, а онда се подигао у тренутку када је било најпотребније – сјајна партија у мечу са Панатинаикосом најавила је исти такав плеј-оф АБА лиге. Враћена је агресивност из прва три месеца сезоне и то се врло добро видело у скоку и решености са којом је доносио одлуке на паркету. У трећем мечу серије с Партизаном Митровић је зону ривала учинио несврсисходном, у том дуелу поделио је чак пет асистенција, а у дуелима са Цедевитом био је најбољи играч свог тима.

Митровић има само 22 године, али се на терену понашао баш онако како је потребно – жустрином је давао пример, бодрио је саиграче, али их и смиривао када је било неопходно. Речју, понашао се капитенски.

Наведена петорка вероватно је изнела највећи терет, али оно што је Звезду учинило шампионом јесте тимски дух ван паркета (“заједно играмо, заједно се радујемо и заједно тугујемо“, рекао је Калинић), кохерентност екипе на њему и играчи који су комплементарни једни другима.

Стефан Јовић је у последња два меча са Партизаном урадио лавовски посао, превасходно у одбрани и у организацији напада, а Марко Тејић учинио је да се осети Звездина већа ротација.

Како се сезона ближи крају, тако је и очигледнији напредак Немање Дангубића – много је сигурнији на шуту, а брзина и распон руку омогућују му да изврши притисак на противничког плејмејкера, што је опција коју је тренер Радоњић обилато користио. Сада је Дангубић искуснији за једну сезону на највишем нивоу, момак је који је посвећен кошарци и разумно је претпоставити да ће следеће сезоне бити још бољи.

Јака Блажич изгорео је у нервози у серији с Партизаном, био је добар у првој утакмици са Цедевитом, али генерално је одиграо испод очекивања, што ипак не умањује његов допринос у претходном делу сезоне.

Због повреде је Бранко Лазић имао само неколико минута у ногама пред почетак плеј-офа, али је своје задатке у одбрани поново беспрекорно одрадио и показао је да је тип играча који је потребан сваком тиму.

Звездина златна резерва био је Мајк Цирбес – добро се отвара после пика, прави ’ливаде’ саиграчима, а како је време пролазило, постајао је поузданији на скоку и смањио је број фаулова у нападу. На крају, упркос повреди колена, стегао је зубе и у последњем мечу са Цедевитом одиграо бриљантно – 8 поена, 5 скокова и 4 рампе, чиме је учинио да се не осете Марјановићеви проблеми са фауловима.

И, што би рекли Американци, на крају али не и најмање важно – Дејан Радоњић. Човек који је био под невероватним притиском, оспораван са разних страна и после фантастичног почетка сезоне, на крају је успео све да изнесе, да освоји велики пехар и да тако до краја валоризује све добро што је урађено током сезоне.

Физичка спрема на којој највише инсистира нарочито је дошла до изражаја у нехуманом ритму АБА плеј-офа, а Радоњић је сада успео психички да припреми екипу за најзначајније окршаје. Веровао је до краја у Џенкинса, а непобитна је чињеница да су Марјановић, Митровић и Калинић, као и још неки, индивидуално видно напредовали управо под њиме. Због свега тога навијачи Црвене звезде морали би Радоњићу да скину капу и да кажу “свака част“.

Постигнут је огроман успех и надограђени су темељи куће која би Звезду требало да одржи у врху на дужи период – сада предстоји још рада како би та кућа била сазидана до краја. Први следећи испит јесте Суперлига Србије, у којој ће црвено-бели покушати да освоје триплу круну.